Razgovor med mužem i ženom

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Razgovor med mužem i ženom
autor: Fran Krsto Frankapan




M.: Kdo ti je dopustil
      tak lipo cifrati,
      po placu iskati
      ki bi te oblubil?
Ž.: Oh, čudna hudobnost
      od muža strašliva
      ki suze proliva
      vrh svoju nezmožnost!
M.: Srce mi povida
      da mene ne ljubiš,
      neg drugim ti služiš
      kot striha brez zida.
Ž.: Nut kako blaznuje
      od polja, od gore,
      sam nebog ne more,
      drugim naviduje.
M.: Kakovi dvorani
      uvečer dohode,
      u zoru odhode
      prec dobro držani?
Ž.: To jesu diaki,
      ki hode po noći
      ter dajem pomoći
      kad dojdu zemljaki.
M.: kdo biše na ganku
      ki t' srce aldoval
      i lišce celoval
      na prvom zastanku?
Ž.: Je zakon oddavna
      ob vsakom godišću
      da rodjak rodicu
      tad kušne izravna.
M.: S kim jesi u mraku
      tak oštro borila
      da smetna si bila
      kot polmiš u zraku?
Ž.: Z jednim se povadih,
      štimah ga oborit,
      al morah podložit
      da vsa se ukalih.
M.: Čer slušah pri vratih:
      "Ja tvoj, a ti moja",
      "Ti moj, a ja tvoja"
      v spominkah tak dragih.
Ž.: Nis zato grišila,
      braca sam prijela
      ter milo objela,
      dostojno ljubila.
M.: S kim putom dobivaš
      te lance biserne,
      a kako perstene
      ke gusto preminjaš?
Ž.: Je ženska meštrija
      znat ljude primamit,
      njih blago dovabit:
      zove se coprija.
M.: Skup ležemo spati,
      pak tiho ti projdeš,
      do zore ne dojdeš,
      zaman mi te zvati.
Ž.: Vim tebi služujem,
      balote tad zlivam
      ter pušku nabijam,
      na straži skoznujem.
M.: Čuh kričat učera
      kad si se prevrgla,
      moj zeslim potrla:
      "Je l' vera, je l' vera?"
Ž.: Skrivalca igrasmo,
      tad dite prec milo
      utaknuh pod krilo
      ter skup se zvaljasmo.
M.: A nikda začujem
      po noći roštanje,
      kad dojde fućkanje,
      tad tebe zgrišujem.
Ž.: Ni t' triba bojati
      kad čuješ praskanje,
      tad dojde ki znan je
      moj dimnjak strugati.
M.: Ti gusto povidaš
      da jesi bolestna
      ter prece žalostna,
      za vražtvo spominaš.
Ž.: Znaš ranu ku imam,
      kad mi se usahne
      ter stin ne utakne,
      počinka ja nimam.
M.: Nu, žena ljublena,
      prošćenje te prosim,
      ar sada nahodim
      da jesi poštena.
Ž.: Ni t' triba dvojiti,
      skrb nosit tuliku,
      ar tebi na diku
      znam drugim vgoditi.
M.: Ja sada verujem
      da čisto me ljubiš
      i verno me služiš,
      pred svitom valujem.
Ž.: Vim sam ti velila,
      znam kamo kaj hodi
      i jajce kak plodi
      većkrat sam skusila.
M.: Hod'mo se pomirit
      i drago se ljubit.
Ž.: Odveć se sad serdim,
      za ljubav ti sprdim.
M.: Oh, draga, oprosti,
      da t' kušnem, dopusti.
Ž.: Ne bi ti prostila
      da b' fruštana bila.
M.: Nemoj se srditi,
      moju ljubav mraziti.
Ž.: Ti meni ne hasniš,
      moje delo neg kvariš.
M.: Gotov sam včiniti,
      tvoju volju spuniti.
Ž.: Za riči ne hajam,
      neg škude spoganjam.
M.: Ak ti je tak drago,
      na t' srebra i blago.
Ž.: Sad si mi ugodan,
      do noći povoljan.
M.: Ah, žena predraga,
       znaš već od dva vraga.
Ž.: Tako se prigaja
      ki ženi ne vgaja.