Poštar - Le facteur

Poštar - Le facteur autor: Irfan Horozović, prijevod: Tomislav Dretar

Na tramvajskoj stanici, u gomili ljudi, prepoznajem jedno lice. Pristiže tramvaj,

A l'arrêt du tram, dans une multitude des hommes, je reconnais un visage. Le trame approche

putnici ulaze, prorjeđuju se oko njega i on najednom ostaje gotovo sam na

des voyageurs entrent, son entourage devient moins dense et lui, il reste presque tout seule sur peronu, potpuno izgubljen. Odjeven u sivo, kao uvijek otkako ga pamtim, sivim

le quai, entièrement perdu. Habillé en gris, comme toujours, depuis que je le retiens dans mon mémoire, aux jeux aussi gris

očima gleda za tramvajem, u nedoumici. Možda je to bio njegov tramvaj. en regardant derrière le tram, restant indécis. Peut-être c’était son tram. Pogled mu prelazi preko mog. Osjetio je da ga gledam, ali, očigledno, ne Ses jeux sont croisés les miens. Il a senti que je le regarde, mais, apparemment, prepoznaje me. Čini se, u trenutku, kao da je poželio nešto reći, dojaviti, ali

il me ne reconnaît pas. Il me semble, par instant, que lui voudrait-il dire quelque chose, donner un signe de vie, mais riječi se neizgovorene vraćaju u svoju šutnju, u njegovu izgubljenost. Trznuo je les mots non prononcés rentrent dans son mutisme, dans sa perdition à lui. Il a rehaussé son épaule,

pritom ramenima, kao da namješta svoju torbu i s izrazom comme s’il devait garder le sac à dos à ne pas tomber sur le sol tout en gardant sur son visage un aire complice avec tout son environnement. Il regardait des gens autour de soi en participant dans ambiance sans aucune imposition.nenametljivog sudjelovanja pogledao ljude oko sebe.

Bio je to doista on.

Oui, c’était vraiment lui. Dobar dan – rekao sam mu. Bonjour – j’ai dit à lui.

Pogledao me je odsutno, kao čovjeka koji se zabunio. Zar bi

njega neko na ovom mjestu oslovio? Ipak, uzvratio je

pozdrav. Možda će moći odgovoriti na pitanje nepoznatog.

– Nema više bicikla, nema više sivog odijela... – rekoh umjesto svega što je očekivao.

Uplašio se za tren, zbunio.

– Oprostite, činite mi se poznati, ali ja više ne pamtim dobro. Vi ste onaj majstor iz Svete Nedjelje?

– Ne – rekoh – nisam majstor iz Svete Nedjelje. Mi se znamo iz drugog mjesta. I iz sasvim drugih vremena. Stanovao sam iza Crne kuće.

Zapanjio se. Lice mu je ozarila radost. Sa sjenkom tjeskobe.

– Nikako se ne mogu sjetiti.

– Bilo je to davno. Kasnije sam odselio u drugi dio Grada.

– Znam ja da vama nisam donosio pisma.

Zar se on doista sjeća svakog čovjeka kojem je donio pismo? pomislio sam.

– Donosili ste mom ocu. I ostalima u kući i ulici. Otkako pamtim.

– Kako se zove vaš otac?

Kad sam mu rekao očevo ime, potom prezime, njegove se sive oči raširiše i obuze ga gotovo dječija radost.

– Sad se i vas sjećam. Čini mi se... – govorio je kao da se utrkuje sa uspomenama. – Vi ste onaj mali što je uvijek čitao debele knjige. Zvali su vas Said.

Bio sam zaista iznenađen njegovim riječima.

– Istina je – rekoh. – Zvali su me tako, iako to nije moje pravo ime.

– I nikad mi se niste izrugivali, kao druga djeca iz ulice.

Istina je, pomislih. Krali su mu zvonce sa bicikla, vezivali konzerve za točkove, dovikivali raznorazna imena. A on se nije nijednom razbjesnio. Primao je to kao dio posla. Čak se sad s blagom sjetom sjetio tih često okrutnih igara.

– Da, bila je to lijepa ulica – reče kao da se ponovno vozi biciklom kroz nju. – Znao sam ja u tom dijelu Grada svaku kuću, svaki stan, svakog čovjeka koji je dobijao pisma. Znao sam i one kojima niko nije pisao. Stizali su im samo računi. Jedino me oni nisu pozdravljali. Za njih nisam ni postojao...

Jedan je tramvaj došao i prošao. Poštar sivih očiju uopće nije obratio pažnju na nj. Izgledao je opet nadahnut kao nekad, dok je uručivao pisma držeći se kao da zna što piše u njima. Možda je i znao. Čovjeku se s vremenom izoštre osjetila za razne stvari. Gledao me je sad kao da u svojoj nevidljivoj torbi traži neko pismo za mene.

– A kad ste vi otišli iz Grada?

Ličio je na činovnika što nastoji dovesti u red neki svoj popis. Popis svojih adresata možda.

– Pretprošle jeseni. Čim su me počeli pozivati u svoju vojsku i otpustili s posla.

– Tad više nisu stizala pisma. Stigao je rat. Poštari su ostali u svojim kućama. Osim onih što su nosili račune i vojne pozive. Što se mene tiče, bio sam već završio svoj radni vijek. Mislio sam da ću poživjeti u svom malom stanu... čekao sam na taj stan trideset i pet godina... a bio je pun kao kutija šibica... djeca... unuci... sad više nema nikoga...

Postao je nesiguran. Riječi su mu bježale na sve strane. Podsjećao je na izgubljeno pismo s kojim skita po svijetu i ne zna kome bi ga uručio.

Oborio je glavu i dugo o nečemu razmišljao. Mislim da nije više bio svjestan moje prisutnosti. Pogledao me je potom posve izgubljeno.

– Više ne znam gdje sam živio. Srušili su sve po čemu se ta četvrt prepoznavala. I groblje. A ulici su promijenili ime. Moja bivša adresa više ne postoji...

– Mnoge adrese više ne postoje. Ni ljudi koji su primali pisma.

– A mislio sam da ću starost proživjeti u miru... Jednog su jutra došli i rekli da imam petnaest dana za selidbu. Nisu me udarali. Samo su se smijuljili. Dan–dva sam hodao kao izgubljen, a onda sam pokušao prodati nešto od stvari. Nije ni to bilo jednostavno. I susjedi su se nekako udaljili od mene. Kao da su se bojali. A nekima je, čini mi se, bilo i drago. Vidio sam im to u očima... Kakav je to čovjek? pomislio sam. Vjerovao je u svoje komšije do posljednjeg trenutka. I ovo što govori, govori s nevjericom.

– Sad smo tu u Zagrebu, u Svetoj Nedjelji zapravo. Kod ženinih rođaka. A djeca su se raštrkala po bijelom svijetu...

Vidio sam ga kako im u mislima nosi pisma. Svoja pisma. Poštar ne piše pisma. On ih donosi. To je njegova poruka. Zastao je i produžio još jedan tramvaj.

– Sreo sam se jedanput na ulici s onim brkatim starim profesorom iz ulice do vaše. I njoj su promijenili ime – reče kao da ne vjeruje. S nevjericom je izgovorio i profesorovo ime. – Bio je samo u prolasku. Spremao se u Njemačku. Tamo ima sina. Sjeli smo malo, razumijete... to mi je bilo prvi put u životu da sam s njim sjedio u krčmi. Ponekad sam doduše znao s njim popiti rakiju na vratima, kad bih donio novac ili dragu vijest, ali to je bilo nešto sasvim drugo. Sad smo sjedili kao ljudi. Pričao mi je, zamislite, kako svaku noć sanja svoju staru ulicu i sve one male ulice u njenoj blizini. I kako korača po njima. To mi je bilo čudno, ali čovjeku se danas svašta događa...

– I ja ponekad sanjam...

– To sam vam i htio reći. Otkako je otišao, kao da mi je to ostavio. Svaku noć sam u našem gradu, s biciklom ili bez njega, torba mi je prepuna pisama, a nikako ih ne mogu uručiti. Idem od kuće do kuće, od vrata do vrata, a otvaraju mi nepoznati ljudi i mrko me gledaju. Ponekad me san prevari. Otvore se vrata, a na njima onaj veseli stolar što je imao radnju na ćošku. Potapše me po ramenu, ugura u kuću, trlja ruke i gleda zajedno sa mnom šta to ima u torbi za njega. Radujemo se obojica, a onda se sjetim, u snu, dok držim to pismo, da je on umro na samom početku rata, od duše, i da sam mu ja bio na posljednjem ispraćaju...

Tramvaj zacilika nestrpljivo kao da čeka putnika što oklijeva. Poštar se prenu, pozdravi me i uđe. Vrata se za njim zatvoriše sa treskom.