Poklad i korizma

Poklad i korizma autor: Marko Marulić

Poklad i korizma

(Nema početka)

Tarbuška viteza porazi fra Dezun,
šakom ga poveza i oboti mu kljun.
Jerbo ne odkloni s tarbuha udorca,
zato ne razlomi obraz od udorca.
Tad udren posarnu i karvju izbljunu,
očima zavarnu i zubi van pljunu.
Dezuna naskoči sladolik Katunar
i ražanj protoči kroz njegov brevijar,
da njega ne rani; on, cokulom zamah,
udri ga po rami i tišće njim u prah.
Ležeći, ja ga bit kako mlatac klasje,
a paka potišit uhitiv za vlasje.
Fra Bobok udari Kulina po panču,
on mu potopari goruć suk pod branču,
bradu mu pripali; on njega, rukami
zgrabivši, obali i trepa nogami.
Moćno ga gnječaše petami trepljući;
on pod njim ječaše dušu pušćujući.
Fra Sutil Grozoga po tarbuhu ljusnu;
tarbuh bubnu s toga, šćap napoli hrusnu.
Ubi fra Posturad cokulom Svejila
i jošće šakom tad viteza Grizila.
Razbi fra Suhojil Radopeku glavu,
ki biše tad pojil oba stegna pavu.
Udri ga po kotal i zveknu sve polje,
i kotal, na tle pal, zazvoni još bolje.
Glava gola osta, opet ga udirat
uče i ne posta, da karv ja izvirat;
pade se i prostri ter iz ruk odpusti
on ražanj svoj ostri i tudje duh pusti.
Tada fra Vodulja tira Vinogriza,
on kako jegulja simo-tamo gmiza
braneć se parsurom, ku biše ponio,
a zad i sprid sturom biše se povio.
Vodulja na konac klopci se hitaše
i razbi mu lonac ki na glavu staše;
čripi poletiše, a njega karv proli,
kom se čarljeniše od varha do doli.
Drimuši fra Bdilo, fra Harlac Linoti
pribi šćap o rilo, fra Sanjac Uhoti.
Bižat jaše ini od sebe odmićući
ča sobom tko prini batalje išćući;
ležahu masuri rastarkom i sture,
kopanje, taljuri, kotli ter parsure,
ražnji ter varjače, komoštre, gradele,
popešci, stargače i glavnje debele;
jošće i gostare kimi napijahu
i one bokare u kihno trubljahu.
Barili rasuti ki bihu, nakare
ležahu po puti ne valjajuć ništare;
horuge s ubrusi, razdarte napoli,
sir, meso i krusi, trispide i stoli:
sve se to smisilo s prahom, zemljon biše,
jer zemaljsko dilo svaki njih hlepiše.
Mnoga još telesa karvava ležahu,
a gravrani mesa u kljun raznašahu.
Tako će raznosit djavoli dušice
keno neće postit, ner jidu masnice.
Ne mnite, karstjane, da besidin čanče;
ni kralje, ni bane ne izkupe bolanče.
Jednak će biti sud svim na svit ki staju;
pojti će u vičnji trud zli, a dobri u raju.
Da rec'mo još Poklad kako ja bigati,
kako Korizma tad put mu priticati.
Za se se obziraje, bižaše najbarže,
Čistosrid hitaje, cokulom dovarže,
ne griši mu boka; on se na tle hiti,
tomu ne bi roka, Korizma ga uhiti.
On joj se moljaše da ga ne ubije,
od straha dar[h]taše, pot ploviše s' šije.
Uhitiv ga za pas Korizma gospoja,
reče: Rec mi si čas ča t' prudi moć tvoja,
ča li raskoša tva, budući knez Poklad;
budući žena ja, pod mu si oblast sad.
Hoćeš li tarpiti sve žežine moje,
a jistve pustiti ke su bile tvoje?
Da ti život prostim i da te nahvalim
jur prid rusagom svim, prid velim i malim. -
Bud da se bojaše, li marsko mu biše
ča ona veljaše, da reći ne htiše;
ja se obzirati kako pas u uzi,
gorko uzdisati i stati u tuzi.
Za pas ga potegnu da jure izusti,
a pas se otegnu, prejica popusti:
kobase padoše ke u nidra stavi!
Kad se razbigoše, kad ga svak ostavi:
Oto ča izreći - ja vapit Korizma -
ne htiše mučeći - i šćapom ga krizma;
hvati ga za kular, na zemlju njim hiti,
na garlo nogom zgar poče ga daviti.
Ja ručat kako vo kad je palicom b'jen;
ne bi dovolje to, ne biše još ub'jen.
Kobase ja harlo Korizma i savi,
i zgnete u garlo, tako t' ga udavi.
Tako t' će se udavit ki dobro vikovnje
ne haje pribavit dil slasti vrimenje.
Slasti su svitovne ke od nas odgone
kriposti duhovne ter nas u zlo gone.
Dilja njih ne haja Adam Bogu služit
i zato, iz raja izagnan, ja tužit;
i s Evom u družbu kad voće grizoše,
a zakon i službu božju pritargoše.
Dilja njih omarže Židovom mane kruh,
ku s neba Bog varže, kim pasihu tarbuh;
i jaše želiti, hodeć po pustinju,
da bi jim jimiti egiptsku kuhinju:
jata doletiše jarebic brez broja,
kojih se najiše; ubi jih moć božja.
A sada učin'mo sud, bolje je tarpiti
na saj svit svaki trud ner milost zgubiti.
Ako t' će tko reći: Trud mi je postiti,
večer lačnu leći, suh obraz nositi, -
pomisli koli je on teži trud bio
skup svetih koji je na svitu tarpio:
pecihu, varahu na ognju tila njih,
na kuse rizahu mučeći moćno svih.
Ne bihu žalosni tej muke tarpeći,
da bihu radosni z Bogom bit želeći
i sa Isusom njih, komu se svak moli,
jer za spasen'je svih na križu karv proli.
I korizma odtad svećena veće bi,
četardeset dan kad ne ji on i ne pi.
Hoć poni da tebi tvoj post lastan bude,
pomisli u sebi ke t' počitah trude;
i još ka plaća jest na nebi dobron svim
i koli huda čest muka u paklu zlim.
Mi poni počnimo Korizmu štovat sad,
s njon se veselimo, jerbo zgibe Poklad;
i družbe njegove sagnane i bijene
glas jur manje slove ner cvita[k] ki vene.
Ona gre veselo hvale Bogu pojuć,
a za njom sve selo raduje se greduć;
u crikvu ulizoše i, kleknuv dolika,
ruke podvigoše u nebo gorika;
riše: Hvala t', Bože, ki si nas pogledal
sa nebeske lože i nam dobitje dal;
hvala t' sada budi, vazda i u vike,
ki si prognal sudi naše protivnike.
Daj nam dojti gori viditi tvu svitlost,
gdi su svetih zbori i an'jelska radost. -
Prid oltar pak posta tere posveti lug,
lužit po čelu ja svakoga od božjih slug
govoreć: Memento homo quod cinis es,
et parvo momento u lug se razaliješ. -
Odtada Korizma poče gospodovat,
nima misto šizma i svak ju ja štovat;
i mi joj služimo ter, počam od danas,
ča će Bog, činimo, a ne ča satanas;
i nos'mo na sebi sveta križa zlamen,
da Isus na nebi nastani nas, amen.