Vladimir Nazor: Priče s ostrva, iz grada i sa planine
Kad ona stane, s bokom uz samu obalu, žene digoše sudove, htjedoše na brod. — Natrag! — grmnu kapetan. — Ne ćemo tako! Ne! — Vode! Odmah!... Doskora će mrak. I predugo smo vas čekali. Mornari jedva odbiše od lađe svu onu čeljad. Spočetka se smijahu, ali — jer su žene navaljivale — počeše gurati sve grublje. Kapetan se još jače crvenio, vičući: Natrag! Najednom potegnu neki konop. Ljutiti zvižduk propara nam uši. Gomila uzmaknu na obalu. Kapetan se nasloni na ogradu mosta i reče, sileći se, da bude što mirniji: — Ljudi! To tako ne ide. Mi dižemo strojem vodu iz bunara; iskrcavamo je kroz cijev. Razumijete me?… Ne grabimo je sudom iz kakvog badnja, kako se to radi na bracerama, što vam nose vodu. Samo kroz cijev? — E, pa dobro. Metnut ćemo sudove uz sami kraj rive. A vi lijte. — Tako! Tako! A kapetan: — Ha! Ha! Ma baš tako. Pumpa će dizati vodu, a jedan će ići sa cijevi od kabla do kablića, kao što se ide od loze do loze, kad se škropi vinograd, da ga peronospora ne napadne. Ha! Ha! Alaj ste mudri!... Ljudi, budite pametni. Nemamo mi vremena da se tu igramo. Doskora će mrak, a oblaci se tamo na moru dižu; mogla bi i oluja. Nama se žuri. — Vodu! Vodu! — odgovori gomila. — Pa i jest za vas. Ima li tu blizu kakva prazna cisterna? — Ne! Mi hoćemo odmah vodu. I nekoliko žena skočiše opet u lađu. Mornari su iznova tjerali i gurali natrag. Gomila je navaljivala još žešće. Ču se po drugi put zvižduk, duži i oštriji no prije, ali uzalud. — Mola la cima! — grmnu kapetan. Natrag, divljaci! Zulu! Kafri! Kanibali! Mola! Užeta bijahu već dignuta. Lađa se maknu. Seljaci jedva dospješe da skoče natrag na obalu. Brod se odmaknu još više pa opet stade nasred tijesne luke. I nagla srdžba spopade onu čeljad, onu gomilu žednu, gladnu, izmučenu čekanjem, još pijanu od sunca. Sve se okrenu protiv čovjeka crvena lica i oštrih očiju na mostiću lađe. — Antihriste! Vraže! Nî ni voda ni taj brod tvoj, nego od guvernera, kî te šalje. Daj vodu žednome! Profeta je stajao na rubu obale, otvorenih očiju i dignute ruke. Najteža prokletstva padahu mu sada iz usta, i njegove su riječi poticale još većma srdžbu gomile. Svetica je mahala rukama, pružala uvis mršavi vrat, kazivala oštre kosti na malko razgaljenim prsima, izbacujući visoke krikove. Kapetan je neko vrijeme, gotovo u čudu, slušao i gledao. Najednom slegne ramenima, izvuče iz džepa lulicu, zapali je i počne se šetati po mostu, i ne gledajući više u čeljad. To umiri seljake. Onda moj otac dođe na ivicu obale, pozva kapelana i započe s njime razgovor. Govorili su talijanski. Nasta tajac. Svi su slušali, iako nisu razumijevali. A kad oni dovršiše, kapetan reče na koncu hrvatski: — Eto tako! Inače ću odmah u Milnu, da iskrcam ondje vodu.
90