Remeta (1)

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Remeta
autor: Mavro Vetranović


Stante zvijeri, stante ptice
   i ostali boži stvore,
   navlaš ribe pliskavice,
   ke plovete sinje more,
moju tugu i nevolju
   da čujete i boljezni,
   što pripijevam sam na školju
   u jadovne moje pjesni.
O Neptune i tebe molju,
   zlosrdo se ti ne plaši,
   i valovom ne daj volju
   ner pučinom sve utaži.
I molim te rad ljubavi,
   da namiriš trudna mene,
   iz pučine sve priplavi
   na kraj školja sve Sirene:
neka vide, neka čuju
   bolježnive tužbe moje,
   gdi ja cvilim i tuguju
   sam na školju ovdi stoje.
Arione moj ljuveni,
   kad valovi stanu mirom,
   na kraj školja i ti k meni
   na dupinu pridi s lirom;
na kraj školja ter ćeš ćuti
   jadovite moje pjesni,
   što srdačce moje ćuti
   od tužice i boljezni.
Ako ljubav biti može,
   i ti tvoju otvor' spilu,
   o Eole plahi bože,
   ter od vjetar pošlji silu,
da opteku sve planine,
   sve lugove i dubrave,
   i sva polja i ravnine,
   same vile gdi borave;
da od vihar priješne sile
   u pučini, gdi ja stoju,
   na školj ždenu gorske vile,
   gdi pjesance tužne poju.
Neka vide, neka čuju
   mene, velmi bolježniva,
   gdi na školju sam tuguju,
   gdi nije vidit duha živa.
Gdi sam ovdi boga slavlju,
   u okolo ter se vrtim
   kako galeb na senjalu,
   gdi tužice mnoge patim.
Obrah dvore za pokoru,
   gdi nije čuti razgovora,
   da se s drazim razgovoru
   u pučini sinja mora.
Za pokoru obrah spile,
   gdi su stijene i litice,
   gdi je hridje i gomile,
   kudi laze gušterice.
Gdi pitome nije zeleni,
   nit je buksa ni čepresa,
   ner u hridju meu grebeni
   mnoštvo raste od čepljesa.
Ošlji badelj jošte raste
   i broća se još nahodi,
   u što žene jaja maste,
   uskrsen'je kad prihodi.
I drugoga nije lijeka,
   kad se koja boles zgodi,
   ner bokvice, sljeza i drijenka,
   što se u hridju samo plodi.
I bijeloga lijera malo,
   i bobovnik i divja ruta,
   što se je samo usijalo
   pri međinah ukraj puta.
Srijed gomile kamenite
   jošte rastu daj dva busa
   od travice zlamenite,
   ka se zove medjnja rusa.
Još su moji slavni stani,
   tetivika gdi se plete
   i gdi čapje, morovrani,
   oko mene svuda lete.
Grličice a nije čuti
   oko mene ni goluba,
   zač ga soko podlabuti,
   kom ga čuje da zaguka.
I ptičice nije čut ine,
   er kad pride k meni koja,
   od sokola taj pogine
   i ostavi perja svoja.
Još nije čuti ni za želju
   da u proljetje slavic poje,
   ner na suhu na badelju
   zlati popi svuda stoje.
Još po travi i po sljezu,
   ali pake po rasadu,
   goli spuži svuda ljezu
   ter mi tugu velju dadu;
vas rasadnik priko noći
   ter mi mnokrat opogane,
   da nije milo k njemu doći,
   kad bio danak s jutra svane.
U jesencu nu prihode
   priko mora modrokosi
   ter oštiplju do jagode
   što na divjoj raste lozi.
I dođe mi još plakati,
   gdi obisnu hustoline,
   kako da sve grad pomlati,
   ter se vide sparožine.
Nu galebak dojde bijeli
   ter lupare kljunom para;
   na markijenti pak se krili,
   kako da me razgovara.
Drače mi je za ružicu
   a koštrava za tratorak,
   i kopriva za ljubicu,
   za naranče suh javorak.
Lovor mi je za lemune,
   troskot mi je za bosilak,
   a česvina za četrune,
   koja smeće zelen listak;
navlaš ljeti i jeseni
   gorko sunce kad sve spraži,
   ter nije cvijetka ni zeleni,
   dočijem daždic zemlju svlaži,
do korijenka ter sve sahne;
   još je tuga vele trudna,
   da dušica tuj izdahne,
   gdi se pije voda mutna.
Mnokrat bude još do plača,
   ar nije moći trpjet glada,
   zač nije motra ni morača,
   i pogine kozja brada.
Još srdačce sve povene
   i trpjet je velja muka,
   zač u stijenah oko mene
   nije divjega vidjet luka.
Nu kad pride primaljetje
   ter zemljicu daždic skvasi,
   sva zelenca i sve cvijetje
   na dvor zemlje sve izlazi.
I opet se sve objavi,
   priko ljeta što prisiše,
   ter se moj duh oporavi,
   divje cvitje gdi miriše.
Ošra zima kad li pride
   ter se nadme sinje more,
   valovi se svuda vide
   po pučini kako gore.
Ter su tuge ter su jadi,
   gdi od oštra i garbina,
   kad se more s krajem svadi,
   vali jašu do vrh stijena;
kad li s kraja sjever dune
   ali plaha tramuntana;
   oči mi su suza pune,
   gdi prah lijeta sa svijeh strana.
Od mećave još pečalim
   i od mraza još tuguju,
   na pepelu gdi se palim
   a za nokti zapuhuju.
Još ni ljeti, još ni zimi
   nije k čerijenu moći priti,
   kako u paklu zač se dimi
   ter mi hoće oči ispliti.
Još je tuga i nevolja,
   munja oči gdi zabliješti,
   i sve trepti do vrh školja
   kad zagromi i zatriješti.
Još je njeka huda mraka
   i boljezni i tužice,
   gdi obsinu iz oblaka
   nad pučinom pijavice;
ter se more ognjem stvori
   i sve more zakrvave,
   kako pakao ter sve gori,
   put od školja kad se sprave.
Nu ja tada boga molju
   i u zvonce tada zvonim,
   ter tuj tugu i nevolju
   ja od sebe takoj gonim
Vrh svijeh tuga još su tuge,
   kad se vali s krajom svade,
   podiraju sve poluge,
   kako da ih đavli vade.
Ter ja stenjem i uzdišu,
   moju plavcu kad izvlaču
   u spilicu u najvišu,
   gdi do grma vali plaču.
A nije koga vajmeh zvati,
   trudnu meni da pomože
   tužnu plavcu remižati,
   ka se shranit jur ne može;
ner pakljene pridu muke,
   gdi se meni vajmeh starcu
   sve do kosti gule ruke
   izvlačeći moju plavcu.
Ter bi tužno pogledati,
   gdi taj tuga i nevolja
   mojom plavcom svudi mlati
   po mrkijentah oko školja.
Kad li vali s mirom stoje,
   tadaj ćutim muku veću,
   zašto tužne mrježe moje
   do potrjebe zaman meću;
kurentija zač svijeh strana,
   ali ljeti ali zimi,
   kako votom od libana
   oko soka svije njimi.
Ali kad se pak buleta,
   kolovrat mi vrti brodom,
   i bulentin vas mi smeta
   kurentija s plahom vodom.
Jošte ne smijem vrše plesti,
   da ih vrgu na murine,
   zač ih nose sve zle česti
   pod mrkijente u dubine.
Kad odvržem jošte s kraja
   moj odmetac i tunjicu,
   ne lipše mi s tugom vaja,
   zač ne izmem ni udicu.
Nu za ribu malo marim,
   kad bi veće ne truditi,
   a što malo zel'ja sparim,
   nije ga čime obuljiti.
Cutim tugu još priljutu,
   ne mogući pojmit duha,
   gdi proz zube cijedim blutu
   a pogrizam kruha suha.
Kad li pridu još poklade,
   tužica je i nevolja,
   gdi ja vidim norce mlade
   po liticah oko školja.
Ter pečalim i tuguju
   i od straha vajmeh trepim,
   gdi se noge popuzuju,
   da niz stijene na vrat sletim.
Za nevolju toj se pati,
   kokošice zač ne bude,
   da mi se je konfortati
   u nevoljne moje trude.
Neka vam se još potužu,
   po sva ljeta i godišta
   ni za boga ni za dušu
   ne dava mi nitko ništa.
U sve tuge i nezgode
   još da bi me ne pokrali,
   koji mene tuj pohode,
   kako da bi svega dali.
U plavci se noćno brode,
   ne da sa mnom boga mole,
   ner mi ništor ne ohode
   i vrtac mi vas ogole.
Ne ojdu mi nigdir struka
   ni morača ni bitvice,
   ni divjega pora luka,
   ni piljuga žetjenice,
ni repušca ni čevčega;
   i gdi najdu trs kupusa,
   s korijenkom ga podru svega,
   kako da je turska gusa.
Još su tuge i žalosti,
   gdi sparoge sve pobiru
   u korizmu kad se posti,
   a na me se ne obziru.
Kad mi zel'je sve poberu
   po mrkijentah pak se sprave
   ter narikle sve poderu,
   i lupara ne ostave.
Potajno se još privlače,
   krajem školja ter ribaju
   i ribe mi sve divjače,
   oko mene ke plivaju.
Tužica je jošte gora,
   kad osekne, gdi po braku
   gazom hode pokraj mora
   ne dadu se zaprijet raku.
Još do skaoma i do štropa,
   da mi dadu veću muku,
   ne smijem na dvor bez zaklopa
   ostaviti na paloku.
Lupeški se jošte sprave,
   kad me doma ne ugledaju,
   ter sva vrata i sve brave
   gramandijelom otvoraju.
Ter sočiva što pripravim
   ali koje stvari ine,
   priko zime da boravim,
   sve pokradu i popline.
Ni od boga ni od duše
   nije straha ni spomene,
   ne[r] se takoj sami ruže
   pljenujući često mene.
Kako jošte višnji bože
   jadovito srce moje
   ove tuge trpjet može
   u pustinji ovdi stoje!
Gdi se na školj privezoše,
   i pridoše k momu stanu,
   ter sve sa [s]vijem ponesoše,
   da ni o čem ne ostanu.
Ponesoše sve do konca,
   sve do igle i do šila,
   do tripilja i do lonca
   i s skrabicom od ognjila.
Sve do strune i do udice
   što mogoše sve odnesoše,
   napokon mi iz tikvice
   malo soli istresoše.
Ne lipše mi jošte jada,
   gdi nalegu gusjenice,
   ter ne ostane struk rasada
   ali mlade čimulice.
I što sijem u škrapice,
   navade se i naklate
   njeki pruzi i gagrice,
   drobne mravlje i krilate;
ter kad nikne koje zrno,
   sve pogrizu sa svijeh strana
   i učine sve toj crno,
   jak da oprudi s mrazom slana
Još je pečao, još je bijeda,
   što se trpi što se pati
   od morskoga od medvjeda,
   ki se sa mnom često rati;
na odmetac i tršticu
   er kad počnem ja ribati,
   raždene mi svu ribicu,
   kad se pečao taj naklati.
Kad ga hoću otjerati,
   nit me haje nit me čuje,
   ner se počne ocijerati
   i očima namiguje.
I taj pustoš kad se tjera,
   zgledati ga nije milo,
   s brci čeljuš gdi ocijera
   i na mene krivi rilo.
Još me obhodi velja tuga,
   gdi plovući tiho bata
   i mnome se trudnijem ruga
   kriveći se priko vrata.
Pak zanori ter zaprdi
   ter se more zabobuči,
   ter do Pšunja sve zasmrdi
   kako u paklu gdi vre ključi.
A pak s jutra kad podrani,
   tužice su i žalosti,
   oko školja gdi pogani
   i bez stida gdi pakosti.
Još ne mogu sanan spati
   od napasti njeke hude,
   ni u podne počivati
   gdi krijesovi mene bude.
Ter se velja ćuti muka,
   ter kolik je ljetnji danak,
   od krijesova stoji buka,
   da nije moći vidjet sanak.
Jadovite još su stvari,
   gdi me s večer' priko noći
   bodu čami i komari,
   da nije oka stisnut moći.
Što su kimci, što su buhe,
   jošte tomuj nije broja,
   i napokon konjske muhe,
   da nije mira ni pokoja.
Jošt nesrećni pride danak,
   što nije bio prjeđe toga:
   nagnjezdi se crni vranak
   kod samoga stana moga,
ter mi dava velje jade
   na vrh stijena gdi ne grače,
   ner pljesnive hljepce krade, -
   a remeti srce plače.
Nu se jedno dobro ćuti,
   er po školju sa sve strane
   nigdir miša nije čuti,
   tijem se mačke i ne hrane;
malo hljepca pljesnivita
   nu s večera što mi ostane,
   skarabeže toj do svijeta
   toj pogrizu i opogane.
Još su tužbe, još su trudi
   i pečali jošte gore,
   zli krstjani i zli ljudi
   kontrabantom gdi me tvore.
Ter su tuge vaj priljute,
   gdi pridoše oružnici,
   da pograbe malo blute
   što ja hranih u pivnici.
Nu vlastele moji stari
   mene stara opraviše,
   a zlijem ljudem da nije hari,
   ki me zlobno obadiše.
Jošte sijeda pride svinja,
   da pocrpe bario vode,
   er mu ne dah piti vina
   zloglasit me poče hode;
i divjega što bi lozja
   i na lozju što bi malo,
   pokrade mi dodić grozdja
   što kosovom bješe ostalo.
Druzi vaji još su gori,
   ki me u misleh ne popuste,
   da me Turci ali Mori
   ne povezu vozit fuste;
ter korablju kad ku vidim
   put od školja da se plavi,
   od tužice vas problidim,
   kako da me tjere lavi.
K tomuj činte prave sude
   bogomolne duše vjerne,
   podnosim li velje trude
   i žalosti neizmjerne:
na vrh stijena gdi sjedeći
   na sunačcu česah svrabi,
   bijela vrana zgar leteći
   podriska me i pohabi.
I osmjehnuh se od žalosti
   i rijeh: da ti kljun povene,
   ka se takoj upakosti
   i nečisto shabi mene;
sve pogiblo sjeme od tebe
   i tvoj stanak ne poznala,
   i kad hoćeš poć od sebe,
   krvavijem se natezala.
Nu ti narav tvoj prisudi,
   da ne ostavljaš vrano bijela
   prinečiste tvoje ćudi
   i nečista tvoja djela;
a ja trude sve podnosim,
   u pustinji ovdi stoje,
   da u boga toj isprosim,
   što bi htjelo srce moje.
Parjah vajmeh vranu bijelu
   a prignuh se po struk luka,
   ter zgrominjah niz gomilu,
   gdi me stiže velja muka,
gdi u draču i u kupijenu
   uvalih se po nesreći,
   smrskah rebra sva o stijenu
   i nejake moje pleći.
I o kupijenu i o draču
   po nesreći gdi se stavih,
   odrijeh stegna i mahaču
   i koljeni okrvavih;
ter sve tuge zaboravih
   pri toj tuzi ka me stiže,
   gdi se jedva oporavih
   i dokli me bog podviže.
Lje u draču tuj stojeći
   meju trude sve ostale,
   priko volje, ne hoteći
   shabih moje svite male;
i skrpljene rubetine,
   ke za boga meni daše,
   od vedahne suknetine,
   o draču se rasparkaše.
Nu lazeći k momu stanu
   ni toj ne bi još bez plača;
   da na travi nogom stanu
   propade mi nogom drača,
zavi ka se sva do kosti
   ter sam ne znah gdi živ ostah
   od boljezni i žalosti,
   vrh svijeh truda koje poznah.
I bolan se po tleh prostrijeh
   ne domakši k momu stanu,
   dočijem nokti draču podrijeh,
   ka mi zada mačnu ranu.
A ne bivši nikogare
   da me bude podvignuti,
   ponavljaje trude stare
   kako tovar počeh ruti,
vapijući: višnji bože,
   što si skratio milos tvoju
   ter u trudu ne pomože
   kamenitu staros moju.
U toj tuzi i nevolji
   takoj k bogu klikujući
   oćutih se malo bolji,
   lje pečaono tugujući.
Privih drijenka i skrobuta
   i rijeh: rijeka takoj stoji,
   da se ovaj rana ljuta
   ne ozledi i ne ognoji.
Tijem stvoren'je molim svako
   da učini prave sude,
   gorko li je ali sladko
   probavljati ove trude.
Ne za drugoj, višnji bože,
   obrah ovoj za pokoru,
   ner me ljuba[v] tva primože,
   da se s tobom razgovoru.
Zač ne vidjeh ja na svijeti,
   slavni bože, drumak pravi
   da bih mogal k tebi priti,
   živ kladenče od ljubavi;
u pustinji ner stojeći
   i u spili sam po sebe
   tebe s plačem tuj moleći,
   da me izbaviš vječne tužbe.
U pustinju tijem se spravih
   ter svjetovne sve prijazni
   i sve blude ja ostavih,
   čijem nas đavo hitro blazni.
Sve vladanje i oblasti
   sve pogrdih i sam sebe,
   neka slaču ove slasti
   u pustinji radi tebe.
I sve trude rado patim
   i sve primam milo k sebi,
   da se tamo dobro platim,
   kad na razlog pridu k tebi.