Svarh muke Isukarstove

Svarh muke Isukarstove autor: Marko Marulić

Svarh muke Isukarstove

Da velu bolizan izreče jazik moj
tere plačnu pisan, gospoje svih gospoj,
uteći ću k onoj ka me čini peti,
ku vas an'jelski broj štuje i svi sveti.
Ne daj grihom speti duše, da s tamnosti
čin moj razum zneti, o vičnja kriposti,
kraljice milosti, neka tvoj rečem plač
i sarca žalosti ko projde ljuti mač.
Jure i ne znam nač ni kud li poseći,
radosnu ku pritač da bih mogal reći,
ner grozno suzeći, skupih plač prida se
gospoju videći s čarnim ruhom na se.
Sliš'te tužne glase ke majki pravi sin,
on ki grišnik spase, ki je svim gospodin,
koje prorok istin upisa i pravi
i sveti Augustin u knjige postavi.
Ovako pozdravi sin majku najprija
kada ju ostavi, reče joj: Marija! -
Ku obujam, zgrija parsimi svojima,
a majka ga prija s plačnimi očima.
Reče joj: Majko ma, o divo blažena,
od mene sva pisma jur su izvaršena;
da znaš, razlučena sa mnom hoćeš biti,
taj su odlučena parvo ner htih priti.
V Hjeruzolim iti meni je jutri dan,
gdi ću laćen biti tere na smart pridan;
kakono pravedan janjac, ki ne zna plod,
biti hoću zaklan za človičnji narod.
Prišal je jure god otčina odluka,
skupil se je vas svod židovskoga puka;
kakono na vuka svi na me vapiju
cić moga nauka da mi smart zadiju.
Meni se nadiju, jer se rok približa,
da me jur ubiju na drivu od križa.
Prostarta je mriža da lati lovinu,
zdviže se sva hiža protiv gospodinu.
Da pravim istinu tebi, majko mila,
parvo ner poginu svu bol moga tila,
ku, znam, nis zabila, jere Ižaije
proročastvo štila, ko tako upije:
Nigder zdravja nije od pet do varh glave
na sinu Marije, kralju vičnje slave.
Sveta pisma prave, i na to htih priti,
svih ki u grisih trave, smarti jih skupiti.
Zatoj ti odkriti hoću muke moje
da more tad biti kripko sarce tvoje;
i kad vidiš stoje mene u tuzi toj,
majko i gospoje, tužiti tad nemoj.
I vidiš li vas kip moj lipotom ushranjen,
da nigdir sinak tvoj ni, majko, izranjen;
dosele jest hranjen od svake pogibi,
još na muku stavljen od nikogar ne bi.
Neka skažem tebi najpri glavu moju,
sama znaš po sebi kako ju ja goju;
ne vidiš u njoj hvoju, ni trohe tolikoj:
ov dan kad pristoju, promini obraz svoj.
Kruna bude na njoj od žestoka tarna,
savita u prut troj, da pride sva čarna;
kako jedna barna, sva karvju polita:
ne bi vargal zarna kadi bude čita.
Vlasi lipši svita, ki su mi na glavi,
dika uzorita sva od njih oplavi;
na to jih pripravi taj židovska sila:
malo jih ostavi na njoj, majko mila.
Ta krudela dila kada, majko, vidiš,
vazda s' kripka bila, ne čin da problidiš;
da me ne uvridiš, veću mi bol ne daj,
čin da mi razumiš ter starpljen'je imaj.
Pak, majko, pogledaj uši ki slišahu
gdi, gredući u raj, an'jeli pojahu;
ki naslajevahu mene glasom svojim
kada dohojahu ondi kadi stojim.
Hajmeh, jutri dan, čim naslajeni budu,
kada u Hjeruzolim, moja majko, idu
ter k Pilatu pridu, slišim svake psosti
očito, po sridu svega puka, dosti.
Svak vap'je: ne prosti, ne prosti, vazmi ga,
prez svake milosti na križu propni ga,
z uze ne pusti ga, Barabu oprosti,
umor, umori ga u svakoj žalosti.
Ne bismo svitlosti tvojoj ga pridali
da bismo tamnosti u njem ne poznali.
On ti se sam hvali ter se zvati čini
Karstom da ostali još vas puk prihini.
Svi židovski sini da jesam obratil
za sobom u tmini, pravijim put skratil;
da nisam ni platil cesaru haraše,
da sam mu pohvatil dohotke i paše.
Ov se sam činjaše, govoreć, kralj veli,
vas puk obraćaše po svoj Galileji;
po gradih i seli židovskoga stan'ja
i ki su poseli sva ova daržan'ja.
Još veća psovan'ja hoću, majko, čuti
od njih nesaznan'ja, ko mi sarce smuti;
jere pravi puti hotih jim skazati,
kakono psi ljuti na me će režati.
To t' dajem poznati da se ne uzbojiš
kad budeš slišati, da starpina stojiš.
Jer, majko, dobro viš da na to htih priti
i, kako u pismu čtiš, porugan ću biti.
Sad ću t' poviditi od mojih očiju
ki, kad te pozriti, veselo se smiju:
rubom jih zakriju da veće veselo
ja tebe ne viju, neg plačno i dreselo.
Jur se je počelo to viće većati
da mene krudelo židovski puk lati.
Te, majko, gledati kad budeš nevolje,
ne htij se pušćati da te tuga kolje.
Stani dobre volje, sve hotij podniti,
jer svitu za bolje moja će smart biti;
najkoli viditi kad budeš ma lica,
ka s' učna ljubiti, da su k zemlji nica.
Kakono ružica sada procvitaju,
na njih makulica nije s ke zgrubaju:
vidit ćeš gdi daju po njih poličnice
kad me upeljaju u hižu poglavice.
Dajuć zaušnice, vidit ćeš gdi psuju
i na moje lice vele gardo pljuju;
i gdi svidokuju oni na me krivo,
a ti, gdi luduju, budi kripka, divo.
Tvardje nere drivo imaj sarce tada
gdi vidiš da gnjivo svaki me uzgleda;
jošće zatim vreda vidit ćeš, gospoje,
usta slaja meda gdi žuči napoje.
Ne smut sarce tvoje, ni se zato skončaj,
videć tuge moje, plaču se ne podaj;
da starpljen'je imaj, molim te, majko ma,
veća bol, ovo znaj, bude mi tuga tva.
Još dobro očima pogledaj na mene
ke tvoj sinak ima prez truda ramene:
to brime porene od križa velika
da m' život otegne od truda tolika.
Hajmeh, tvoja dika, tvoj sinak uljudan
na zemlju dolika s križem pade trudan.
To bude jutri dan, zato, moja mati,
molim te, bolizan ne htij prijimati.
Hotij pogledati ove moje ruke
ke nigdar imati nisu učne muke:
kako strilom luke njih će otezati,
k stupu, kako kuke, u klupko svezati.
Na križ raspinjati hoće jih nemilo,
a ne poznavati u meni zlo dilo:
mučno moje tilo, ruke probodene
ter čavli krudelo križu prigvozdjene.
Tad gledajuć mene, majko ljubezniva,
već nada sve žene budeš bolizniva;
molim te, starpljiva u svem hotij biti,
jer ćeš opet živa ti sinka viditi.
Noge prigvozditi hoće mi još zatim
ter čavli probiti, neka umru sasvim;
jur kad smartno zaspim, rane me još gore,
kopjem vele ostrim parsi mi otvore.
Kada me umore i svaku vašćinu
protiv meni stvore, da ovako zginu:
nigdar misal inu ne htij prominiti;
da lahko priminu, sve hotij podniti.
Sad moreš viditi zdravo moje tilo
kako rozu liti i kako žilj bilo:
u tvoje ga krilo hoć martva prijati,
zranjena nemilo, plačna tužna mati.
Na njem hoćeš najti ti rane tolike,
velik jim broj znati, male i velike;
kakono i rike, karvju izvirući,
spominak va vike, veće šest tisući.
Pilatovi kući tako me izrane
biči fruštajući ljuto po sve strane
da mi ne ostane nigdir zdrava uda:
to, parvo ner stane, sve učini Juda.
Cića puka huda da mu zgodi Pilat
učine me luda i hinca tisućkrat,
da jedva me poznat hoćeš, majko, moći,
ni me k sebi prizvat, ni kako pomoći.
Ča ću veće reći od života moga,
vidiš govoreći k sebi sinka svoga,
prez truda svakoga živa i vesela,
jutri vidiš koga martva i dresela.
Ta bolizan vela, muka tolikoje
i tuga ka j' spela jure sarce moje,
po žalosti tvoje ništar me ne zmori,
da tvoj plač, gospoje, zada mi trud gori.
Zato ča t' govori sad tvoj sinak mili,
molim te, sve stvori, za manom ne cvili;
s toga ne uhili, moja majko, sebe,
premda se razdili tvoj sinak od tebe.
Stine mi i zebe duša cića toga
misleć tko pogrebe, majko, sinka tvoga;
da kad otca moga to jest odlučen'je,
molim, cića Boga, htij imit starpljen'je. -
Kad to govoren'je majci sin izreče,
mača poražen'je sarce joj proteče
tere sinku poče tako govoriti:*
Tako me odteče, kud li mi ćeš iti?
Na to te roditi hotih tužna mati,
sama oddojiti ter odnigovati?
Ča mi da sad znati, prislatki sinko moj,
ku ćeš smart prijati, jaoh, hajmeh, oboj!
To li je moj pokoj, tim li ć' me tišiti
da ta slatki kip tvoj na križ će visiti,
kino unižiti toliko sam bdila,
hajmeh, izgubiti nigdar te nis mnila?
Kad sam te odhranila u najlipšoj dobi,
ljut mač, ostra strila sardašce mi probi.
U nijednoj zlobi vid vim da, sinko, nis,
odkud ta tvoj grih bi, ča li mi tužni diš?
Vid dobro, sinko, viš da s' moje rojen'je,
zač od mene bižiš, slatko zgovoren'je?
Na to l' umoren'je tužna te odhranih,
ko nigdar stvoren'je ni u sanji ne snih?
Da kada nada svih hoć me oboliti,
jednu od ovih trih htij mi se umoliti,
ako more biti, i ako hoć u čem
majku utišiti, ranu ostrim mačem.
Parvu da ti rečem, majka te sad moli
da tu milost stečem da prez tvoje boli
mučen'ja svakoli pritarpiš, sinko moj,
u tokoj nevolji i bolizni tvojoj.
Prez smarti tolikoj človičji narodi
da skupiš, sinko moj, u tom mi ugodi;
gdi li u toj škodi tribi t' je umrit sada,
bolizni kegodi da t' tva smart ne poda.
Al čin da se zgoda pri tebe smart meni,
jer od svega roda jur žalosnije ni.
To, sinko, učini, molim tolikoje,
sada ne primini parvo majke tvoje.
Sarce mi na dvoje puče toj slišući,
ne čin, dobro moje, da te vidim mrući
ni podnašajući tu toliku muku:
to razmišljajući, imam bol veliku. -
Isukarst prid majku kleče poniženo,
moleć, proseći ku, reče umiljeno:*
Ne bud razcviljeno, majko, sarce tvoje;
to jest odsujeno, to jest brime moje.
Tako potribno je sad meni umriti
jer to pismo poje i na to htih priti.
Zato već suziti ne htij ni se skončaj,
da mogu jur iti, tvoj mi blagoslov [daj]. -
Tad reče majka:* Avaj, hajmeh, sinko, meni!
Nigdar na svitu, znaj, da te matere ni
u ke je jedini sinak, nje rojen'je,
gdi ga želi sve dni da mu da prošćen'je.
Za ko bi stvoren'je tu rič dopustila,
dat na umoren'je mati sina mila?
Od svih bi ta bila krudelija mati
ka bi tu rič htila sinku dopušća[ti]:
na smart ga poslati, na raspetje, na b[oj],
u kom zna skončati da hoće život sv[oj].
Zato, sinko, nemoj toga me prositi,
na to blagoslov moj nigdar neć jimiti. -
Opet govoriti poča majci svojoj:
Ne htij mi kratiti, majko, blagoslov tvoj,
da jure u pokoj dušice počinu,
jer ni godišćem broj odkada sve ginu.
U tom tvomu sinu htij, majko, sgoditi,
da na križ priminu, hotij me pustiti,
jer se otvoriti neće raj inako,
dal ako umriti dopustiš me tako.
Narodjen'je svako človičje i ljudi
živit će opako i u grih zabludi,
ako moji trudi na to ne pristanu,
zamani svim prudi ličit smartnu ranu.
Ako sad ostanu ter mi ne daš iti,
nitkor svita stanu neće spašen biti;
jer odkad grišiti hoti parvi človik,
odtad zatvoriti hoti se raj vavik.
Svim hoće biti lik moje umoren'je,
spašen bude človik i ljudsko stvoren'je;
zato mi prošćen'je daj da mogu iti,
ostavi suzen'je, htij sarce kripiti.
Tebe utišiti harlo hoću vreda,
tvoj plač uslišiti da sarce ne preda;
da ti ma smart ne da slišiti tu žalost,
nego da ugleda tebe svaka radost.
Čin, majko, da sam prost i slobodan iti,
jere moju milost parva ćeš imiti;
harlo ćeš viditi sinka uskarsnuvši,
neće tri dni biti ovi dan minuvši. -
Gospa sinka čuvši tako govoreći,
na zemlju padnuvši, blagoslov proseći,
jadovno suzeći, reče mu: Sinko moj,
na to t' ne znam reći, hteći to otac tvoj.
Vidim da u pokoj želiš postaviti
duše kim nije broj, a mene ostaviti.
Na smart se spraviti kada želiš tako,
kuntenta ću biti, kad ne mogu inako.
Drago mi je svako duševno spašen'je,
jere dobro ljudsko moje je vesel'je;
tvoje odlučen'je kad je cića toga,
bud blagoslovljen'je svarhu sina moga.
Ljubav je ma mnoga cić puka božjega,
ne šćedim cić toga života svojega;
za shraniti njega, evo ja, tva mati,
hoću više svega na smart te podati. -
Još blagoslivljati poče ga suzami,
sarcu privijati bolizan s tugami.
Tvardja nego kami učini se Diva,
smartnimi mukami već martva ner živa.
U ničemur kriva videć da na smart gre,
vele bolizniva cić toga majka mre;
sarce joj u tuzi vre, a još smartnoj zledi
neće da se opre, ni život da šćedi.
Sasvima odredi dati mu prošćen'je
tere mu tako di: Poj na umoren'je. -
O čudno stvoren'je, o vela ljubavi,
gdi to govoren'je majka sinku pravi!
Još da se proslavi veće nje ljubezan,
hoće da se stavi sama na bolezan;
da nje sinak vezan pozna svaki trudi
kako tad potezan za spasen'je ljudi.
Blagoslovljen budi, - reče mu, - sinko moj,
ki nebesa sudi, blagoslov te otac tvoj;
vičnji Bog tolikoj, ki pri svega vika
zače te da s' sin moj, jedina prilika.
Blagoslov velika Sveta Duha kripost,
ki ka mni dolika posla svoju milost
i toliku radost da te divom rodih,
da s tebe vas svit prost bude ki sveza grih.
Blagoslovljen viš svih narodi i ljudi
tvoj kip, ki odgojih, i svi njega udi;
tvoja glava budi sva blagoslovljena,
smartni moji trudi, i tarnom okrunjena.
Nu da poljubljena sad bude od mene
parvo ner zranjena u karvi ovene:
budite blažene nje rane tolike
i blagoslovljene po sva vika vike.
Nu da moje dike ličca izcelivam,
s kih tuge velike k sardašcu privijam:
i njih blagoslivljam, i njih poličnice
i, kih ne zabivam, još tvoje očice.
I tvoje ručice čavli probodene,
i mučne nožice križu prigvozdjene:
budite blažene, i one tolikoj,
i blagoslovljene, prislatki sinko moj.
Blagoslovljen kip tvoj, ki kada umore,
ostrim kopjem, oboj, parsi mu otvore.
Srid Maslinske gore na križu umarvši,
ča pisma govore, kad se sve dosvarši:
svi sveti zazvavši sada kupno k sebi,
da blagoslov davši tvoja majka tebi,
potvarde u nebi to blagoslovljen'je
i tilo u grebi z dušom razdiljen'je.
Nu, moje rojen'je, slatka diko moja,
daj mi zagarljen'je, ja sam majka tvoja.
Slatka usta, koja gorkosti napoje,
neka celivam ja, sinko, dobro moje.
Blagoslovljeno je mliko kim te dojih,
pelene i povoje u ke te najpri zavih;
i čas ki te rodih budi blagoslovljen,
vrime ko te nosih i ko si odgojen.
Da bude dosvaršen jure blagoslov moj,
na ki budeš stavljen, blagoslovljen križ tvoj;
i muka tolikoj ku ć' jutri tarpiti,
i smart tvoja po koj grišnih ćeš skupiti.
Još blagosloviti hoću tvoj hip i čas
kada se slišiti bude od tebe glas:
svaršen je jure vas proročastva uvit,
da mi je od danas ostavit ovi svit;
kad glavu priklonit k zemljici pripustiš
ter tvoj duh plemenit, moj sinko, izpustiš;
kad željno izustiš da si, sinko, žejan
ter žuči okusiš i octa priželjan.
Blagoslovljen on dan, spasen'je svih ljudi,
kad odpru rajski stan smartni tvoji trudi;
blagoslovljen budi, moj sinko, vas koli,
od glave svi udi i do potplat doli. -
Kad nad njim učini Gospa blagoslov vas,
Isus umiljeni zdviže se oni čas.*
Piše sveti Tomas, majku Isus ojde,
da smart starpi za nas, u Hjerozolim pojde.
U jedan vartal dojde gdi, žalostan steći,
mnoge misli projde, hajme, ke ću reći;
u sebi misleći muku ku će tarpit,
gorko se boleći, ja tako govorit:
Gdi hoćeš, hajme, bit, sinu otca Boga,
Isuse, koga svit slavi svemogoga?
Gdi, hipa ovoga minuv malo vrime,
svarh života moga bude smartno brime?
O prislavno ime, o Divice sinu,
ku bolizan prime moj kip kad preminu?
Od straha vas stinu, gorka je duša ma,
jer smart, kom poginu, jes mi prid očima.
Oče, ako ima tva milost smiljen'je,
ne čin da prijima tvoj sin umoren'je;
more l' bit spasen'je naroda ljudskoga,
a ne bit skončan'je od života moga?
Sad od sina svoga su čašu odnesi,
znam te, oca Boga, da milostiv jesi.
Budi u nebesi, otče, volja tvoja,
sada ne podnesi da bude smart moja.
Ako li, otče, ja želju protiv tebi
ča se već dostoja, ti odluč u nebi;
ne gledaj sam sebi ča želju ovdika,
jere tva volja bi poslat me dolika.
Za skupit človika od vičnje tamnosti,
da ne zgine vika u smartnoj žalosti,
bud tvoje milosti, otče, volja u svem,
premda sa[m] u gorkosti i da od straha mrem.
Stavši naprida, gre[m], oče, z dobre volje,
i da me tuga prem ostrim mačem kolje;
ako li za bolje more kako biti,
iz ove nevolje htij me oprostiti. -
Tad odluči iti videć oca volju,
svaku pritarpiti za grišnih nevolju.
Najde na tom polju učenike svoje
gdino se snom kolju i gdi se pokoje.
Ondi, pol njih stoje, ja Petra buditi,
njemu tolikoje tako govoriti:
To li su obiti ki obitovaše,
sa mnom na smart iti gdi se zaklinjaše?
Sad li ne mogaše sa mnom u božje ime,
gdino slatko spaše, pobdit malo vrime?
Tako l' smartne plime sada se odtimaš?
Tu li viru, Šime, k tvomu meštru imaš?
Ča ričju spominaš, dilom ne skažuješ,
vreda t' me vide, znaš, Petre, odbiguješ.
Tako li duguješ i brineš se za me
da ne viš ni čuješ tko gre da izda me?
Čuj da vas ne jame ovdi napast nika,
jere sada na me grede množ velika;
stan'te se gorika tere sa mnom bdite,
čekajuć ovdika, devoto molite.
Jur veće ne spite, duh pripravan stoji,
da, kako vidite, put se ova boji;
svak vas misal dvoji, pripravni ste reći,
dali trudi moji nećete podleći. -
Tako govoreći Isus s učenici,
ugleda hodeći na njih oružnici;
mnozi svitilnici, palice i bati,
kako poludnevi svude se ja sjati.
Za Isusa jati Židove pridoše;
svi jaše bižati, svi ga odtekoše.
Prišadči, rekoše: Gdi je ta poganin
koga tuj ojdoše, Isus Nazaranin?
Gdi je ta gospodin? - jednim glasom jaše -
kino se božji sin i cesar činjaše? -
Isus ondi staše tad sam po sridu njih,
a ne poznavaše njega nitkor od svih.
Ne učinivši grih, ne da se proslavi,
ostavljen od svojih, Židovom se pravi;
i kad se njim javi, padoše dolika,
svaki se sustavi, ne bi čuti krika.
O ljubav velika! - Ja sam - reče - koga
išćete ovdika, on sin svemogoga;
jure na inoga ruke ne stavljajte,
od ovih svakoga odajti pušćajte.
Strahu se ne dajte, ja sam, jamite me;
veće ne predajte, jur povedite me.
Nu uhitite me, to vam svidokujem,
svi okrivite me, kriv vam se ne čujem.
Ja ako vas štujem mala i velika,
nikogar ne psujem od svih vas človika.
Ča je ta tolika množ prišla arvati,
koga l' razbojnika prišla je ujati?
Davši se poznati Juda Isusu tada,
Gospodina lati tere mu celov da.
Židovom ga prida. To Petar videći,
podri mač od jida, ne hti drugo reći.
Vidivši vodeći svoga Gospodina
i jednoga steći blizu Židovina,
tad k oružju lina desnica mu ne bi,
ni k tomu rič ina, vas se smuti u sebi.
Pogleda kuda bi meštar, kud ga vode,
reče: Ni već tribi gledati mi škode. -
Meu židovske rode smiša se i kliče,
k jednomu dohode, uho mu usiče.
Simo, tamo tiče tere meštra brani,
a Isus mu reče da oružje hrani;
govoreć: Tko rani oružjem človika,
života ne shrani prid mačem do vika.
Ne dojde ovdika sad Juda zamani,
nu da mu dam lika, prived toga k mani. -
Zličivši ga, k Ani bi popeljan u uzi,
koga on urani mučiti u tuzi.
Od vesel'ja suzi Ana s oba oka:
Pripodobih k sluzi gospodina toka.
Ne da mu već roka, posla ga k Pilatu
da koga priroka ne učini bratu.
Ne srebru, ni u zlatu, ni svilu odivši,
nego kako k tatu njega priminivši;
Pilat ga izbivši sideći na sudu,
mnogo okrivivši, posla ga k Irudu.
Kakono rič ludu Irud ga tad prija
i kako u bludu on se njim nasmija;
gdi se biše prija s Pilatom ratiti,
zato se poslija hti s njim pobratiti.
K njemu ga vratiti opet čini na stan
život mu skratiti hoteći oni dan;
a pride tad u san ženi Pilatovi
da Pilat smartnih ran njemu ne ponovi.
Kad mu žena povi ki u sni prija trudi,
Pilat tada novi priobrati sudi;
prida svimi ljudi čini donit vode
govoreć: Sve budi, neću njega škode. -
Umi se, tja pojde, ni hti već suditi;
židovske narode počeše vapiti:
Neć prijatelj biti cesaru cić toga
ako umoriti ne činiš ovoga.
Ne čin cić jednoga zledi i vašćine
množ puka ovoga da sada pogine;
jere, gospodine, ako mu slobod daš,
cesar do istine dvignut će se na nas. -
Tad ne stav hip ni čas, Pilat tako sudi:
Hoću da za puk vas jedan prime trudi. -
Jaše: Tako budi, - Židove - vazmi ga,
za njega zle ćudi na križu propni ga. -
Pravi sveta knjiga: Van ga izpeljaše,
rivajući svi ga, križ mu nosit daše;
niki na nj pljuvaše, za njim se rugati,
a to sve gledaše njega tužna mati.
Tada se obrati Isus k nebu gori,
ja željno uzdihati i tako govori:
Oče ki sve stvori u tvojoj kriposti,
koji me sad mori, svakomu grih prosti.
Svi su u tamnosti, ne znaju ča tvore,
zato u žalosti tvoga sinka more.
Omarznuše gore neg zimi mraz i led;
ako se pokore, prosti njihovu zled. -
Nimaju u sebi red, razbor ni istinu,
rič slaju nere med meću u gorčinu.
Onud tada minu jedan ubojica
ter nazad njim rinu i da mu uz lica.
K zemlji pade nica; majku već zaboli
od tuge gorči[c]a, ona pade doli,
mnoge suze proli ter poče cviliti;
oni već oholi i nju jaše biti.
Poče se moliti oružnikom tada,
jer sinka viditi mnogo biše rada,
da bi ju nazada ne htili rivati
i vanka iz grada za sinkom pušćati.
Ne htihu slišati ni dati joj blizu,
jaše raspinjati Isusa na križu.
Niki ga raztežu ne pomilujući,
niki krutje vežu svite mu derući,
na nje kladajući po srići ždribove,
za dil karajući ti hudi Židove;
smarti Isusove sasvim želijući
tere muke nove nad njim smišljajući.
Gola ga isvući najparvo hotiše
pak čavli gorući križu ga pribiše.
S njim dva obisiše pored razbojnika,
koja zlo činiše od svojega vika.
Toti množ velika i vas puk slišaše
od Isusa lika gdi jedan pitaše;
komu govoraše Isus: To dobro znaj, -
ter mu obitaše, - sa mnom si danas u raj! -
Tad Gospa reče: Avaj, gorčija od svita,
očito, ne otaj gdi mu raj obita,
a ja, tuge sita, nimam te milosti,
neg me svude srita bolizan u žalosti. -
Razcviljena dosti ja sinku govorit:
Tako u gorkosti mene ćeš umorit!
Ča meni ta obit nećeš dati ni pokoj
razbojniku stvorit ki hoćeš, sinko moj?
Hajmeh tere oboj, komu ć' me ostaviti?
Sinko, majki tvojoj nu hoti praviti.
Htij mi se javiti, usliš molbu moju,
gdi će udaviti tuga majku tvoju. -
Tad Isus gospoju s križa doli pozriv,
dragu majku svoju, reče joj bolizniv:
Ne ponavljaj mi gnjiv muci mojoj, ženo,
jere sam jedva živ gdi cviliš tužbeno.
S kim hoćeš družbeno u ljubavi stati
i ki će službeno vazda te štovati,
Ivana ću t' dati, evo, sad mojega,
hotij ga prijati za sina svojega. -
Pak zazvavši njega: Evo tvoja mati,
od meštra tvojega htij se spominjati;
čin se nje sin zvati, a ona mati tva,
neć ti već smakati suzami lica sva. -
Tu jaše obadva s plačem se ljubiti;
ja Ivan: Majka ma odsele ćeš biti. -
Još veće cviliti gospoja tad uče,
tako govoriti kad joj Ivan poče.
Niz lica joj toče potoci suzeni,
sarce joj naskoče svi jadi čemerni,
govoreć: Vaj meni, ča sada odluči,
komu l' me, ljubeni sinko, priporuči?
Ča me ne nauči put ki bih prijala,
tolici jauci da bih ne poznala!
Nisam li se zvala vazda majkom tvojom
i tebe imala i rodila divom?
Sad me jednom ženom, ne majkom nazivaš,
ime za imenom sada mi izdivaš.
Ti već majke nimaš, ja sinka mimo te,
kako ti dobro znaš, sinko, dobro moje.
Tužnije sirote nigdir na svitu ni,
plačnije grubote ni takmene meni.
Avaj meni svi dni prez tebe, sinko moj,
ni u javi ni u sni već ne slišim pokoj.
Sad znam u tuzi ovoj ča mi Šimun reče
da ostar mač, oboj, dušu mi proteče;
sad veću doteče tva majka bolizan
nego kad posiče smartno mač želizan. -
Jur Isus smartnih ran ne moguć tarpiti,
tad: Lama, Zabatan, Heli - ja vapiti;
to će stumačiti: O Bože, Bože moj,
zač me zapustiti hti, buduć ja sin tvoj? -
Žeja[n] sam tolikoj, - poče govoriti, -
greduć na smartni boj, ne daše mi piti. -
Neg poče želiti duš naših spasen'je,
svarh nas da imiti budemo smiljen'je;
da naše življen'je boljim zavaršimo,
koga smo stvoren'je, da mu ne zgrišimo;
da njega slišimo ki želi našu čast
i da se utišimo imijuć rajsku slast.
Željaše u propast da mi ne pojdemo,
da svaku hudu vlast na stranu ojdemo;
da se ne najdemo mi njemu nevirni
i da obajdemo zli grisi nesmirni.
Tad Gospa čemerni jadi prolivaše
i svi svoji verni na plač k sebi zvaše;
sve željno moljaše vladike i gospoje,
gdi joj sin žejaše, neka ga napoje.
Reče tolikoje k sinku tugujući,
videć dobro svoje tako na križ mrući:
Bože svemogući, evo nigdir ne bi
ki bi dal žejući kaplju vode tebi!
Ne mogu te k sebi, sinko moj, prijati,
ni jest ovdi tko bi htil ti vode dati;
da bih tužna mati daj mogla s tugami
tebe napajati s plačnimi suzami.
Ti me, križu, vazmi ter me jami gori,
k sinku priti da[j] mi, gdi ga žeja mori,
gdi jedva govori, već martav nego živ;
tu mi milost stvori, budi mi milostiv.
Hojme, kolik razgnjiv Židove skažuju,
gdi moj sin bolizniv vapije, ne čuju;
svi mu se raduju da se tako muči,
njega ne žaluju ki jih vazda uči. -
Tad jedan odluči od Židov i doni
osta tere žuči,* k uston mu prikloni;
okusiv, odkloni i ne hti već piti
i zatim on poni iz glasa vapiti:
Jure svi uviti sada svaršiše se,
sva pisma na sviti sad doskončaše se;
jur domoliše se z limba sveti oci,
skupa stakmiše se svi sveti proroci. -
Prišadči jur roci da imaše umrit,
stisnuv sveti oči, ja tako govorit:
Otče, ki me na svit posla s neba doli,
svakomu htij prostit koji me oboli. -
Kad tako uzmoli nevoljan i mučan,
ne budući boli nijednoj naučan,
reče: Priporučam tebi duh, oče moj,
svitom se razlučam. - Tudje spusti duh svoj.
Sveti otci pokoj iz limba slizoše
i mnozi tolikoj martvi uskrisiše.
Golina pribiše razbojnikom obim,
Isusu ne htiše, takmen ne biše njim.
Jedan slipac Longin k Isusu dohode,
kopjem vele ostrin parsi mu probode,
odkud s karvju vode ne malo izajde,
gdi za sve narode milosardje najde.
Sunačce obajde svih grišnih i svitlost,
svaku zled nadajde smartju božja kripost;
pak, kako za rugost, knjigu upisaše,
i za veću žalost, koja govoraše:
Ovi se činjaše Isus Nazaranin
tere se kralj zvaše židovski gospodin. -
Tako po ta način Isus buduć martav,
Osip Baramatin ganu se na ljubav.
Tu veće ne postav, jer mu biše milo,
k Isusu se spoznav, sprosi njega tilo.
Pilat tako dilo Osipu ne brani,
da ga u nosilo znet s križa urani.
Osip se ne zani da to harlo spravi
da Isusa shrani i u grob postavi.
Marijam se javi, ke s plačem pridoše
ter sve u ljubavi snet ga pomogoše.
Tu, svemogi Bože, kolik bi plač slušan,
tko sciniti može Gospoje bolizan!
Da bi bil želizan človik, bi prosuzil,
najkoli gdi Ivan za meštrom je tužil.
Zaviv ga u lancun bil, za veliku milost,
u grob ga položil Osip, svih grihov prost.
Zato božju kripost molim da ta plamen
prosja našu tamnost, va vik vikom amen.

               FINIS.