Tirena/Prolog

Tirena: — Prolog
autor: Marin Držić

VUČETA i OBRAD
prolog govore:

VUČETA

Ti li s' toj, Obrade, zla kozokrađice?
Znaš kad mi ukrade dvije jalovice,
tere čtova njima lupeže družinu,
četr dni pak s kima izleža u vinu?

OBRAD

Družbu sam ja gostio i još ću gostiti,
er nisam rđa bio ni vedaš kako ti.
Promijeni vuk dlaku, ali ćud nikada:
prikladan si k raku ki ide nazada.

VUČETA

Komu se kažeš, haj? Ali te ne znamo?
Ruku mi sjemo daj; nu odkle te imamo?

OBRAD

Iz doma, brate moj; masaoca ovi mijeh
u lijepo mjesto ovoj, da prodam, donijeh.

VUČETA

Ostavi maslo sad, nu istom obidi
očima ovi grad. Kakav ti se vidi?

OBRAD

Gizdav si naime, Dubrovniče slavni,
   danu si ti svime na vidjenje spravni.
Diči se tve bitje nebeskim dari svim
   kakono prolitje cvijetjem razlicim;
viđu te u goju pokojno gdi stojiš,
   i jak bubreg u loju gdi se lijepo toviš.

VUČETA

Besjede ostavi! Gdi je mir, tu je Bog,
   a život je pravi gdi je pravda i razlog.
Ovdi, brate, putnik ima mirno stanje,
   ne sumnji zao človik da mu uzme imanje;
lupežom lova ni, nî krvnikom stana;
   zlo se ovdi i ne sni, milos je zgor dana.

OBRAD

Nut lijepe mladosti, što milo šetaju,
njekôme radosti sunčanom svi sjaju.
Do pasa u bradah starce vidim šetat,
da ih je, brate, strah u obraz zagledat.

VUČETA

A nuti vladikâ! Ne vidiš ništa ti?
ljeposti njih slika je li gdi na sviti?

OBRAD

Svijetle se njih lica meu lipim graćkami
jak zvizda danica meu svitlim zvjezdami.

VUČETA

Nut što se milo sad ljepotom gizdaju,
grimizom jak zapad a svite njih sjaju.

OBRAD

Ljepši Bog ki stvori ljeposti tolike,
meu vilam u gori nije njima prilike.

VUČETA
<poem>
Vidiš li ovi grad i vlastele ove?
   Po svemu svitu sad dobro ime njih slove.
Istočna gospoda po božjoj milosti
   otmanskoga ploda miluju ih dosti;
i tamo od zapada uzmnožna gospoda
   ljube ih sva sada, - milos im tuj Bog da;
razmirja ne imaju na svitu s nikime,
   korablje plivaju njih vitrom svakime.

OBRAD

Božji su dari toj, svakoja ki vlada,
   najveći, brate moj, čovjeku ke on da.
Mogu se oni zvat blaženi i čestiti,
   ako budu poznat njih dobro na sviti,
i ako hvaliti Višnjega budu ki
   može umnožiti i uzet dar svaki. -
Ka je ovoj dubrava? Ali su i ovdi gore?
   Kô li se gizdava uvrže meu dvore?

VUČETA

Ah, ah, ah, bogme smijeh! Obrade, ovdi se ć'
   nagledat čuda tijeh kijeh vijeku vidjet neć':
iz vode će ispliti jedna vil ku Ljubmir
   njeki će ljubiti, vele uzmnožan pastir,
koga će jedan dan lijepa vil gledati
   gdi hoće žalostan sam sebi smrt dati,
pokli ga ne ljubi (tako će tužan mnit)
   draga svoja ljubi, ka se će na nj smilit,
ka ga će svojome ljubavi darovat,
   uvijeke kojome moć se će blažen zvat.
Ma huda nesreća, od slatkoga mira
   koja je zla smeća, donijet će satira,
ki ih će tuj smesti i ki će njih rados
   divjome obijesti svrnuti u žalos.
Satir će u taj čas u čudan bijes udrit,
   kad bude na obraz prilijepe vil pozrit;
Ljubmiru dragu vil hotjeće ugrabit, -
   vila će kako stril iz luka prid njim bit;
satir će ma zaman it za njom po gorah,
   slidiv ju noć i dan trajat će u suzah.
Vila će pak iskat dragoga Ljubmira;
   Ljubmir će vilu zvat a kleti satira,
koji njih veselje veliku i rados
   u gorko dreselje obrnu i žalos.
Sumnit će tuj Ljubmir da svoju dragu vil
   ne bude zli satir po nesreći osvojil;
svud ga će tim iskat, da mu se osveti,
   š njim se će pak sastat i š njim će boj biti:
satir će udarit stijenom sa svu moć
   Ljubmira, - i neće umrit, ma se će prinemoć.
Vila će tuj priti; od gorke tužice
   hotjeće umriti, razdrijeće sve lice.
Bozi se će smilit, dušu će toj vili
   od tijela odilit, da veće ne cvili;
pak ju će vratiti na slatki goj i mir,
   kad se oporaviti bude tužni Ljubmir.
Mnogo će još tužit i gorcijeh dana proć,
   dočim ih sadružit ljuvena bude môć;
er mnozi lijepu vil ki budu viditi
   za njom će ljuven stril u srcu ćutiti,
koji će smetati ljuvenu njih rados,
   čim budu iskati sadružit nje mlados.
I sve se će što t' rijeh govorit u pjesan!

OBRAD

Ah, bože, čudâ kijeh naslušah se u ovi dan!
Sve li se će ovdi toj što kažeš zgoditi?

VUČETA

Sve, mili brate moj, sve ćeš sad viditi!
U bolji čas nikad nijesi mogao doć
neg danas u ovi grad, iz koga ć' veseo poć.

OBRAD

Tko toli razuman nađe se ter takoj
postavi u pjesan taj čuda, brate moj?

VUČETA

Tko doma ne sidi i ne haje truda,
   po svijetu taj vidi i nauči svih čuda.
Hladenac jes jedan tuj blizu kraj gore,
   izvire mora van, a teče u more;
"Rijeka" se taj zove hladenac medeni,
   vrhu svih ki slove u gori zeleni.
Vilinji tu je stan i s vencom na glavi
   prolitje ljepši dan tuj vodi u slavi;
a zemlja na lice ljuveno gledaje
   razliko cvijetjice iz skuta mu daje.
Tuj jedna dubrava, Obrade, jes koja
   zlate dunje dava, - toj čudo vidjeh ja;
čuju se i pjesni tuj, brate, anđelske,
   da duša uzbijesni od slasti tej rajske
Sad jedan mlad djetić s tim vilam pri vodi
   stare kuće Držîć svu mlados provodi,
koga su tej vile od bistra hladenca
   dostojna učinile od lovorna venca,
ki mu su na glavu stavili za ures,
   da ovu državu proslavi do nebes.
Otajna naravi sva mu odkrivaju,
   ki im bog objavi u vodah da znaju.
Taj mladac sad pjesni tej spijeva kraj rike,
   da ljudem duh bijesni od slasti tolike.
Taj stavi u pjesan nesreće Ljubmira
   i vile ljuvezan i divjač satira;
taj složi čim će sad izabrana mlados
   proslavit ovi grad i puku dat rados.
I stari njegovi vodu su tuj pili
   odkle je grad ovi i s vilam općili;
svud Džore Držića slove svitlo ime,
   uresna mladića Božjim dari svime.
Kad mladac spijevaše, jak Orfeo zvirenje
   za sobom vođaše i dubja i kamenje.
Mnozi su još bili pri vodah ki takoj
   s vilam su općili u vrime staro toj.
Gdje Šiško Vlahović ne slove mudrosti,
   toli slavan plemić, meu svitlom mladosti?
Pune su planine, pune su i gore,
   polja i ravnine i široko more
imena puno je Šiška Vlahovića
   vridna čas koji je izbranih mladića.
S tolikom radosti taj mladac spijevaše,
   er svakoj mladosti srca podiraše;
gizdave sve vile lugove ohođahu,
   stanove svo'e mile, a za njim hođahu.

OBRAD

Je li tko drugi sad u ovoj državi
da takoj ovi grad pjesnima tim slavi?

VUČETA

Mnozi su, Obrade! Među ine jes jedan
   remeta svet sade na školju bogom dan,
pričiste tej vile od voda studenih
   koga su obljubile vrh mladac svih inih.
Na školju tuj stoje anđeoski u vas glas
   pripijeva i poje Višnjega slavu i čas,
u kom se veseli, liposti koga i moć
   svakčas već znat želi za već ga slavit moć.
Kad pjesni ljuvene taj spijeva kraj mora,
   zamuknu sirene i vile od gora;
a ribe, ke more široko plivaju,
   i zviri od gore sve ga uzslušaju.

OBRAD

Blažen se rit možeš, Dubrovniče, svime,
   pokoli tač sloveš pjesnivci takime.
Kako te liposti vrh mnozih gradova,
   tač svakom milosti višnji Bog darova;
Višnji te i shrani u svojoj milosti
   rata i glada ubrani i svake gorkosti.

VUČETA

Stan'mo ovdi gdigodi, ter ćemo sve vidit.

OBRAD

Makar tuj pri vodi.

VUČETA

Ne, tudi će oni it.