da će skoro umrieti. On odmah probudi slugu i pošlje ga po duhovnika, no dok svećenik dodje, on se malo umirio. Misao o skoroj smrti nije ga više ostavljala. Drugi svezak »Mrtvih duša« bio je spreman za štampu, zato zamoli grofa A. P. Tolstoga, u koga je živio, neka uzme rukopis i poslije njegove smrti dade na ocjenu duhovniku, koji će reći, što se može štampati. Drugu noć opet ga snadje užas, a najviše ga žalostilo, što nije izpunio duga, koji mu je nametnuo Gospod. Dugo se molio Bogu, opet u suzama; u tri sata noću probudi slugu, naloži mu, da otvori kamin, pa onda izvadi papire, smota ih i položi na kamin. Sluga pane preda nj na koljena i stane ga moliti, neka ne spali rukopisa, da mu ne bude žao, kad ozdravi. »Nije to tvoj posao«, — odgovori Gogolj i zapali papire. Ugli su svežnja nagorjeli i oganj se stane gasiti. Na to Gogolj zapovjedi razvezati vrpcu, te je sâm okretao papire, krsteći se i moleći, dok se nisu prevratili u pepeo. Sluga zaplače i reče: »Što ste to uradili!«
— Zar ti je mene žao? upita Gogolj, primi slugu, poljubi ga, te sâm zaplače.
On se vrati u spavaonicu, legne na postelju i nastavi ridati. U jutro kad je svjetlo raztjeralo mračne slike, koje su se prikazale njegovoj mašti noću, pričini mu su u drugom vidu užasni autodafé, kojemu je podvrgao svoje najljepše, ljubljeno djelo. S razkajanjem govorio je grofu Tolstomu o tom, uvjeravajući, da je to učinio pod dojmom zloga duha, te je žalio, što grof nije prije uzeo rukopisa.
Od to doba Gogolj se sasvim pokunjio, nije puštao k sebi prijateljâ, ili ako su došli, odpravljao bi ih veleći, da želi spavati; gotovo ništa nije govorio, no često je drhtavom rukom pisao tekst iz evangjelja i kratke religiozne izreke. Svakomu se lieku uporno otimao, veleći, da mu ništa ne će pomoći. Tako je prošla prva nedjelja posta. U ponedjeljak druge nedjelje duhovnik mu predloži, da se pričesti i da primi posljednju pomast. On s radošću pristane, vas se oblio suzama za obreda, držeći slabom rukom svieću. U utorak bude mu
