Sveta Rožalija/Dio treći/6
VI. Strah Božji kaže livoga puta svrhu, Zmaja paklenoga.
Strah mačem zamahne karajući opaku
- družbu i na strane sve leti po zraku.
Zrak se vas rasviti užežen od mača,
- a Strah njoj se priti i vapeći vraća:
"O nesvisni, kuda? Nuto svrhe puta!
- Koja nosi tuda vas nesrića ljuta?
A tužan tko tamo jedan put posrne,
- iz tebe se, jamo živa, on ne vrne.
Kad se primiliva Bludnost, kad svit mami,
- kada Dika siva, da k sebi primami,
na što svit dospije? Diku, radost dragu
- što slidi? Sve prije ti stavi na vagu.
Kamo ćeš izaći putem ovim, koju
- budeš svrhu najći? Plaću gledaj tvoju.
Kad k napasti stupiš i srce pridadeš,
- što i po što kupiš, gledaj. Sada znadeš."
Gledam na kraj puta, vidim golemoga
- Zmaja, ružno žuta, modra, zelenoga.
I na crne gore pruža se iz dola,
- zja, proždrti more s volovima kola.
Dva ohola roga diže, krivi oči:
- strašnog čuda toga gledat nije moći.
Dva su žrvna oči izvaljene; sada,
- rekoh, u me skoči strila, eto pada!
Dime mu se uši; tako oblačnog dima
- niti, kad se puši, ljuta Etna ima.
Kad zubima škriplje i s krili klepeće,
- od straha se ciplje drvje, gore ječe.
Pakao jest, nije list moj priko mire.
- Ah, tko grišit smije, nejma žive vire.
Od gubice pine vise, a udara
- krvava, kad zine, kao magla para.
Što jest grlo, usta što strašno široka?
- Oganj, propast pusta i brez dna duboka.
Tako žestok plamen ta živa peć bljuje,
- da se topi kamen, od dima zrak truje.
Eto naslidnici Svita i Slobode
- i služeća Dici srca kamo hode!
Gladna u vike zmija, sve se u nju hita,
- sve ždere, sve zija, nikad nije sita.
Kad k sebi povuče što, prid usta vrati
- z bičem repa tuče, s nokti drpa, mlati.
Iz vične čeljusti, što zgrabi i dere,
- nikad ne ispusti, muči, siče, ždere.
Plač je, vika: "Jao, o svitu prokleti,
- u koju sam pao, uzrok mojoj šteti!
Jao, jasnost Dike, koja za čas sinu,
- u crnu na vike promini se tminu!
Jao, o ludosti, s tebe, jao, steći,
- o kratka bludnosti, muke strašne peći!
Jao, kako dugo? Vazda! Jao, tako,
- o vazda, neg drugo gorje si zlo svako!
Ah, hoće li ikad ljuta sila stati?
- Jao, neće nikad otpočinut dati!
Nikad - vazda - dvoje tužno, strašno ime,
- jao, u paklu koje jest najtežje brime.
Jao, da bi, jao, Bog vrimena malo
- za pokoru dao! Jao, vrime je stalo!
Stalo je zaludu, pravda neće dati,
- na svojem je sudu rekla: "U vik pati!"
Čuvši tužni jao, cvilenje i huku,
- tko bi se lud dao, mislim, na tu muku?
Dao od svoje volje? Jao, eto se daju,
- da ji u vik kolje, paklenomu zmaju.
U vik, - nije od cvila i od plača hasne,
- za dobra su dila veće ure kasne.
U vik, - leti sada vrime, poslije stane,
- vične smrti kada strile njega rane:
poslije umrla puta, ah, ne leti vrime,
- zmaj ga operuta, krila proždre š njime.
Vikovičnost vije ondi kolom svojim,
- proklet viče: "Nije hasne suzam mojim!"
O paklena zmijo, kad je plaća tomu
- takva, tko bi smio pristat k putu tvomu?
Pripado se, sva se stresem od strahote,
- od viđene sva se smućujem rugote.
Ne straše se srne tako, kad ji s hrti
- lovac na hit svrne od olovne smrti, -
nit se golub stisne tako nit trepeće,
- kad se na njeg tisne jastreb i zateče, -
nit ovca prid oči videći iz gaja
- da gladan vuk skoči, kao ja od zmaja.
Oči krajom skuta sakrivši, ja rekoh:
- "Ljubavi, s tog puta bižimo daleko!"