Razgovor ugodni/Pisma od Kobilića i Vuka Brankovića

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Pisma od Radoslava i Bodina. Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma od Kobilića i Vuka Brankovića.
autor: Andrija Kačić Miošić
Pisma od Kotromanovića.


Pisma od Kobilića i Vuka Brankovića.

  Lipe ti su rumene ružice
u bijelu dvoru Lazarovu,
niko ne zna, koja biše lipša,
koja viša, koja l' rumenija.

  Nisu ono ružice rumene,
već su ono ćerce Lazarove,
od Servije ravne gospodara,
od starine viteza i bana.

  Lazar ćerce za gospodu daje:
Vukosavu Miloš Kobiliću,
Maru daje Vuku Brankoviću,
a Milicu caru Bajazetu.

  Na daleko Jelinu udaje
za plemića i gospodičića,
po imenu Crnojević Jurja,
koji biše od Zente vojvoda.

  Malo vrime postojalo biše,
tri sestrice majku pohodiše;
ne pohodi Milica carica,
jer joj ne da care Bajazete.

  Sestrice se lipo pozdravljale,
al se one brzo zavadiše
faleć svaka svoga zaručnika
u bijelu dvoru Lazarevu.

  Veli ljuba Crnojević Jurja,
po imenu Jelina gospoja:
„Nije majka rodila viteza,
što je majka Crnojević Jurja.“

  Govorila ljuba Brankovića:
„Nije majka rodila plemića
ni junaka ni gospodičića,
što je majka Vuka Brankovića.“

  Smijala se ljuba Miloševa,
po imenu mlada Vukosava,
smijala se ter je besidila:
„Ne ludujte, jadne seke moje!

  Ne fal'te mi Vuka Brankovića,
koji nije na glasu delija,
nit mi fal'te Crnojević Jurja,
junak nije nit je od junaka.

  Već falite Miloš Kobilića,
od Pazara Novoga plemića,
kojino je junak od junaka,
porodi ga Hercegovka majka.“

  Rasrdi se ljuba Brankovića,
Vukosavu rukom udaraše;
kako je je lako udarila,
iz nosa joj krvca izvirala.

  Skočila se mlada Vukosava,
ode cvileć g dvoru bijelomu,
Miloša je plačuć dozivala
ter je njemu tiho govorila:

  “Da ti znadeš, mili gospodare,
što govori ljuba Brankovića:
da ti nisi plemić od plemića,
nego hrđa od hrđakovića!

  Još se fali ljuba Brankovića,
da ti ne smiš na mejdan izaći
Brankoviću, svomu gospodaru,
zašto nisi desnom rukom junak.“

  To Milošu puno mučno biše,
ter se skače na noge junačke
i poside konja od mejdana
pak dozivlje Vuka Brankovića:

  “Prijatelju Vuče Brankoviću,
ako te je porodila majka,
izađi mi na mejdan junački,
da vidimo, ko je bolji junak!“

  Inako se Vuku ne mogaše,
već posida konja od mejdana
pak izađe na to polje ravno,
gdi bijaše misto od mejdana.

  Tu se z bojnim kopjim udariše,
al se bojna kopja polomiše;
od bedrice ćorde povadiše,
i ćorde se britke izlomiše.

  Udriše se teškim buzdohanim,
buzdohanom perje politaše,
Milošu je srića priskočila,
baci s konja Vuka Brankovića.

  Govori mu Miloš Kobiliću:
„Sad se fali, Vuče Brankoviću,
pofali se virnoj ljubi tvojoj,
da ti ne smim na mejdan izaći!

  Mogu li te, Vuče, pogubiti,
tvoju ljubu u crno zaviti?
Ali ne ću, jer smo prijatelji,
pođi s Bogom, ne fali se više.“

  Malo vrime postojalo biše,
na Lazara Turci udariše,
prid njima je Murat Sulemane,
robi, pali sela i gradove.

  Lazaru se ino ne mogaše,
nego kupi vojsku na sve strane,
zove k sebi Vuka Brankovića
i deliju Miloš Kobilića.

  Gosposki je sobet učinio,
gospodu je na sobet sazvao,
a kada se vinca ponapiše,
gospodi je svojoj besidio:

  “Poslušajte, moji vitezovi,
vi po izbor bani i knezovi!
Sjutra ćemo udriti na Turke,
slušaćemo Miloš Kobilića,

  jer je Miloš na glasu delija,
boje ga se Turci i krstjani:
on će biti prid vojskom vojvoda,
a za njime Brankoviću Vuče.“

  To je Vuku vrlo mučno bilo,
jer Miloša vidit ne mogaše,
Lazara je nadvor izvodio,
skrovito je njemu govorio:

  “A ne znaš li, mili gospodare,
zaludu si vojsku sakupio,
izdaće je Miloš Kobiliću,
Turke brani, o neviri radi.“

  Muči Lazar, ne govori ništa,
a kada je za večerom bilo,
zlatnom čašom Lazar napijaše,
suze roni, tiho besiđaše:

  “Ni u zdravlje cara ni cesara,
već u moga zeta Kobilića,
koji me je izdat namislio
kano Juda svoga Stvoritelja.“

  Zaklinje se Miloš Kobiliću,
zaklinje se Bogom gospodarom,
da izdaje ne će učiniti,
o neviri nigda pomisliti.

  Pak se skače na noge junačke
ter ulize pod čadore bile,
do ponoći suze prolivaše,
od ponoći Boga vapijaše.

  Kada li je zora zabilila
i danica lice pomolila,
on poside dobra konja svoga
pak otiđe u vojsku carevu.

  Moli Miloš careve delije:
„Pustite me k caru pod čadore,
izdaću mu vojsku Lazarovu,
a Lazara živa ufatiti.“

  Kobiliću Turci virovaše
ter prid cara njega dovedoše.
Kleče Miloš na zemljicu crnu,
ljubi caru skuta i kolina.

  Svoga se je noža dobavio,
Murata je u srce udrio,
pak povadi sablju od bedrice,
siče Miloš paše i vezire.

  Al i njemu loša srića biše,
jer ga Turci na sablje razniše.
Sto učini, Vuče Brankoviću,
što učini, da od Boga nađeš!