Razgovor ugodni/Pisma druga vojvode Janka

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Pisma vojvode Janka. Razgovor ugodni naroda slovinskoga —  Pisma druga vojvode Janka.
autor: Andrija Kačić Miošić
Pisma četvrta vojvode Janka i s. Ivana Kapistrana...


Pisma druga vojvode Janka.

  Dođe knjiga iz vojske careve,
a na ruke Sibinjanin Janka:
„Biži, Janko, z glavom brez obzira,
eto na te sva sila careva!“

  Kad je Janko knjigu proučio,
silenu je vojsku sakupio:
dvajest iljad' mladi Ugričića,
sve junaka i brzi konjika.

  Ode s vojskom cara dočekati,
sobom vodi Sekula netjaka,
mlado momče, lipo i gizdavo,
kojeno mu desno krilo biše.

  Kad je doša na Kosovo bojno,
ravno polje, dugo i široko,
onde nađe cara silenoga
i njegovu strahovitu vojsku.

  Mislio se Sibinjanin Janko,
kuda li će, na koju li stranu:
al će s vojskom natrag pobignuti,
al na Turke naglo udariti.

  Ovako se Janko razgovara:
„Da bi s vojskom natrag pobignuo,
svak bi reka, da sam strašivica;
rugaće se i malana dica.

  Da bi snažno udrio na Turke,
po nesrići ter da izginemo,
svak bi reka: „Nut budale Janka,
što učini od svoji junaka!“

  Sve je misli na jednu smislio,
na Turke je juriš učinio:
ali udri po deset Turaka
na svakoga Jankova junaka.

  Tu se vojske sedam danak' biše,
po Kosovu polju prigoniše:
jedan danak vojevoda Janko
pet je puta pridobio Turke.

  I pogubi trideset iljada
na Kosovu carevi delija,
ali ko će sili odoliti,
ko li isić po svitu dubove?

  Ah, moj Bože, goleme žalosti!
Izgiboše mladi kapetani,
Sekul dite, Jankovo uzdanje,
i njegova vojska sva kolika.

  Kad to vidi Sibinjanin Janko,
napuni se tuge i žalosti
pak pobiže niz bojno Kosovo
na vitezu dobru konju svomu.

  Tiraju ga najbrži konjici,
al ga ne bi vile dostignule,
kamo li će careve delije!
I uteče, poštena mu majka!

  Biži Janko goricom zelenom
stramputice, kud se ne putuje;
ob dan, ob noć nigda ne počiva,
niti jide nit vodicu pije.

  Ali evo njegove nesriće:
konj mu pade na zemljicu mrtav
od umora, glada i od žeđe.
Kud ćeš sada, Sibinjanin Janko?

  Iđe junak goricom zelenom
gladan, žedan, tužan i žalostan,
Suze roni, ovako govori:
„Jadna majko, jer si me rodila

  i bijelim mlikom zadojila?
Ej prokleta sabljo Muratova,
jer mi nisi odsijekla glavu
na Kosovu, polju širokomu?“

  Iduć Janko malo ponaprida
namira ga namirila biše
na dva vuka, dva mlada ajduka
i brez vire i brez milosrđa,

  ter na Janka oba udariše,
uzeše mu sablju okovanu.
O vratu mu zlatan križ visaše,
lupeži se oba nj zavadiše.

  To je Janku dobra srića bila,
jednomu se sablje dobavia,
rusu mu je glavu odsikao,
uđe drugi u goru zelenu.

  Janko iđe malo ponaprida,
ali od glad' zanimio biše.
Side starac na stini studenoj:
tud izlazi neznana delija,

  koji malo za Boga znadiše,
poče š njega sadirat aljine.
Starac Janko jedva izgovara:
„Nosi, brate, svu odoru moju!

  Sve ti dajem i još blagosivljem,
al mi nosi štogod blagovati,
jer 'vo ću ti sada izdanuti
baš od glada, velikoga jada.“

  Smilova se neznana delija,
uze Janka za bijelu ruku
ter ga vodi g dvoru ubogomu.
Nevoljno je počastio Janka,

  dade njemu sve, što imadiše:
komad kruha i glavicu luka.
Lipo mu je Janko zafalio
pak otiđe priko srmske zemlje

  brez dolame i brez kabanice,
brez čizama i brez opanaka.
Na putu mu loša srića biše:
rišćani mu ruke savezaše

  ter ga vode svomu gospodaru,
po imenu Juri Brankoviću,
velikomu banu i plemiću
od Rašije i ravne Servije.

  Meće Janka u tamnicu tamnu
ter ga mori i žeđom i gladom.
Ej neviro, nigdi te ne bilo,
davno ti si na svit postanula!

  Posli toga do malo danaka
sobet čini Brankoviću Jure,
svu gospodu na sobet sazivlje,
još i sužnja Sibinjanin Janka.

  Kada li se vinca ponapiše,
Branković je Janku besidio:
„Ako želiš, moj plemiću Janko,
otić doma i odniti glavu,

  nuder uzmi lipu ćercu moju
za tvojega sina Ladislava.“
Na ino se Janku ne mogaše,
već sve daje, što Branković pita.

  I pusti ga iz tamnice tamne,
ter otiđe g bilomu Budimu
priko ravne zemlje Ungarije
pocrnio i vas potamnio.

  Božić svanu, a u Budim banu,
sve zavika malo i veliko:
„Evo nami naše sunce žarko!
Međer nije poginuo Janko.“

  Sve to trče malo i veliko,
da pozdravi i zagrli Janka,
kolik' da je skoro uskrsnuo
iznova se opet porodio.

  Malo Janko počinuo biše,
tri nedilje, ni manje ni više,
pak se skače na noge junaške
ter otiđe priko Ungarije.

  Kupi vojsku, što god veću može:
kada li je sakupio biše,
na srbsku je zemlju udario,
na državu Jure Brankovića.

  Robi, pali sela i varoše,
siče, kolje malo i veliko.
Ište Juru, da m' odsiče glavu,
al uteče u goru zelenu.

  Svu je srbsku zemlju porobio
i gradove mnoge osvojio.
Ovako se svakomu zgodilo,
koji nejma vire ni ljubavi!