Suradnica:Roberta F./Kukuljević

Govor za uvedenje narodnoga jezika, dàržan od Ivana Kukuljevića Sakc. na saboru kraljevinah Hàrvatske Slavonie i Dalmacie od. 12. Svibnja. 1843.

Preuzvišeni Gospodine Grofe i Bane, Presvětli Velmože! slavni stališi i redovi! Kao što svaki pravi Hàrvat i Slavonac, tako sam i ja s velikom zaisto radostju i unutrašnjim uzhitjenjem razumio, da slavni stališi i redovi ovih kraljeivnah žele: podignutje katedrah za narodni naš jezik i literaturu, (kako mislim) ne samo u Akademii nego u cĕlom Distriktu Akademie Zagrebačke čim bez dvojbe to steći žele, da svi izobraženii stanovnici kraljevinah naših svoj maternji jezik dobro i izvàrstno nauče. Nu, pitam ja s poniznim dopuštenjem: na kakovu će korist i svàrhu biti učenje našega jezika? kakovim uspěhom? kakovom poslědicom? kakovim trudom učit će ga stanovnici domovine naše, ako sa znanjem njegovim nikada nikakovo dobro skopčano nebude; ako po njem nitko ništa zaslužiti si nebude mogao; i ako mi nikad niti pomisliti nećemo, da ga u javni život uvedemo? Zaisto će on bez toga, kao i do sada ostati u tmini, šnjim će se zabavljati samo oni, koji baš za to vrěmena imali budu, u ostalom neće ga opet veća strana naroda znati, a oni, koji se javnim životom bave, i koji su u javnih službah stavljeni sasvim će ga zanemariti kao i do sada; podignutje pako naših katedrah i učionah neće na drugo služiti, nego na salěplenje domorodacah i tudjinah. — Znam ja, da mi kako smo ovde sakupljeni s veće strani naš jezik dobro govoriti, čitati i pisati znadu, lahko na pàrste prebrojiti bi mogle, a šta je tomu uzrok nego to: da ga mi u javnom životu i poslovnih nigdĕ ne upotrĕbljavamo, i š njim se samo tako zabavljamo, kao gizdavi gospodar svojim plaćenim slugom.

Još nezna veća strana naroda našea, kakova je to višnja slast i milina svojim prirodjenim materinskim jezikom govoriti moći i smĕti, to samo on iskreno ćutiti može, koji je duže vrĕmena medju tudjemi narodi u tudjih dàržavah stanovati i živiti morao. — Mi naš jezik čuvamo još uvĕk samo za družinu i za naše kmetove. — U občinski život i u poslove uveli smo u onih još barbarskih vrĕmenah, kad su na cĕlom svĕtu jedini jezik latinski za izobraženi i izdĕlani dàržali, taj jezik; — u družtveni život i familiu našu uvuko se je s vrĕmenom jezik nĕmački i promenio našu prirodjenu narav i način mišlenja otacah naših; u Primorju pako učinio je isto jezik talianski. — Šta smo mi stigli po tom, nego to: da smo se odtudjili sami sebi, da smo se odcĕpili od susĕdne jednorodne bratje naše, i da mnogi od naroda našega niti neznaju od kojega su naroda i koji puci po rodu, po kàrvi, i po jeziku k nama spadaju!!! —

Mi gledamo svaki dan, kako domovina naša sve dublje i dublje propada, kao imanje one dĕtce, koja pod više tutorah stoje, svaki od ovih tutorah stavi si nešta u žep, svaki si nešta prisvoji, najposle neće ostati dĕtci ništa. — Mi smo malo Latini, malo Nĕmci, malo Taliani malo Magjari i malo Slavjani a ukupno (iskreno govoreći) nismo baš ništa! màrtvi jezik rimski, a živi magjarski, nĕmački i latinski — to su naši tutori, živi nam groze, màrtvi dàrži nas za gàrlo, duši nas, i nemoćne nas vodi i predaje živima u ruke. Sada imamo još toliko sile u nami suprotstaviti se màrtvomu, za mala nećemo moći nadvladati žive, ako se čvàrsto na naše noge ne stavimo, to jest, ako naš jezik u domovini neutvàrdimo i njega vladajućim neučinimo. — Susĕdi naši, osobito Magjari, neće već odstupljivati od svojega jezika, i iz priateljstva i uljudnosti prema nas ili iz drugoga kakvoga uzroka, neće ga zaista zamĕnjivati s ikojim drugim najmanje màrtvim, nu to i potrĕbovati hotĕti od njih, bi značilo toliko: kao orlu hotĕti svezati krila, da k nebu nepoleti, njihova stalnost i jedinost u jeziku nadvladati će zaisto našu nestalnost, neslogu i mĕšariu. —

Čuli smo mi jučer preuzvišenu gospodu Bana i Biskupa pred sakupljenimi slavnimi stališi i redovi ovih kraljevinah izjaviti se, da ćedu oni u velikom saboru ugarskom i magjarski govoriti, ako time stvari i domovini našoj hasniti budu mogli, mi se nismo protivili tomu, niti se protiviti želimo; nama je drago da su i preuzvišena ta gospoda toga mnĕnja, da Hàrvati i Slavonci u javnom životu nemoraju uvĕk kod jezika latinskog ostati, i njihova misao veseli nas zaisto tim više, budući da se ufati i nadati možemo, da oni s vrĕmenom u Hàrvatskoj i Slavonii k Hàrvatom i Slavoncem hàrvatsko-slavonski će govoriti, ako bude jedanput naš jezik u javni život uveden. — Nu čitam ja u očiuh od mnogih ovdĕ nazočnih tu misao: da mi to dopuštenje, da se naš materinski jezik u javni život i u poslove uvede, nikad i nikad zadobiti nećemo! A ja pitam slobodnim duhom: tko može cĕlomu jednomu narodu, ako je taj i Bog zna, kako malen, nu ako istinitu i krĕpku volju ima, zabraniti, da svojim prirodjenim jezikom govori, da ga na pàrvo mĕsto stavi, i po tom narodnost svoju digne, tko može i smĕ slobodnomu narodu, kao što su konštitucialni Hàrvati i Slavonci, to zaprečiti?