Satir/1. dio/XI.

Satir iliti divji čovik — Prvi dio: Satir piva u verše Slavoncem
autor: Matija Antun Relković

XI. Čaranje i krivotvornost okolo vinčanja

Jošter jedno napomenut hoću,
kod vinčanja kakvu čine zloću.
Kada pojde od svoje matere,
još ju ondi babe nagovore:
"Kada bude ona na vinčanju,
nek se mladić pritisne uza nju,
da se kroz vas progledat ne može,
jer vam, sinko, nahuditi može.
I još da mu, ako kako moreš,
polagano i na nogu staneš,
pak još prije nego š njime ležeš,
kolikogod uzlića zavežeš,
onoliko neće godinica
tebi, sinko, dosaditi dica,
neg ćeš biti lipa i rumena,
kao da si jučer dovedena.
A kad budeš š njime u postelji,
i on tebe primi i zagrli,
pazi, ne daj prsa doditi se,
jere će te zaboliti sise" -
i ostalu vragoliju mlogu,
od kojih već govorit ne mogu.
Davor, babo! baš si ti sotona,
i još gorja, neg je ista ona!
Od kuda ti taj nauk imadeš?
Otkuda li sve te stvari znadeš?
Valjada si u Egiptu* bila,
dok si takve čarolije svila,
il' možebit od bule učila,
iz ćitapa što je naučila;
a ovamo ne znaš očenaša
niti pravo što je vira naša.
Gdi to stoji u Svetomu pismu,
da se jedno uz drugo pritisnu,
kada služe sveti sakramenat,
viru daju i počmu zaklinjat?
Ženidba je sakramenat sveti,
koga Isus baš glavom posveti,
kad je bio u Kani na piru,
sa svatovi sid'jaše u miru.
Tu bijaše i njegova mati,
koja hoti pira darovati,
pak zamoli svoga dragog sina,
da od vode njim načini vina.
Al kako će načinjati vami,
kad ga nejma nigdi među vami?
Jer on neće u kuću unići,
gdi se čara i vežu uzlići.
U zao čas ga onda zavezala,
a u drugi opet odvezala,
kakono ga ni odvezat nećeš,
jerbo Boga ti na stranu mećeš,
a viruješ crne čarolije
i ostale turske vragolije.
Zašto tebe tvoja draga mati,
kad ti pojde, nauči čarati?
A ne kaza kako ćeš roditi
i dičicu Bogu odgojiti;
i ne kaza što će reć ženidba,
koja l' od nje hasna i potriba;
pak ne reče: "Moja draga kćeri,
ti ćeš mi se udati k večeri,
al' si mlada i joštere luda,
ne znaš ništa od ženidbe huda,
neg poslušaj, ja ću ti kazati,
što će tebi i posli valjati.
To bijaše u počelu vika,
kad Bog stvori od zemlje čovika.
On ga stvori na svoju priliku,
da ga slavi i daje mu diku,
pak ga u raj zemaljski uvede,
neka gleda božanske uredbe,
i još njemu tako zapovidi:
"Od svakoga stabla voće jidi,
al od onog ti ne jidi stabla
od poznanja dobrote i od zla;
jer ako ga budeš okusio,
smrtju onda ti budeš umrio".
Jošter reče Svemogući tako:
"Nije dobro čoviku ovako
biti samu a prez pomoćnika;
načinimo, nek mu je prilika.
Tada vrže sanak na čovika,
uze rebro iz njegova boka
i satvori njemu pomoćnika,
neka mu je u svemu prilika.
Kada čovik oda sna progleda
i kraj sebe on ženu ugleda:
"Ovo" reče, "kost od kosti moje,
a i meso baš od puti moje,
zato nek se mužatica zove,
jere posta od kosti muževe".
I zato će unapridak biti,
da će čovik svaka ostaviti,
oca, mater prije ostaviti,
a ženi se svojoj pridružiti,
i biti će dva u jednoj puti,
kako jedno tilo će živiti.
Ali zmija fališnija biše
neg sve zvirje, kako Pismo piše,
pokle ona ženu nagovori,
da okusi, pak da se umori.
"Je li", reče, "Bog zapovidio
i od stabal jisti zabranio?"
"Mi jidemo", Eva odgovara,
lipo voće od sviju stabala,
al od onog što je u pol raja,
ne smijemo baš ni blizu kraja,
jer ako se budemo doditi,
morat ćemo obodvo umriti".
"Niti ćete", odgovara zmija,
"to se neće dogoditi zbilja,
neg Bog vami zarad tog ne dade,
jer on dobro unapridak znade,
kad stanete od tog stabla jisti,
oči će se vaše otvoriti,
i vi ćete kako i Bog biti,
dobro od zla razlučit umiti".
Žena gleda plemenito stablo,
lipo gledat, a slatko za jilo.
Uze voćku pak ju i pojide,
uze drugu pak i mužu dade.
Tada jim se oči otvoriše,
da su goli, tu odmah vidiše,
oni lista od smokve uzeše
i od njega zaprege spletoše.
Al kad oni Božji glas slišaše,
koji onda po raju hodaše,
oni se tad vrlo pripadoše,
i pod stabla obadvo sakriše.
Bog ga viče: "Adame! Adame!
Gdi si sada? Izajdi prida me!"
Ali Adam Bogu odgovara,
jere vidi da se na njeg kara:
"Ja sam" veli, "Tvoj sad glas slišao,
pak sam zato ovdi unišao,
i jerbo sam sada gol ostao,
zato si me pod stablom zastao".
"Tko ti kažeš da si gol ostao?"
Bog mu veli: "Nisi li koštao
Od 'nog stabla, što sam zabranio,
da ne jideš teb' zapovidio?"
Adam veli: "Žena me privari,
koju meni ti od rebra stvori;
ona uze pak i meni dade,
ja pojido(h) pak i gol ostade".
Svemogući tako reče ženi:
"Zašto, ženo, ti tako učini?"
Ali ona njemu odgovori:
"Da ja jidem, zmija nagovori".
Tad Bog zmiji govori ovako:
"Pokle si ti učinila tako,
prokleta si izmed svih živina,
jer si puna zloće i krivina.
Na trbuhu moraš uvik listi,
misto hrane crnu zemlju jisti;
učinit ću svadnju među tobom,
medu ženom i vašim simenom,
i ono će tvoju glavu zgnjesti,
a ti ćeš ga sve za petu gristi".
"A ti, ženo" - poče njoj govorit,
"ja ću tebi mlogo tuge stvorit;
navlastito kada budeš trudna,
svakojako mučit ćeš se hudna,
i s mukom ćeš poroditi dicu,
jer učini toliku krivicu.
Ja ću tvoju volju podložiti
tvomu mužu i tebe pridati,
i ti mu se moraš pokoriti,
a on će ti tvoj gospodar biti".
Pak Adamu tužnu progovori,
našem ocu tako Bog govori:
"Kada si ti ženu poslušao
i zapovid moju ne slušao,
neg od stabla onoga si jio,
što sam tebi zabranio bio,
prokleta ti neka zemlja bude;
kad ju oreš, neka imaš trude;
trn i dračje nek ti ona nosi,
jer prida mnom ti sagrišio si.
S teškim znojem moraš se hraniti
i na svitu oda zla braniti,
doklegodir ne budeš postao
crna zemlja, otkud si došao;
jer si zemlja pak ćeš zemlja biti
i u nju se opet povratiti".
Sada vidiš, moja kćeri draga,
ovaj nauk svrhu svega blaga,
i da je to baš zapovid Božja,
da je žena svom mužu podložna.
Živi dakle š njim u dobroj volji,
razgovaraj njega u nevolji.
Kad si kriva i kad te pokara,
žena mužu nek ne odgovara,
nego njega lipim ričma moli
i vlada se po njegovoj volji.
Ako li mu baš ni kriva nisi,
to od tvoje još dužnosti visi,
da podnašaš njegove falinke,
prid njim šutiš i ne činiš vike.
Jer ako ćeš vatru ugasiti,
nemoj na nju drva nabaciti,
nego vodu, od koje se trne,
tako šuteć srčba se utrne.
Imat ćete tuge i žalosti
i progonstva svakojakog dosti,
ali pazi, nemoj se smutiti,
nego valja u Boga ufati".