Prijeđi na sadržaj

Slutnje

Izvor: Wikizvor
Slutnje
autor: Adela Milčinović

Ženski svet, letnik I, številka 8, 1923. Str. 178-82.


U sobi beše polutama. Uljeni je žižak drhtao, zadrhtnuo nekoliko puta i ugasao. Kroz prozor prodiraše jutranje svetlo.

Starica, koja ležaše na krevetu, tapajući ispruži ruke i pokuša, da se pridigne. Ali ju izda snaga.

Na licu joj se odražavaše bolj zbog nemoći i ona nestrpljivo zovnu:

- Deco, deco!

Na divanu spavaše njena snaja. Ove je noći bio njen red, da bdije uz staricu, koja već treći dan leži u agoniji.

Stara je i slepa već godinu dana. Živi sa sinom, snajom i dvoje unučadi u malom provincijalnom gradiću, odakle se nije makla od svoje uaje. A to je već jako davno.

Njena ljubimica kćer Manječka udala se i otišla s mužem nekuda daleko u Moravsku. Starica ne zna gde je to i na kojoj strani sveta, ta Moravska; samo zna da je daleko i da je put skup.

Ipak ju Manječka posećuje svake druge godine. I lane je došla. Ali mati je više nije videla. Bila je već slepa. I kad ju je na rastanku poslednji put zagrlila, dugo je prelazila prstima preko njenoga obraza, valjda da na taj način zadrži u pameti sliku mile kćeri, koju očima više nije mogla videti.

- Za dve godine, majko - rekla je Manječka. Starica je zadrhtala: - Dugo je to. Tko zna hoću li dočekati.

I eto, izgleda, da doista ne će dočekati. Nije od onda još ni godina dana minula, a starica stade ozbiljno poboljevati. Na kraju leže u krevet iz koga se nije dizala čitave zime i dalje sada u proleće.

- Ne ću moći dočekati, ne ću moći ...., jadala se sinu, a onda mu jednoga dana reče, neka joj piše, da dodje, jer ju mati želi "videti."

On je već pre toga javio sestri, da je majka bolesna. Ali svi su se nadali, da če starici biti bolje kad dodje proleće, jer to u nje i nije bila nikakova bolest. Starost, slabost, mislio je sin. A i Manječka se tešila, da će se majka oporaviti, pa će ona onda doći kao obično, kad prodju sve godine.

Ali kad je primila bratovo pismo, u kojemu joj saopštuje, da ju mati želi "videti", odluči ipak da podje na put. Tek nije se odviše žurila. Javila je, da će doći za deset dana.

Kad je sin majci saopštio, da Manječka dolazi i kad joj je tačno izračunao, kojeg je to dana i datuma, ona se smirila i zaćutala. Na licu joj se odražavaše mir i zadovoljstvo, kao u čoveka, koji je siguran za nešto i koji znade dan i čas, kad će to biti, pa sad mirno čeka dok se to ne zbude.

Več tri dana leži tako. Šuti i miruje. Samo kad joj pružaju hranu šapče: ... Još sedam dana ... pa onda: još šest dana ... još pet dana ...

A oni znaju da ona računa koliko je još dana do dolaza kćerkina.

Ali od juče nije više ni to govorila, niti je primala hranu. Ležala je, kao z agoniji. Zato je sada na njen povik snaha prestrašeno skočila i upitala:

- Što je, majko? Treba li vam štogod? ja sam zaspala od umora. Jeste li dugo zvali?

- Pomozi mi, ćerce, da sednem. I jastuk mi stavi iza ledja.

Starica pokuša da sedne, ali odmah klone na uzglavje. Oči joj bile zatvorene.

Snaha joj zabrinuto opipa čelo, a onda podje u drugu sobu i probudi muža.

- Bojim se, da mama umire - reče tiho. - Eno moje Manječke ... vidim je, vidim ... Ona se sprema k meni ... govoraše starica. U glasu njenom ozvanjaše radost.

Sin i žena se pogledaše. Govori u vrućici. A starica, kao da j osetila njihovu misao, upravila je na njih svoje slepe oči i rekla mirno: - Ne, ne deco, ne ću ja da umrem pre nego vidim svoju Manječku. A ona se već vozi k meni. ja sam je videla... i sada je vidim... - Ona se još sada ne može voziti, majko. Pisala je tačno, kada dolazi. Još pet dana ... - Ništa ti ne znaš... Ona več ide ... skoro će doći... Ti ne znaš, ti ne vidiš ono što ja vidim ...

Čitavi je božji dan govorila samo o Manječki, kao da ju vidi, kako putuje k njoj.

- Sada se vlak zaustavio.... eto, a sad opet kreće dalje.... Skoro, skoro će biti tu... Naredivala je sinu i snahi, da sutra pošalju decu na stanicu pred nju.

- Znaš, manječka ima sa sobom stvari, a na stanici nema nikoga, da joj ih ponese ... Sutra neka deca ne idu u školu, nego neka svakako odu na stanicu pred Manječku ...

Ona je to govorila s takovom sigurnošću, da sin nije više imao snage, da joj ruši nadu. On je zano, da sestra nikako nemože stići pre, nego je javila, ali je ipak majci obećao učiniti sve po želji, što je odredila, kako da je dočekaju.

I njemom samom je bilo teško, što nije sestri pisao, da odmah dodje ako hoće majku da još zateće živu. Ali tada ni sam nije mislio, da je većtako blizu kraj. A sad sve da i brzo javi, bilo bi prekasno. Bio je uveren, da majka govori u bunilu, ma da je njen govor na časove bio sasvim bistar i razborit.

Ali kad je nestala noć stade starica na jedamput tužno jadikovati:

- Manječka! ... Moja Manječka! ... Gdje je? Ja sam je izgubila ... Nestala mi je s vida ... Izgubila se medju svetlinom ... Manječka! Joj, kud je moja Manječka? Kako ću je opet naći?

Zaludu je sin tešio, da se Manječka nije mogla izgubiti, starica je neprekidno plačnim glasom ponavljala, kao kakovo tvrdoglavo dete, kojemu nije moguće ništa dokazati.

- Manječka se izgubila.... Još čas pre dam je videla, a sad je nema... Nema moje Manječke... Kud je, kud je moja Manječka? ...

Tek pred zoru se smirila i na čas usnula.

Bio je već beli dan, kad se probudila. Kao da ju nešto trgnulo oda sna, podiže ruke i klikne:

- Evo Manječke, deco, opet je vidim! Sine, kćeri, pomozite mi, da se dignem, obucite me ... govorila je užurbano, dozivljući sina i snaju.

_ Ali majčice, kud ćeš, nemoj se dizati! mirio ju sin. - Brzo, brzo, obucite me ... Ne ću da me Manječka zatekne u krevetu... Samo brzo ... Sad će ona biti tu... Ona leti, leti... Ne vozi se željeznicom, ide mnogo brže od željeznice... Jesu li deca otišla na stanicu? .... Pošaljite ih odmah. Zašto ih već niste poslali? ..., Eto, sad će stići, a nitko je ne će dočekati... Joj, kako leti, ništa se ne vidi, kako brzo leti... Još čas... još čas... Manječka, dete moje slatko, došla si... Ipak si došla? Gde su deca, jesu li već stigla na stanicu? ... Sine pogledaj, evo je dolazi ... Vidi, izadji pred nju ...

Sin i snaja suznih su očiju učinili sve po njenoj volji. Obukoše je i donesoše u naslonjač. Bila je slaba, ali se za čudo ipak mogla držati u naslonjaču. Samo decu nisu slali na stanicu. Čemu da ih šalju, kad znadu, da sestra ne može još danas stići. Ali kad je starica ponova naložila sinu, da izadje pred kuću, učinio joj je po volji, samo da ju umiri.

Izašao je na ulicu, kad li na svoje najveće čudo zaista ugleda sestru i za njom nekog čoveka, koji joj je nosio kovčeg. U prvi se čas jedva snašao. Nije verovao svojim očima. Kao ukopan gledaše u nju, kao u kakovu prikazu. Tekar, kad je već bila posvema blizu podje joj korak sva u susret.

- Kako je mami? upita ona, proživši mu ruku. - Niste mi se nadali, jeli? Ne znam, ali nešto me uprav gonilo na put i ja sam morala otputovati pre, nego što sam javila. Kao da je mami vrlo zlo i da se moram požuriti, ako je hoću još videti. Kako joj je?

- Ne znam, odgovori on sav zbunjen. Bilo joj je jako zlo, ali sada više ništa ne razumem... Več od juče govori, da ćeš doći... i sada te čeka... Ustala je iz postelje, pa sedi u naslonjaču i čeka tebe... A več se osam meseci nije maknula iz postelje... sve do danas...

Braća udjoše u kuću. Manječka tiho otvori vrata i proviri unutra. Bojala se doći tako nenadano pred majku, pa zato šapne bratu, neka ide i neka je pripravi na njen dolazak.

U to starica poviče: - Zašto ne dolazi Manječka! Zašto je nepuštate k meni?... Ja znam da je tu. Manječka milo moje... Jedino moje! Došla si. Znala sam, da češ doći. Srašce moje milo! tepaše starica, a iz njenih slepih očiju kapalnu suze.

Manječka je jecajući grlila majku. Tada najednom oseti, kako starica postaje teška na njenim rukama. Glava joj klonu na kćerino rame i prošapće:

- Položite me u krevet! ... Zlo mi je. Kad su je položili na krevet, ležaše časak ko mrtva. manječka se nagnula nad nju, da čuje diše li još. - Požuriću se ... požuriću se... šaptahu staričine usne. Samo da si došla... Ne ću te dugo zadržavati... moraš se vratiti k mužu, znam ja... Ali ja ću se požuriti...

Manječka se više nije mogla savladati, nego glasno zajeca, položi ruku na materino uzglavje.

- Zašto plačeš, Manječka? Nemoj plakati. Meni je dobro. Sad mi je sasvim dobro... - Ti ćeš ozdraviti majko, prihvati sin, pa onda ćemo se opet svi naći i Manječka će opet dolaziti, kao i do sada. - Ja se ne ću rastati s njom... O ja ne... Vi ćete se rastati, da, ali ja ne ću... Nikada se više ne ću s njom rastati... uvek ću biti uz nju... Uvek... Uvek Zato nemoj plakati... Vidiš i ja ne plačem... Ali ja sam se bojala za tebe... Jako sam se jučer bojala. Najedanput si mi se izgubila. Bilo je mnogo ljudi, i edju njima si mi se izgubila. Kud si otišla? Kuf te je nestalo?

- Kada, majčice? upita Manječka.

Starica upravi na nju svoje slepe oči i reče nestrpljivo:

- Sinoć. Jučer u veče. - Morala sam u Beču prenoćiti. Nisam mogla dalje do jutra. - Beč je velik grad. Zato si mi se izgubila. Ali u jutro sam te opet našla, samo si letila, letila ... Nije se ništa videlo. Sama magla i u njoj ti, kako letiš. Što je to bilo? pitaše starica očiju uprtih u strop i kao da sama sobom razgovara.

- Vozila sam se brzim vozom, da prije stignem, reče Manječka. Ali starica nije čula njen odgovor. Nastavila je svoj monolog:

- Što je to bilo? Na čem si tako letila? Ja ne znam i ne mogu znati. To nije bila željeznica... Manječka! - krikne na jednom u strahu i uhvati se za glavu. - Što je to? Ja te više ne čujem! Manječka, zašto si otišla, zašto si me ostavila?... jecaše poput deteta.

Manječka se nagnula nad nju i rukama joj gladila lica, da ju umiri. Starica brzo prihvati njenu ruku i stade pohlepno udisati miris duhana, što se zadržao na kćerinim prstima, koja je rado pušila.

- Ha, sad te osećam. Ništa više ne čujem... ali duvan, to osećam. Puši, puši, onda ću znati, da si kod mene, da nisi otišla.

- Ali, mamice, ti me sada sama na zlo putiš, umesto da mi braniš pušiti.

A Manječka je pušila cigaretu za cigaretom od nevolje i stišćući zobe, da zatomi jecaje, koji joj kidahu grudi. Morala je pušiti i šutiti, jer čim je cigareta dogorila, starica bi se uznemirila.

Predveče se starici opet povratila svest. Čula je što su joj govorili, pitala za zeta, Manječkina muža, ima li mu tko skuhati jelo, dok nje nema. Tada se stala tužiti, da ju boli glava i neka reknu onom čoveku na dvorištu, da prestane piliti drva.

- To ti se samo pričinja, majko. Nema nikoga na dvorištu, reče kćerka.

Ali starica stade sve jače jadikovati i zaklinjati ih, da reknu onom drvaru, da prestane s pilenjem.

Kad ju nikako nisu mogli razuveriti o tom, da nema u dvorištu nikakovoga drvara, seti se Manječka u svojoj muci i reče:

- Rekla sam mu, majku, ali on je molio, da smije svršiti. Ima kod kuće decu, kojoj mora doneti kruha, a ne može dobiti novaca dok ne svrši posao.

- Onda neka pili. U ime božje! Neka svrši, neka nahrani dečicu svoju... Joj, kako to seče, boli. Ja ću se požuriti. Evo me, evo! Samo mir... Mir, deco, ne plačite... Neka se svrši u ime božje!

Reče i zaćuta za navek.

Za navek je prestalo kucati ovo zlatno, nesebično materino srce, koje u poslednjem svom času, u oči smrti nije mislilo na sebe i na svoju bol, nego na tudju dečicu, koja čekaju oca, da im donese hleba.