Sveta Rožalija/Dio drugi/1
← V. Rožalija govori knjigi da u dvor rodni uniđe, i što će se dogoditi, kaže. | Sveta Rožalija — Dio drugi 1 autor: Antun Kanižlić |
II. Rožalije nemoguće zaspat nepokoj.→ |
I. Knjiga u kipu Rožalije iliti Rožalija ista majci govori.
Rožalija svima od roda svojega
- zdravlje, koje ima od dara Božjega,
a najprvo tebi s ćakom, draga mati,
- željnim (kako ne bi?) za me, gdi sam, znati.
Ne pitajte gdi sam! To dajem na znanje:
- s puta zašla nisam, slidim Božje zvanje.
Ali zašto tako nit dado zlamenje
- niti uze, kako ima kći, proštenje?
Svi će se početi, kad začuju, čudit,
- na zub me uzeti, krivo sudit, kudit.
O, što će govorit sumnja, tko će znati!
- Vas će me dvor korit, "uskočicu" zvati,
jer nit "s Bogom" rekoh, kad se na put spravih,
- zato, kao da utekoh, u brigu vas stavih.
Znam ja da u danka prvo jutro toga
- mlogo od rastanka govoriste moga:
"Rožalija gdi je? Kod Orke će biti,
- onde vince vije, il se š njome kiti.
Ili se s Liljankom cvitje vesti uči
- i po platnu tankom s mudrom iglom muči."
Ali posli toga od kosa prosutih
- i uresa moga srce vam se smuti.
Zavapiste: "Što se zgodi, što bit ima?"
- Ostrižene kose za čudo su svima.
Jeda u slipoga srca moga tminu
- zraka duhovnoga sunca čudno sinu
i od vas odili, da prikazat mogu
- liljan moj još bili među duvnam Bogu?
Ali neg u sveti zatvor ja otiđo',
- prije iz pameti, rekoste, iziđo',
jer misli o piru ta, koja se kiti,
- ne o monastiru, da će duvna biti.
Onda po svem gradu puni brižne tuge,
- da za me zaznadu, iskaše me sluge,
ali nit od mene tko od krvi naše
- nit što zatvorene svitu duvne znaše,
nit s Liljankom Orka. Nego kad to znade,
- mnim, od jada gorka da na zemlju pade.
Puče glas da kradom odoh, da me traže,
- i zato pred gradom opomenu straže:
da nisam jur prošla, je li što tko čuo,
- i ako bi došla, kakvo nosim ruho,
kakvoga sam kipa, - ako dođu glasi,
- da gdi koja lipa jest s kratkimi vlasi.
Litaše od zore do mraka trkači,
- da me koji more gdi zateć i najći.
Ali i puž lasno orlu, kad Bog vodi,
- hoće uteć, kasno ako premda hodi.
Litala u dane prve rodna briga
- za mnom na sve strane jest u tužnih knjigah.
I sad izviđiva za me, nit dan prođe,
- da ne ispitiva, kad tko stranski dođe:
ili od Mesine dođu i Milaca,
- ili Taormine, Nota i Radanca,
il od Kamerana stignu hitra kola
- ili od Trapana i Macarskog dola,
il dođu trgovci od Katanje mora
- il od Etne lovci i Arejskih gora.
Ali nit Mesinci što nit Milačanci
- niti Taorminci znadu nit Notanci,
nit za takvu mladu vilu u Trapanu
- nit se što u gradu čuje Kameranu,
nit su me trgovci kod Katanje mora
- nit su takvu lovci zvir vidli u gorah.
Sad se šesto lito klasom zlatnim kruni,
- da žitnice žito šesto vami puni,
i šuma se meni šest puta oblači,
- da se sva zeleni, i šest puta svlači,
što se, majko draga, plačuć za me brineš,
- i jerbo mi traga nije, mreš i gineš.
Možebit radosno jesi ruho svukla
- i za me žalosno i crno obukla:
jer mi tako dugo (misliš) glasa nije,
- crna (što bi drugo?) zemljica me krije,
il da me je gorska zvir gdigod razdrla,
- il u živi morska riba grob proždrla.
Ah, uzdišeš često: "Kćerce, oči moje
- sad godište šesto žele oči tvoje!"
I kad gledaš moju priliku gdi visi,
- probudivši tvoju žalost cvileć: "Gdi si,
gdi si mi, srdašce, što se ne ozivaš?
- O željno sunašce, što mi ne prosivaš?
Gdi si mi, dušico? Ah, natrag se vrati!
- O draga ružico, ovdi mi procvati!
Kad ću u ovom mistu vidit ne kip samo,
- nego tebe istu? Kad ćeš doći amo?
Kako mi se smije, a ja tužna cvilim,
- jer mi žive nije, životom se dilim."
Tako mlogo puta meni ti je milo,
- ali i veliš, ljuta na bižanja dilo:
"Je li još, tko znade, uskočica živa?
- Ako i dopade zla, sama je kriva.
Nek na vrata grada tuđa sad brez kosa
- hodeći od glada mre gola i bosa!"
Majke srce meko opet se povrne,
- zacviliš: "Što reko, o žalosti crne!
Ah, nisam li mati ja, i ona, koja
- to morebit pati, nije li kći moja?
Kako bi to bilo? Ja zlatom odivam,
- častim, pitam tilo, što želim, uživam,
a kći, moja krvca, gola je brez ruha,
- uboga brez drvca i gladna brez kruha!"
U ovoj žalosti jer se sva smućivaš,
- Majku od milosti u pomoć zazivaš,
gdi u crkvi puku pruža iz nebesa
- blagodarnu ruku od mlogih čudesa.
Znam da su tu mloge prikazane mise,
- da zavitne noge, srca, sviće vise.
Znam da me izmoliš prikazanim darom,
- prid njezinim moliš prostrta otarom.
Moliš, postiš, cviliš i suze prolivaš,
- limozinu diliš, nju majkom nazivaš:
"O zajedno mati i zajedno diva,
- kćer mi moju vrati, ako je gdi živa!
Ah, za našastoga u crkvi, o mati,
- dragog sinka tvoga, kćer mi moju vrati!"
I jerbo se trudiš, a pomoć ne ćutiš,
- poginuh ja, sudiš, i bol žešću ćutiš.
Za života tvoga, veliš, da te nitko
- niti rani moga ćaćka tako britko.
Ali, draga, prosti, ako smijem reći,
- uzrok si žalosti ti nego ja veći.
Ti me svitovati na prstenje poče,
- da mene imati jedan mladić hoće,
mladić od jednaka roda, svitle krvi,
- između vrstnjaka cvit mladića prvi,
mladić zlatna kita, za kojim se sviju
- vila srce hita i ljubavi vriju.
Užgaše me ove riči, kad se prosim
- i srića me zove, da se lipše nosim.
Zatim jedna k sebi dozvavši me reče:
- "Draga, blago tebi, kakvu sriću steče!
Blago tebi, rekoh, ja ga znadem, tko je.
- Ljubavi je, seko, pridostojan tvoje.
Za njim gori svaka: lica je vesela,
- vedra brez oblaka pogleda i čela;
priličan je zori, kad tko u njeg gleda,
- a kad što govori, riči su od meda;
stasa je visoka, tila puna snage,
- sokolova oka, ćudi svima drage.
U kratko ću reći: mlad, bogat, uzorit;
- nećeš boljeg steći, svatko će govorit.
O da bi ja njega...! Makar i brez novca,
- jer je svrh tog svega miran kao ovca.
Blago, velim, tebi, ali reći mogu,
- da (i kako ne bi!) ražalit ćeš mlogu.
Što će ona radit - veće znadeš, koja!"
- "Znam, nju će razjadit," rekoh, "srića moja."
"Da još ne poludi," reče, "nejma mira,
- vrti se i trudi, piva sve od pira.
Piva, lovi, mami, da goluba koga
- ureče, domami, ulovi za svoga.
Da joj koji dade ruku, slat od svile
- običaj imade rukavice bile.
I što ti ne snuje! I šalje ti kite,
- i prstene kuje, i pripravlja pite.
I tko zna sve, koje ona mite daje,
- ter sebe za svoje nudi i prodaje,
ali nit tko dara, a manje nju želi -
- 'A lađa je stara' svaki mladić veli.
Blago njoj, nek znade, ako taku mladu
- srića nju udade i za sidu bradu.
Zaludo se pase ufanjem i kiti
- mećuć blago na se, da će lipa biti,
jerbo nije takvo ugodno i drago
- svakom srcu kakvo ona sudi blago.
Pravo blago vili svakoj jest lipota,
- brez nje je u svili i zlatu sirota.
A ona mi gruba lica i sva ružna
- hoće bit još ljuba, kukavica tužna!
Lica izorana jarke puni, maže,
- i da je od dana mladi cvitak, laže.
A što će se zgodit? Tko se njoj obeća,
- za nos će ju vodit okrenuvši pleća.
Ona, rekoh, tebe nenavidit hoće
- i izjidat sebe od jada i zloće.
Neka se izjida i muči i mori
- i svoju od stida sriću neka kori:
sebi (rič je starih) nenavidost hudi,
- za to ti ne mari i vesela budi.
I jer znaš što jesi i što ćeš još biti,
- sad još lipše resi kose, lice kiti."
A ja, premda ćutim želju vele veću,
- kao da se ljutim: "Njega", velim, "neću!"
Ona k meni skoči: "Amo se okreni!
- Izdaju te oči, srce," veli meni.
"Te bre hoćeš," reče, "srce ti je meko!"
- A meni uteče smih, i ja uteko.