Vladimir Nazor: Priče s ostrva, iz grada i sa planine
Nasta žagor i smijanje. Ne znam, je li to bilo od puke obijesti ili od vina, ali je stari Ćozot navaljivao na oca, da me pusti sutra s njima. — Moram vam se odužiti. Sad će jedno bračko dijete spavati u ćozotskoj kućici. Za povratak je lako. — Pustite ga! — uplete se Concetta. — Ja ću ga voditi u Mletke. — Mleci! — ote mi se krik. Otac se smijao. Majka je sve to smatrala šalom pa je, tobože, pristajala uz Ćozota i Concettu. — Oče! Samo malo. Vidjet ćeš, kakav ću ti se vratiti. — Samo malo? Sad si rekao nešto pametno. Razmišljat ću noćas o tome, pa ćemo se, Gabbiano, sutra rano porazgovoriti. Krv mi udari u lice. Drhtao sam od sreće. Ja nisam više pravo znao, što se pri stolu još radi i govori. A čitave one noći činilo mi se, da slušam u nemirnu snu udaranje valova o kljun lađe, koja me nosi, i kričanje galebovâ iznad moje glave.
Jedva sam vjerovao svojim ušima, kad mi kod ustajanja rekoše, da ću se doista i ja ukrcati s malim Picciom u lađu staroga Ćozota. Bilo mi je čudno, što roditelji ostaju kod toga sasvim mirni, gotovo hladni. Majka mi ništa ne sprema za odlazak. Ne će da mi dade ni bolje odijelo. Svi se opet vrzu oko Piccia. — Eto, kako me tu nitko zapravo ne voli! — mislim ja, pa sâm koješta spremam. Al' me neka ognjica već hvata, i očekujem nestrpljivo časak odlaska. More! Chioggia! Mleci! Dugo putovanje na lakoj lađi, uz Jadran! Voljet će me u kući više, kad im budem daleko; gledat će drukčije u me, kad im se vratim iz tuđine. Izlazimo iz kuće s djetetom. Most se preko luke već rasuo. Lađe su digle sidra, razapele jedra; izlaze iz luke onako, kao što su i došle. Galebovi lete sada pred njima, kao da znadu, kamo idu. U luci je još samo lađa staroga Ćozota. Pristala je, dignuta jedra, uz obalu i čeka na Piccia. Pozdravljaju se. Cjelivaju dijete. Moje sestre za njim plaču; na me se jedva obaziru. Meni je čudno pri srcu. Osjećam, da nešto nije u redu. Tiskam se prema roditeljima. — Partenza! — kliče starac i maše kapom. — A ja, oče! A ja? Otac me gleda, kao da se istom sada nečemu dosjetio; veli Ćozotu: — Gabbiano! Hoćete li dakle i Vlada? — Pa to valja da bude. — Znate: onako. Neka ga želja mine. — Vlado! — viču sestre; a brat plače, hoće i on sa mnom.
54