Sveta Rožalija/Dio prvi/1
← Uvod | Sveta Rožalija — Dio prvi 1 autor: Antun Kanižlić |
II. Rožalija daje knjigi nauk od držanja, ako joj navlastito tko prigovarat počne. → |
I. Rožalija knjigi put čestituje.
Rožalija kamo tebe šalje tvoja,
- uzdisana, tamo putuj, knjigo moja.
Kud mi imaš ići, ne znam te ja učit,
- nego ću te srići u ruke izručit.
Ali što ja sada zađuć s puta reko,
- akoprem nerada, jerbo se zareko!
Što ja reko: srići? Izručam te Bogu;
- Da ćeš srićno ići š njim, uzdat se mogu.
Putuj dakle, knjigo moja, i š njim hodi,
- nek on, draga brigo moja, tebe vodi.
Putuj k rodu momu, koji od želje vene,
- da u dvoru svomu vidi u tebi mene -
mene, to jest moje stanje, moje ime,
- za oblakšat svoje brige tužno brime.
Putuj, - ako gorom, gorom srićno hodi,
- ako sinjem morom, morom srićno brodi.
Putuj, - ili drumom ili stazom išla,
- ili gustom šumom, na polje izišla,
ili snilazeći niz dol, u dol snišla,
- ili se vozeći rikom, riku prišla.
Putuj, - kud god pođeš, u dobri čas pošla,
- i kamo god dođeš, čula: "Dobro došla!"
Putuj, - nit mi ljutu zvir koju ti srila,
- koja bi na putu na te srnut smila,
nit mi tebe srila, koja strahom rani,
- iz busije sila, zaviknuvši: "Stani!"
niti druga koja beda na put stala,
- da kud staza tvoja vodi, ne bi znala.
Putuj, - nek ti vrime tihim zrakom godi
- i sunašce š njime bile danke vodi.
Nek te kao virni drug putem sadruži
- doljnac vitrac mirni i igrajuć služi.
Nek ti cvitjem cvate put, nek te po granah
- žuberući prate ptičice do stana.
Ako trudnoj litna vrućina dosadi,
- nek ti roseć sitna kiša zrak proladi.
Nek ti pokoj grane listorodne dadu
- i od sunca brane u zelenom ladu.
Kad se zrak uzbune s oblaci od juga
- i jug s kišom dune, ne bila ti duga.
Nek ti gornjac puše, koji razvedriva,
- da se puti suše, nek ti sunce siva.
Kada pako pođe u zapad, jer znade,
- da za njime dođe misec, i mrak pade
i počme se noćit, kud goder mi zašla,
- da možeš prinoćit, stan i pokoj našla.
Ako ti u pustom dolu put priteče
- i s tminom te gustom slipa noć zateče,
nek sjajuć visoko iz dola i gore
- misec, jasno oko, vodi te do zore.
Ako ti se zgodi štogod, valja znati,
- da svaki, kad hodi, putnik štogod pati:
svaki štogod pati, i kad je put dugi,
- nevolja ga prati, ako nitko drugi.
Dakle pati, patit nećeš mi brez druge,
- ja ću tebe pratit, druga tvoje tuge.
Ja ću s tobom ići po suhu i vodi,
- i mene će stići, što se tebi zgodi.
Ali jer ne mogu s tilom, s tilom neću,
- nego kako mogu, srcem i s pameću,
kako jedinoga kad od sebe dalje
- sinka mati svoga u tuđi grad šalje.
Ona njega slidi i s pameću prati,
- od brige problidi sva, jerbo je mati.
Na um sve njoj pada i brigu imade
- misleć: "Gdi je sada sinak moj, tko znade!"
I ako bi htila, od njega pameti,
- jer je brige sila, ne može oteti.
Višje ona š njime jest neg sama sobom, -
- načinom ću time i ja biti s tobom.
Niti mene bili kad od tebe danak
- niti me razdili kratak noćni sanak,
jerbo briga moja, koju imam na te,
- virna druga tvoja ići će uza te.
Ona mi odnese um na tvoje pute,
- da se vas zanese i dan i noć u te.
Koliko ću reći puta: "Kud je došla,
- je l' mi puta veći dio knjiga prošla?
Da ju straža koja gdi ne zadržava
- sumnjeć, je li moja ono knjiga prava?
Da tko morebiti, koji niti riči
- ne zna pravo štiti, njoj put ne zapriči?
Tko zna gdi je sada: na moru li, gdi li!
- O kako bi rada znati, Bože mili!
Iđe li glavicom, iđe li mi lugom,
- iđe li ravnicom, sama ili s drugom?"
Ob noć ću uzdahnut: "Ako noćom pođe,
- gdi će mi osvanut, kamo sutra dođe?"
San će meni isti lažuh prikazivat,
- po kojih ćeš mistih hodit, gdi počivat:
sad da strmom gorom iđeš k momu rodu,
- sad da iđeš morom leteći na brodu;
sada da te zviri na planini straše,
- sad da te pastiri srite iđuć s paše;
sada da pod gorom trudna prinoćivaš,
- sada da pod borom zelenim počivaš.
Meni će se sniti da te majka štije.
- O kad će to biti! Da isto san nije!
Eto, nećeš hodit sama i po noći,
- ja ću te sprovodit sideć u samoći.
Razdiljeno tako kanoti na dvoje
- u vrime će svako biti srce moje.
Zato mi se siti da ću te ja pratit,
- s tobom vazda biti, s tobom vazda patit.