Sveta Rožalija/Dio četvrti/4
IV. Rožalija, u snu hotijući zagrliti Gospu i Isuska, probuđena najde se držeći u ruci križ i patrice. Ljubav ruže u vinac plete. Nauk.
Kad dovršim sveto Marijansko dilo,
- zadrimam, i eto što mi se je snilo:
Viđa mi se Diva prid očima mojim
- da u zlatu siva z dragim sinkom svojim.
Zvizde krune glavu, nogam se podlaže
- Misec i nju pravu Gospu od neba kaže.
Suncem je obstrta; sinka križ jest slava,
- kojim jest satrta moć paklena lava.
I nut, čudno sva se špilja priobrati,
- kao od lica da se nebeskog pozlati.
Drugo špilje nije viditi zlamenje
- neg priprosto prije, sad drago kamenje.
Zlatno kamenitih na pećine stinah
- jasni se i sviti od bisera cina.
Misto trnja strmi po čudnomu zlatu
- zelene se grmi i biserom cvatu.
Mislim, gledam, gdi sam, moja špilja gdi je,
- jesam li il nisam, gdi bih vazda prije.
A k meni Divica i sinak medeni
- obratiše lica i pogled ljubljeni, -
pogled oni, koga premda u snu uživah,
- bude srca moga raj, dokle sam živa, -
pogled, srce koji tako mi potegnu,
- da slobodu mojih ruka ne ustegnu,
neg poljubit smijah celovom umrlim
- ruke i još htijah da nju i njeg grlim.
Ali u to vrime dignu se sprid oči
- viđenje; za njime, da sustavim, skočih.
Zavapim moleći: "O Divo, o Sinu!"
- križ njegov držeći, - i nuto, sve minu.
Probudim se, gledam; na viđenje moje
- misleći pogledam naokolo, što je.
Ositim se, kada sanjah, Gospu da bi
- sustavila, tada ja patrice zgrabih
i križić: doisto, najdoh se klečeći,
- krunicu namisto Gospe ja držeći.
O Sinu prilipi i pričista Mati,
- što me (velim) slipi i gledat vas krati?
Ne čudim se što je na prihod Divice
- u snu špilja svoje prominila lice.
Takvoga uresa jedan pogled more
- puste na nebesa priobratit gore.
Ljubav (vidim) uze onda ruže brati,
- na koje se suze i krv priobrati:
Majki bile dade, a rumene prije
- Sinku; druge stade da u vinac vije.
Ne plete do kraja; kada na po dojde,
- prikaza tog raja iščeznu i projde.
Onda u dragosti srce moje i slasti
- počme od radosti kao ruža cvasti.
Mislim, što jest služit Bogu, Boga uživat,
- u vik se š njim združit, u njem naslađivat.
Ah, kakva je srića njega u vike ljubit,
- ah, kakva nesrića u vike izgubit!
O svitovne ćudi! Kad Razbluda mami,
- što jest da poludi i da se pomami?
Što luda veselje, koje istom draži,
- a nasitit želje nije uzmožna, traži?
Što ne traži njega, koji jest pričista
- radost, blaga svega pun, lipota ista?
Viđenje prošasto, kad razmišljah što je,
- Ljubav krune zašto ne dovrši svoje,
u srcu se smetam, ništo će se zgodit,
- napast će, zgonetam, silu na me vodit:
u došasto vrime boj me čeka veći,
- valja vinac š njime dovršit i steći.