Puno je navigacije
do zadnje štacije,
ma ne od Brača do Splita,
nego od pjanterena do šufita.
Ča je malo hoda
do prvega poda!
I koliku samo treba jemat sriću
da puten ne ostane noga u sić
i jaku šaku
za otvorit kotoraku,
a to bome nije jagla ni zlaka,
jer kad bi bila laka
ne bi se zvala kotoraka.
Ko god ne zna stenjat
neka se ne zardaje penjat
daje od luminarija
jer to je zadnje stajalište
di se može ćapat friška arija
i priporučit se Gospi od Ruzarija.
A za uspet se više
vaja se upisat umiše.
Jer jako je opasno u šufit se išavat
kad miši stanedu aprešavat
i vajat kapule ka tunat
i kad se zakaredu čihov je punat.
I najglavnije je u šufit glavu uvuć
pri nego počmedu tuć
u malega - bulina,
i pri nego se ukaže pokojna Momulina
ili amija Keka;
Bog jin da raj,
a bidnen čoviku kuraj
u svaken šufitu
bilo u svojon kući
ili na fitu.
