Prijeđi na sadržaj

Razgovor ugodni/Pisma od kralja Tješimira

Izvor: Wikizvor
Pisma od Pavlimira. Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od kralja Tješimira.
autor: Andrija Kačić Miošić
Pisma od kralja Vladimira.


Pisma od kralja Tješimira.

  Goji majka sinka malenoga
u Tribinju, gradu bijelomu,
goji ona sivoga sokola,
po imenu kralja Tješimira.

  Kad ga majka odgojila biše,
izprosi mu gizdavu divojku,
lipu ćercu bana Cidomira
u Nadinu, gradu bijelomu.

  Gizdave mu svate sakupila,
sakupila gospodu slovinsku,
od mila je suze prolivala,
ovako je njima govorila:

  “Poslušajte, gospodo svatovi,
vi po izbor bani i knezovi:
kad dođete u Kotare ravne,
g bijelomu dvoru divojčinu,

  pazite mi sinka Tješimira,
kojino je jedinak u majke,
zdrava mi ga natrag povratite
i divojku mladu dovedite.

  Kotarci su ljudi siloviti,
vi nemojte s njimam vino piti,
u vinu ji kažu kabgadžije,
kabgadžije, teške mejdandžije.

  Doniće vam vina trolitnjega
i rakije od devet godina,
pazite se bana od Nadina,
vi ne pijte brez vodice vina.“

  Svatovi se na noge skočiše,
svoje brze konje podsidoše,
otiđoše svati po divojku
Vukosavu, po izbor Kotarku.

  Zdravo svati došli do divojke,
do divojke i njezine majke,
i zdravo se natrag povratiše,
Vukosavu mladu dovedoše.

  Malo vrime postojalo biše,
lip je ona porod porodila,
porodila sinka Prelimira
i za njime mlada Krešimira.

  Kad li biu dica ponaresla,
babo jim je tiho govorio:
„Sinci moji, dva siva sokola,
poslušajte vašega babajka!

  Ovo ima puno godinica,
odkad mene kraljem učiniše
i na glavu krunu postaviše
u Tribinju, gradu bijelomu.

  Za kralja me bani ne poznaše,
ne poznaše nit se pokloniše,
već vas molim, moji sokolovi,
osvetite vašega babajka.

  Krešimire, drago dite moje,
nu osedlaj dobra konja tvoga
ter otiđi g banu Cidomiru,
g didu tvomu, prijatelju momu.

  Ljubi njemu skuta i kolina,
moli, sinko, bana gospodina,
nek ti dade vojsku nebrojenu,
ter otiđi na Bosnu ponosnu.

  Pogubi mi bana bosanskoga
i osvoji očevu državu
do Dunaja, studene vodice,
koja teče posrid Ungarije.

  Prelimire, drago dite moje,
nu sakupi mlade Tribinjane,
Crnogorce i sve Hercegovce
do Cetine, studene vodice.

  Pogubi mi bana od Dulcinja
i osvoji očevu državu
sve do ravne zemlje Bulgarije,
Bulgarije i do Romanije.

  Sinci moji, ne bili prokleti,
dones'te mi dvi glave junačke:
jednu glavu bana dulcinskoga,
drugu glavu bana bosanskoga.

  Nek se sviste po svitu krajine,
od slovinske zemlje banovine,
što će reći kralja ne slušati,
ne slušati nit se pokloniti.“

  Kada dica babu razumiše,
svoje brze konje podsidoše;
Prelimire kupi Tribinjane,
Crnogorce i sve Hercegovce.

  Pođe s vojskom Dulcinju bilomu
udari se z banom od Dulcinja;
ali banu loša srića biše,
jer mu rusu glavu odsikoše.

  Pak otiđe s vojskom u Rašiju,
da pogubi bana od Rašije
i osvoji očevu državu
sve do ravne zemlje Bulgarije.

  S njim se bane pobit ne smiđaše,
već mu šalje mite i darove
i daje mu ćercu za ljubovcu,
a on njemu svu Rašiju ravnu.

  Ali mlado dite Krešimire,
on otiđe g banu Cidomiru,
ljubi njemu skuta i kolina
ter je njemu tiho govorio:

  “Ah moj diko, bane Cidomire,
ovo ima mnogo godinica,
odkad moga babu okruniše
u Tribinju, gradu bijelomu.

  Za kralja ga bani ne poznaše,
ne poznaše nit se pokloniše;
već te molim, diko, dobro moje,
da mi dadeš vojsku nebrojenu.

  Ja ću poći u Bosnu ponosnu,
pogubiću bana Selimira,
osvojiću očevu državu
do Dunaja, vodice studene.“

  Što god pita dite Krešimire,
što god pita, to mu bane daje:
dade njemu vojsku nebrojenu,
pođe š njome na Bosnu ponosnu.

  Dočeka ga bane Selimire
niže Jajca nasrid polja ravna;
tu se bojna kopja položiše
i svijetle ćorde povadiše.

  Tu udari junak na junaka,
ter se biše od jutra do mraka;
al je banu loša srića bila,
njegova je vojska izginula.

  Sam uteče bane Selimire,
sam uteče u luge zelene,
a ne bi ga ni on utekao,
veće ga je mrkla noć otela.

  Posli toga boja žestokoga
svu je ravnu Bosnu osvojio
do Dunaja, studene vodice,
koja teče posrid Ungarije.

  Onda bilo, sad se spominjalo,
ko me čuje, na čast neka mu je.