Ribanje/Treti dan

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Drugi dan Ribanje i ribarsko prigovaranje —  TRETI DAN
autor: Petar Hektorović
Poslanica Mikši Pelegrinoviću


Tad se podvigosmo već se ne lineći,

U luku idosmo tiho se vozeći.

Zatim plav surgavši da se ne razbija,

Pojdosmo, ustavši, u carkvu najprija,

Ter se poklonismo u carkvici onoj

I molbe svaršismo svak po običaj svoj.

Taj hvaljena mista paka obhodismo

Kâ lipa i čista pomljivo vidismo,

Kî se zelenjaše vartal, i gustirnu

Kâ nikad pojaše onu družbu virnu

Od ke ti zgor pisah (koj budi vičnji raj!)

Ča od nje čuh i znah i ja i svaki kraj,

Vidismo njih stan'je kakovo je bilo

I sve pribivan'je obično i milo,

Zemlju kâ se teži i lipu poljanu

Kon kuće kâ leži kakono na dlanu,

I priddvorje i dvor, k tomu stabla nika

Više hiže odzgor od voća razlika.

I malo postavši svuda obajdosmo

Pak se popeljavši s plavju otajdosmo.


Idoše druzi ti kakono leteći

Gdi htihu loviti, luku prohodeći.

Mrižami loveći okolo pojdoše.

Zamani ne hteći da totu dojdoše.

I rib naloviše, ja ti dim, za niko,

Kôko sami htiše, čudo priveliko.


Lipo t' bî viditi kada jih lovljahu,

Kraj plavi siditi gdi mriže dvizahu.

On kî jih dosiže gdi cić ribne kosti

S strahom jih podviže, bojeć se nabosti.

Nikad se čujaše: nut, praveć ovoga

Koga iztezaše, zubaca veloga.

Nikad jih brojaše: drugi, treti, peti,

Nikad govoraše: deveti, deseti,

Š njimi se hitahu škarpine kolike,

I ke se micahu komarče velike,

Čarnorepi tokoj nemali za timi

Kih biše velik broj ribami meu svimi.

Salpe se lovljahu, vrane, drozgi, pici,

Meu kimi višahu pagari velici.

Šargi, trilje koje tko god bi zbrojio,

I arbuni toje, vid' bi se utrudio,

Al jim biše paša kud lovit hodismo

Al bî srića naša da tôko lovismo.

Ke kad izplitahu mećući po plavi

Plaho t' se metahu, jedna drugu davi.

Taj jedva pridiše, taj dalje ne more,

Ta jure izdiše, ta jošće kopore.

Nika repom plešće, nika se primeće,

Taj se varti češće, taj plaši odveće.

Lovivši pristasmo u niki veli bok

U komu imasmo odveće dobar smok.

Tuj stavši najedno ne samo ručismo

Da ručak zajedno s obidom združismo.

Pak s vesli u ruke spraviv se pojdoše

I vozeć van luke barzo se najdoše.


Izajde galija, stasmo se čudeći,

Kako vesli svija put od nas vozeći.

I k nam dovozivši, odkud smo, pitaše,

Mi jim povidivši, ino ne iskaše.

Pozna me gospodar, vesel da me je sril,

Jere u Stari Hvar u mene biše bil.

Taj čas progovori i zva me da viju,

Uzašadši gori, njegovu galiju.

Ondi me pozdravi za ljubav ne novu,

Kon sebe postavi za milost njegovu,

Poljubi, počtova vele milo zvana,

Kako je njegova ćud vasda poznana.

Gostu kî š njim biše povida od svega

Sve ča god umiše zidan'ja mojega.

Pohvali perivoj, zide svekolike,

I ribe kim nî broj i sve njih konike,

I stupe kamene kî su pod lozami

I voćke sajene višćimi rukami,

I koji dvižu se čeprisi najviše

I bazde i buse, š njimi tamariše.

Kapare, žafrane od njih ne odklada,

Smokve indijane s listjem kô obada,

Zatim jelsamine po stupih povite,

Žilje, ruzmarine, oleandra cvite.

(Tko mi ga dobavi i čini saditi,

Bog mu daj u slavi nebeskoj živiti!

Meni počtovani dom Mavar posla toj,

S čeprisi ke hrani gizdavi perivoj.)

Jednu živu vodu, i drugu, i tretu,

Š njimi Dragovodu, dažjevicu petu,

I vodu mu reče sladku kâ odzgora

Jednim ždribom teče u ribnjak do mora,

Kroz on sud kameni kâ tekuć minuje

Gdi druzim i meni peru što tribuje.

I pisma mu zbroji u kami dilana

I koje gdi stoji na mista zidana.

Sva mu hti pobrojit, jedno mučat neće,

A jest jih može bit dvadeset i veće.

Tarpezu kamenu, grozde u njoj dilane,

Meu sâda stavljenu kâ su sa tri strane,

I početke nike od jedne tvardine

Jur dosti velike i stvari još ine

Ke mi se ne vidi ovdi sad pisati,

Neka svaka sidi gdi se će pak znati.

Nad ribnjakom odzgar golubinjak oni,

Više njega rebčar hvalom više poni.

Ne hti ostaviti najmanju shranicu

Ku ne hti praviti: peć ni darvaricu,

Gdi se vino vari pod pokrovom čisto

I za svimi stvari kokošinje misto.

Činih ja doniti iznam iz plavi van

Od rib ke loviti trudiše oni dan

Ča najbolje biše i liplje izabrav;

Oni učiniše ča rekoh ne postav.

Toj mu prikazavši ispitah prošćenje,

K moru pogledavši da nam je jidren'je.

A on sud napuni ke nosi iz Splita

Naranač, limuni, ter meni poskita.

Tuj se razdilismo ne hteći praznovat.

Veće ne sidismo, pojdosmo putovat.

I vrativ se na plav s galije čas oni


PASKOJ se ne postav tuj k meni prikloni,

Tere me uprosi ne rekši rič drugu:

Tko je on kî nosi od zlata verugu

I svilnu kavadu kom se je odio?

Mni mi se u gradu da sam ga vidio.

Kolici parsteni na rukah mu stahu

S dragimi kameni u njih kî se sjahu!

Zlatom pas pokriven i bičak gizdavi

I svilom odiven, lipo t' ga sve slavi.

Kad mu povidaše gospodar po broju

Sve ča godi znaše u tvom perivoju,

On njega slišiti vele t' vesel biše,

Reć bi da viditi sve ono želiše.

Rih ja: ča t' se čini od toga človika?

Reče: meni se mni od broja velika.

I meni, ja mu rih, jer kî prid njim stahu

Dobro zamirah svih da mu čast činjahu.

I žal mi će biti, kad smislim (dobro znaj)

Da jih uprositi ne mogoh: tko je taj?


Mi toj govorivši lantinu svarnuše,

Timun načinivši vesla zamaknuše.

Kad jidro napeše, htiše se napiti,

Zatim se počeše meu sobom šaliti.


Tuj bî pripovisti vrimena staroga

Kojih se dosti čti do dneva ovoga,

Kad su živinice ričmi govorile

I kada su ptice pojuć svih učile

Kî putuju gorom, neka bil'ja znaju,

Uzbudiv se zorom, ku kripost imaju,

Zelena dubrava kad tikom teciše,

Košuta kon lava brez straha kad biše,

Zec tokoj kon harta gdi se ljudi čude,

Prid kim vas posarta kad ga tirat bude,

Kad voćke gredihu pustiv perivoje,

Rike pristanihu brez barzine svoje,

Kad stinje uzbisni naglo postupajuć

Za sladkost od pisni Orfea slišajuć.


Malo primuknuvši svaki se čujaše,

Skuta potegnuvši, da vitar padaše.

Ne rekši rič inu staše se gledati,

Tere na izminu pričaše spivati:


PASKOJ

Tko darži hotnicu, blago će izgubiti,

Pak p'jući vodnicu nevoljan će biti.


NIKOLA

Tko se često čtuje hteć garlu zgajati,

On život skraćuje a blago raztrati.


PASKOJ

Tko raskošno kuha, kî jidu sladčine,

Već jih od tarbuha neg od mača gine.


NIKOLA

Gdi prijatelja nî i još gdi on bude,

Vasdi ga spomeni da se ne zabude.


PASKOJ

Čin' da si milostiv i laže se čuvaj,

K svakomu dobrostiv, starim čast vasda daj.


NIKOLA

Vridnije t' je, nastoj, da se zla ostaviš,

Negoli obraz tvoj da lipo napraviš

I da se proslaviš s kripostna nauka,

Da ga se dobaviš, ne budi ti muka.


PASKOJ

Ča godi otac tvoj od tebe će prijat,

Od sinov tvojih toj ti ćeš se nadijat.


NIKOLA

Ča nisi postavil toga ne pohiti,

Ter čin' da s' ostavil sa zlimi hoditi.


PASKOJ

Od martva človika nigdar zlo ne reci,

A vasda do vika za dobrimi teci.


NIKOLA

Tko ima blaga dosti taj se sit nahodi,

Od sitošće psosti i karanje hodi.


PASKOJ

Ljubimo dobroga zašto je dostojan

Milujmo zaloga jer je nepokojan.


NIKOLA

I pravdu ljubimo, staviv ju na sridu,

Brez koje vidimo zviri da se jidu.


PASKOJ

Onoga pohajaj kî tebe pohodi

I dar onomu daj kî s darom dohodi.


NIKOLA

Čuj se, ne prihini, ne čin' se veći svih,

Sile ne učini, jere je velik grih.


PASKOJ

Vasdi jazik stisni, za stolom najliše,

Da te ne uzbisni veće ner se htiše.


NIKOLA

Saznaj vrime kô je, istinu nasliduj

Smarsi saržbe tvoje, s iskarnjimi miruj.


PASKOJ

Ne reci zle riči nikomur, dobro čuj,

Ni na koga kriči, nikoga ne opsuj.

Ne prijam ovi svit i ti ćeš slišiti

Čim ćeš žalostan bit, ter se zasramiti.

Jer tko druzih psuje kako mu je zgodno,

Taj mnokrat začuje ča mu nî ugodno.


NIKOLA

Oberi prî škodu neg sraman dobitak

I inu nezgodu neg porugan žitak.

Zabiv škodno bitje pak ćeš miran sisti,

A gardo dobitje vasda će te gristi.


PASKOJ

Govoreć ne plaši ni se čin svaka znat

I rukom ne maši, jer će te luda zvat.


NIKOLA

Dobro se nauči hižu tvu oditi,

A jazik oduči prid umom hoditi.

Zlata imaš ne malo i srebra, tim dvojim

Učin' pravo žvalo barzo ustom tvojim,

I ričem mirila na kâ ćeš miriti

U svaka tva dila ča ćeš govoriti.

I o tomu nastoj vasda se čuvati.

Ne pušćat jazik tvoj u čem pomanjkati.

Najliše gdino viš da zlohotnik čuje,

Da, negoli ti mniš, ne zgodi t' se huje.


PASKOJ

Ča t' se dâ u shranu povrati počteno,

Da ne zadaš ranu potajnu skroveno.


NIKOLA

Nesrićna nikade nemoj pogarditi,

Da te ne dopade čim ćeš se boliti.


PASKOJ

Neuzmožne stvari ne hlepi, ni čini,

Čim se hine stari, mladi i svi ini.


NIKOLA

Kî su mudri zvani misleći se trude

Da jim se na stani koje zlo ne zbude.

A kad jim došla je nesrićna koja stvar,

Tada se poznaje kî je jak i hrabar.


PASKOJ

Prijatelj čistoći i razumu budi,

Sa sve tvoje moći okol njih se trudi.


NIKOLA

Ča god ćeš činiti al duglje al šire,

Nemoj poviditi da ti ne zamire,

Jer kad se ne zbude ča si govorio

Ljudi t' se začude, sam se s' pogardio.


PASKOJ

S umiljenim volim dil škode imiti

Negoli s oholim dobitje diliti.


NIKOLA

Tko će poboljšati duševno živeći,

Taj more ufati milosti doteći.


PASKOJ

Nedostojan tko je hvalit ga ne mari,

Cić blaga tokoje ni zacića dari.


NIKOLA

Tko hoć' dobro čini na svitu ovomu

Ter se velik ne mni, umiljen svakomu,

On u svemu tomu ne daj hvalu sebi

Negli jedinomu, Stvoritelju, tebi.


PASKOJ

Tko želi dobavit brašna se zadosti

Počan od mladih lit do vele starosti,

Dobav' se razuma, jere bo nî ina

Od mudroga uma vridnija bašćina.


NIKOLA

Tko u drage stvari mnogu ljubav stavlja,

Bolezan ga vari kada jih ostavlja.


PASKOJ

Gospodarom biti nî dobro nikomu

Tko prija služiti ne bude drugomu.


NIKOLA

Svim mišćanom tvojim nastoj ljubak biti

I tujim i svojim, jer će t' bolje biti.

Protiv tomu stoji kako ljuta zmija

Kâ se svih ne boji, smradna oholija.


PASKOJ

Ako t' ne more bit nač sarce kopore,

Čini da budeš htit ča ti biti more.


NIKOLA

Nikoga Bog odzgar razumom čestiti,

Nikomu drugi dar i milost poskiti.


PASKOJ

Koja su snažnija, ona ne izkušuj

I kâ su tančija, ništar ne iziskuj,

Da misliti nastoj (ako si sebi mil)

Gospodin i Bog tvoj ča t' je zapovidil.


NIKOLA

Nî toliko grih mal kî kad se zapusti,

Da nije uzbujal i da ne otusti.

Kad ča nepristalo čine neumići.

Nî samo ostalo, vasda se optići.


PASKOJ

Smartni grih učinit za ništor ne imaš

Ni dušu prihinit koju čistu imaš,

Premda će zgoditi svaka se čudesa

Ter se razoriti zvizde i nebesa.


NIKOLA

Milosardan buduć, tko će pravo živit,

Neće ga zlobe tuć, blagoslovljen će bit.


PASKOJ

Milosardja dilo ovo je pod šibu

Pogledati milo iskarnjih potribu,

Pomoć udovicu ter ju pohajati

I njeje dičicu i njim svita dati.


NIKOLA

Umiljen tkono je i zlom ne odvraća,

On dobro dni svoje provodi i straća,

Jer najobičniju kripost je dotekal

I najkorisniju; mudri je toj rekal.


PASKOJ

Blažen ti je oni človik, Gospodine,

Koga tî zasloni neka ne izgine,

Skazav mu tvoj zakon i njega naučiv,

Kî obslužujuć on neće ti biti kriv.


NIKOLA

Kripost mnogu prave dare ne primati

Tko će brez razprave počten'je imati.

Jer tko skupost slidi, on svoj stan smućuje:

Tko dar nenavidi, častan životuje.

I takove dari naravi se čuju,

Da se mudri i stari njimi zaslipljuju.


PASKOJ

Bolje t' je pravednu o malu živiti

A dušu narednu i pamet imiti,

Neg veliko blago s grisi kî te kolju

I sve ča ti drago imiti na volju.


NIKOLA

Kî je zlo obučen i priprost sasvima

I kî nî naučen i knjige ne ima.

Bolji je neg oni kî zakon pristupa,

A razumom zvoni svude kuda stupa.


PASKOJ

Lipo t' je viditi i toga ja hvalim

Kî riči poskiti s obličjem pristalim,

I kî s mirom hodi za svoje počten'je,

U njem se nahodi kriposti zlamen'je,

Priloživ jošće smih i odiću k tomu,

Kakov je koji njih kazat će svakomu.


NIKOLA

Najboljega broje prî ner inih čuje

Kî u stvari svoje čini ča tribuje.

Dobar se i on dî kî misal ne muči,

A činit ne sidi ča ga tko nauči.

Da tko ne umi sam i druzih ne haje,

On ti sebi i nam nevridan ostaje.


PASKOJ

Gdi godi se goji stanom oholija,

Njoj ti se pristoji vasdi pedipsija.


NIKOLA

Ako te uzmažu grišnici gladeći,

Ne viruj ča t' kažu tva dila slaveći.


PASKOJ

Zloban človik biga kad ga tko ne tira,

Po ulicah šmiga, često se ozira.

Da kî godi se prav i dobar nahodi,

Taj kripak kako lav brez sumnje svud hodi.


NIKOLA

Tko god za saznan'je od griha se kaje,

Kripko mu ufan'je pri Bogu ostaje.


PASKOJ

Cić dragosti nemoj prijatelja tvoga

Vaskolik život tvoj uvridit nikoga.


NIKOLA

Najveće on udi koji se pričinja

Kažuć da ti prudi, a sam te razčinja.

Kad se tko ne bljude, kad se ne nadije,

On se ne zabude, ča more zadije.

Kî tebe hvaleći usta i ne stisne

Dokle te gladeći u jamu potisne.

Čuj ga se kôko mož' kad bude smijati,

Jer smihom oštri nož kim ti će smart dati.


PASKOJ

Dobrote zadosti u sebi tko nosi

Lahko ti milosti u Boga isprosi.


NIKOLA

Tko brime vazima druzim nauk dati,

Ovu pomnju ima liše svih imati:

Da guli tamnosti i zlobšćine svake,

A sije kriposti hrabrene i jake.


PASKOJ

Tko godi ne haje ljudskoga hvaljen'ja,

On miran ostaje slišeć pogarjen'ja.


NIKOLA

Kad koga vidimo u zgrišan'ju stati,

Nu se spomenimo pomoć mu podati.

Ne čineć toj dilo mi smo ne scinili

Koga smo primilo ljubiti imili.


PASKOJ

Velike kriposti blagom se odiva

Tko božjoj svitlosti pravi sluga biva.


NIKOLA

Lasno ć' sebi svita dat prî ner se zgodi,

Ako t' je očita izgibil kagodi

I lahko će svaki moć se ukloniti

Neprijatelja kî bude mu prititi.


PASKOJ

Za nauk vasdi je jazik pravdenika,

Vridno sime sije rič dobra človika.


NIKOLA

Gdi e ne nahodi tko rič božju sije,

Velikoj se škodi toj misto nadije.


PASKOJ

Tko god je saržbe pun i zloban se vidi,

Sva župa, vas katun njega nenavidi.

Jer kako umiljen iza bit miran truja,

Tako ti saržbeni nesklade podbuja.


NIKOLA

Nastojmo imiti mi kriposti one,

Tim dobro činiti koji nas progone.


PASKOJ

Ni dosti čistoće i divstvo imiti

Vikovnje tko hoće spasen'je dobiti,

Jer jedna dobrota u raj ne dovodi,

Ako se grihota koja š njom nahodi.


NIKOLA

Nitkor protiv volji neće spasen biti

Ni pokoj najbolji nebeski imiti.


PASKOJ

Tko rugljiva uči on veće nego mni,

Jer se zaman muči, sebi škodu čini.

Ne karaj rugljiva, jer ti će zlo htiti,

Negli spametljiva, kî će te ljubiti.


NIKOLA

Veće je pristalo dobra dila tvorit,

Ner vele ni malo od sebe govorit,

Jer nas naša dila ljudem povidaju,

Draga al nemila, po kih nas poznaju.


PASKOJ

Neprijazni pusti, nigdir ne zagrubi

Ni dilom ni usti, sa svakim se ljubi.

Tim prosti najliše (sebi čineć silu)

Kî te uvridiše u komgodi dilu.

Na toj potaknutje jest verna svakoga

Često spomenutje danka umarloga.

Nijedan ini lik rasaržbi nî veći

Ner kad misli človik da će martav leći.


NIKOLA

Prî volij podniti psovku i vašćinu,

Neg tî učiniti komu god gardinu;

Jere podnoseći mir će se dobiti,

Osvetu čineći nećeš miran biti.

Tko ti psovku reče, lažuć po nauk svoj,

On sebi doteče grižnju i nepokoj

I gdi te taj stane kî prava uvridi,

Zlobnu ćeš dat rane kad godi te vidi,

I sram će ga biti samoga od sebe

Kada se smisliti od bude od tebe.


Oni toj govore, na Kabal dojdosmo

I vitar i more veselo projdosmo.

I totu došadši izglasa viknuše,

Bokaru popadši, ter se napinuše.

Nigdi o večernjoj u najbolje doba

Velik jim biše znoj i tašća utroba.

Toga rad sedoše zatim užinati

Ča bolje mogoše, vincem pripivati.


Dokle užinaju pojdoh posiditi

Pri moru na kraju ter se stah čuditi

Da su ljudi mnozi viditi priprosti,

Zlorušni, ubozi, a imaju dosti.

Jer s takimi ljudi budu pribivati

Razum, pravi sudi, i njih odivati.

Kripost š njimi zato otajno pribiva

Kakono i zlato kô zemlja pokriva.

Mnimo da ne umiju koliko ugarci,

Kad riči prosiju, tot veli mudarci.

I vide se izvan u tisknu živin'ju,

Iznutra budu stan čudnomu umin'ju.

Čul si Diojena, kî blaga ne imiše,

Bačva nezadnjena kojemu stan biše,

Ter mu zavijaše Aležandar cesar,

Jer u njem vijaše kriposti velik dar.

Zato kad ustaše, jah jim govoriti:

Svaki vâs kazaše ne vele umiti

Ter me ste varali, je l' pravo toj, vite,

Zač neg ste kazali vele već umite.

Toj su potvrdile vaše pisni one

Ke mi vele mile u sarcu još zvone,

Ke mi će uzrok bit da vas ću želiti

I s vami češće it kudgod se voziti.

Pokloniv se natoj


PASKOJ zahvaljiva

I jošće razum svoj besidom pokriva.

Reče umiljeno: hvala tvoj vridnosti,

Sve je to rečeno po njeje milosti.

Svaki nas poznaje mi da smo isto toj,

Siromaški da je meu ljudi veći broj.


Toj rekši zatad rih da riči ostave,

Večeru naredih da rano oprave.

Kako bî rečeno, tako bî svaršeno,

Vareno i pečeno, lipo napravljeno.

Zaran večerasmo i na volju sideć,

Večerav, postasmo meu nami besideć.

Od lova morskoga dosti govorismo

I puta onoga dobar dil zbrojismo.

Totu jim rekoh ja: oto ste vidili,

Sve se je, bratjo mâ, zbilo ča smo htili.

Dobro smo hodili po moru duboku,

Zdravo se vratili k našemu otoku.

Vi ste pripivali, bugarili dosti,

Dostojni ste hvali za vaše kriposti.

Gdi su sad vitezi, od kih pripivaste,

Vojvode i knezi kojih spominaste?

Na svit jih sada nî, jedva se ime njih

Zna, reć bi je u sni kakono ljudi svih.

Kud oni pojdoše i mi ćemo iti,

I gdi svi dojdoše mi ćemo prispiti.

Kamo vojevan'je, kamo njih hrabrosti

Biše i gizdanje i svake radosti?

Vrime jih odnaša kako se ne čuje,

I dila će naša, smart bo sve skraćuje.

Jer je sve tašćina ovi svit ča prosi,

Kakono maglina ku vitar zanosi,

Ali kako para iz zemlje kâ hodi,

Taj čas kâ se stara kada se porodi.

Zač ovdi dugo stan ne more nam biti,

Odkle do malo dan tribuje otiti.

Zato mi išćimo oni stan doteći

Koji nahodimo od svih vikov veći,

Ona pribivan'ja da bi nas dopala

Gdi su ljupka stan'ja nada sva ostala,

Koja su želile na svitu ovomu

Duše Bogu mile u dilu svakomu;

Koja Bog pripravi, stvoritelj od svega,

U nebeskoj slavi tim kî ljube njega.

An on ti ga ljubi i on ga čtuje

Kî mu ne zagrubi, kî zakon spunjuje.

Njegovi zakoni hvale su dostojni

U kih su nasloni mirni i pokojni.

Rekal je: ne tuži niktor, od zla se kaj,

Zapovid obsluži, ter hod k meni u raj.

Zapovid usilna nijedna božja nî,

A plaća obilna za to se svim čini.

Veli nam: jednoga Boga verovati,

U njega samoga ufan'je imati.

Ime u tašćadi njegovo ne reći,

Počten'ja zaradi vasda ga časteći.

Blagdan počtovati na misu hodeći

I tege pušćati molitve čineći.

Jednomu i drugomu da svako rojen'je

Roditelju svomu pridaje počten'je.

Nikogar nemilo da nitko ne ubije

Na rič ni na dilo ni mu smart želije.

Da ča ne ukrede tko vazam u ruku,

Tko neće da sede u vikovnju muku.

Da nam je ugodno putju ne zgrišati,

A krivo i škodno ne svidokovati.

I tuju nigdare ženu ne želiti

Gdi se duše vare tko neće otiti.

I tokoj nikadar ne žudit ni htiti

Od pravde koja stvar ne more nam biti.

Zato ne činimo nijedno zgrišen'je

U komu vidimo zakona uvrijen'je.

Člane svete vire daržmo stanovito

Koji se ne mire ni vide očito.

Oćućen'ja naša s kih čudna množ gine

Ne dajmo da paša budu ke tašćine.

Vidin'je, slišan'je, obonjan'je s timi,

Garla okušan'je, taknutje za njimi,

Htijmo da toj čine, nač nam jih Bog poda,

A ne stvari ine s kih je duši škoda.

Milosardja dila činmo telesnoga,

Kâ su Bogu mila, tere duhovnoga:

Pitajuć lačnoga, sužnje odkupujuć,

Pojeći žednoga, golih obukujuć,

Na stan primajući goste i putnike,

Ter pohajajući slabe nemoćnike,

Martvih ne čineći van zemlje ležati

Neg jih nastojeći milo pokopati,

Priprostih učeći, bludnih upravljajuć,

Svita ne krateći neumičim dajuć,

Žalosnih tišeći, s naredne beside,

Za onih moleći kî nas nenavide,

Psovke i razprave svih od sarca prašćajuć

I tokoj usilnih mirno podnašajuć,

Vasda ljubeć Boga, stvoritelja svega,

A kako samoga sebe iskarnjega.

U tomu se broje zakoni njegovi

I u tom svi stoje i stari i novi.

Kî dî riči one: ako me ljubite,

Činte da zakone moje obslužite.

Od tih kî jih znaju, tko se š njih ne krene,

Ja dobro poznaju da taj ljubi mene.

I ja ću se njemu milo očititi

I njega u svemu za draga imiti.

Jošće dî varh toga: tko me bude ljubit,

On od otca moga ljubljen će vasda bit.

K njemu ćemo priti, š njim se dragovati,

I njega ljubiti i š njim pribivati.

Zato ga ljubimo nada sve ostalo

I njemu služimo verno i pristalo.

Molimo neka dar ovi nam daruje

Da duša vasda zgar tilom gospoduje,

A dušom razum naš da vas vik oblada,

Svih ljudi, moj i vaš, ne pošad nazada,

A razumom vaju božja milost vela:

Kojom se vladaju svi gradi i sela.

Sad sa mnom svaki vâs Bogu hvalu pridaj,

Na zdravju koji nas dovede na naš kraj.

On nam raj dohrani i pošlji nam zlamen

Kî nas vasda brani; oni riše: amen.


Ja prem toj svaršivši sunce se obori,

Malo potarpivši noć osta odzgori.

I zatim domalo barzo se spraviše

Vazamši svićalo luč na nj postaviše.


Idosmo puzeći potiho kraju pram,

Jedan njih vozeći, drugi osti vazam.

Oh lipo ti biše meni pogledati

Kad riba ploviše gdi ju on zamlati.

Oni teg težati hitro bo umiše,

Svude obgledati kako se gdi htiše.

Čudo sam vidio prohodeć oni kraj,

Jednom je grišio, ne veće, večer taj.

Jedna ku prežaše mal mu se ne umače,

Jer nigdi ležaše tajeć se meu skrače.

I drugu tuj vadri bolje nego mnjaše

Kojoj se pri sadri kus repa vijaše.

A niku nemilo, kakono sâm htiše,

Upravi u rilo kô van rape biše.

Udri dva jastoga dobra i nemala,

Po sridi svakoga rana je dopala.

Kojino skačući po moru igrahu,

Šćipali mašući svoga zla ne znahu.


Prid samu Zavalu dojdosmo loveći

Kako u zarcalu sve na dnu videći.

I znaj da lov taki miliji mi biše

Nego ini svaki kî parvo činiše.

Pravo ti govoru, oni bo jest bio,

Ako sam na moru drugi lip vidio.

Ribe nabodoše ne prem kôko htiše

Ner kôko mogoše, malo mraka biše.


Poča se podivat misec iza gore,

Svu zemlju obsivat i toj sinje more.

Zato se ja počah totu razpravljati,

Veće časa ne stah, pojdoh počivati.

Samo jim ovo rih: volju mi spunite,

Imam potrib mnozih, čujte, ne zaspite.

Bugarite i pojte, li da smo po hladu,

Veselo nastojte, u Staromu Gradu.


PASKOJ rič izusti, priča govoriti:

I nam ti se grusti veće dni gubiti.

Vrime upušćasmo cić ove lovine,

Vele se zastasmo od naju družine.

Luč nam je cipati i karpiti mrižu,

A pak putovati k Visu na Komižu.

Kako jim rekoh ja tako učiniše

I prî ner sunce sja na Tvardalj dopriše.

Ča večer lovismo po moru sviteći

Za nestvu dilismo gdi može doteći.

Bil bih ti poslal rib, viteže svim pravi,

Ne to cića potrib neg zarad ljubavi.

Već ča si daleče, meu nami je gora,

A znaš ča se reče: jij ribu iz mora,

A meso iz kože, jer jedno i drugo

(kako znaš) ne može liti stat nadugo.

Li neć' brez lovine ni tî moje biti,

Jere gospodine, mužu plemeniti,

Jer ju ćeš imiti u knjižici ovoj

U koj ćeš viditi i vas lov i put moj,

Kojom ćeš živiti pun slavna imena,

Skončan'ja ne imiti do duga vrimena,

Dokle strana ova (der do togaj vika)

Bude čtiti slova našega jezika.

Toj ti će draže bit ner moja lovina,

(Ke bi bil barzo sit), al koja stvar ina.

Ja ću želit meni, rodjače primili,

Da bi mi taki dni često dohodili.



Hieronymo Bertucio, equiti mag.
Hectoreus, semper tua stans ad vota paratus,
hanc tibi perpetua nectit de fronde coronam.

Petrus Hectoreus
MCCCCCLVI, die XIIII. januarii [1]


  1. ^  "Hjeronimu Bartučeviću, vitezu dostojnom, Hektorović, ostajući uvijek pripravan na tvoje želje, tebi ovaj vijenac savi od vječnoga lišća. Petar Hektorović, 14. siječnja 1556."