Planine/Kapitul 8

Planine — Kapitul 8
autor: Petar Zoranić

Prvi dan cvitnja miseca, petja

I ne vele spavši, glas jednoga roška umićo tulikajući izbudi me. I tamo uho napam sliših tolikoje slavića po običaju tuge davnje žubereć počitajući. A on, kako da slavićem nanukan, tako pojuć kleče:

JERSLAV

Slaviću, ki v zori

mej zeleni bori

u slatki romori

mimošne tuge tve počitaš žubereć,

rač, molim te, slišeć

postati, jer ću reć

čim se mučim ljubeć,

i druga ć' imiti u tuženje tvoje.

Ti si noći moje

vidil i dni toje,

kako čestito je

žitak moj svakčas bil u sni i u javi.

Pri ner u ljubavi

pamet mâ se otravi,

u slobodnoj stavi

življah sve me danke u svi dili čestit.

U sve bih blagovit

prem kako rumen cvit,

koga jošće doprit

nî mogal daž silan ni ruk oskvrnjenje.

Da sad me življenje

i svako činjenje

svemožno ljubljenje

promini i čini ljubvom svakčas mislit;

voljno v uzi sidit

čini me i čemer pit,

i njim srce gojit

i nje okom obraća misal mu svaki čas.

Jur sam zgubil svu vlas,

čuju kopnit kip vas,

niti prijima slas

mučeć se ljubeći život moj noć i dan.

Svemožna ljubezan

u srcu užga plan,

i vas svit nî možan

ugasit ga nigdar, razmi jedna lipost,

razmi umića kripost,

razmi slavna krasost,

razmi dvorna mladost,

koj dobrovoljno rob uvik vikom ću bit.

Tebe ću još molit,

slaviću, rač skupit

riči se i ponit

uz uho vili onoj slobod je mâ pri koj;

žubereć reci joj,

kako v uzi ljupkoj

muči se život moj

cića nje nesmerne liposti jedine.

Zbudio se biše Sladmil još u početak poja, ništar manje mučeći staše, dokol dospivena pisanca bi; pak tudihtaj stavši se reče meni: - Stani i ti, Zorane, da i mi k družbi idemo, jer u ovo jutro, ko jest prvi dan miseca cvitnja, običaj jest svojim najdražim ljubovcam pridvratja cvitjem i mirisnimi zelji potrusiti i visoke grane od vitih jel optrcane cviti razlikimi na ulicah prid njih vrata usaditi, i tuj svoje želje i ljubveni uzroci u pisnih pojući izreći. Nut, kako Jerslav ni bil lin uraniti i svojoj ljubovci čast i slavu prikazati: čast darom, slavu petjem. - I to govoreći opravismo se oba i, van izašadši, najdosmo mnozih mladićev spravnih s kitami i cvitjem, s guslami, s citarami i s rebegami i surlami, za pojti svaki svojoj, kako običaj biše, čast prikazati. S njimi se dake uputismo i ne: vele ulicom prošad, ustanovitivši visoku granu vite jele i svu ulicu potrusiv cvitjem, najpri jedan roškom potulika za izbuditi one ke htihu da pisance sliše, od kih morebiti nika čekajući još usnula ne biše. Tad narediv se peti, brat Sladmilov Ljubmil poče:

LJUBMIL

Ljubvena božice,

prijasna Danice,

otkri slavno lice

i, spustiv jasni zrak, upri onu v oči,

da se slišat skoči

ka joj glas moj soči,

jak ma ličca moči

jadovna čemerna suza prez pristanka.

Zgubil sam slast sanka,

svaku noć do danka

običaja vanka

bižeći simo-tam stokrat svaki čas mrem.

Kako jelinak prem

ki iz nevarke udren,

tako trujajuć grem,

dali ranu nosim kud god se obratim.

Niti pju niti jim,

niti bdim niti spim,

niti se jinim žirim,

nego ljubvom samo ka me mori želeć.

Samo ufanje tišeć

uzdrži me živeć,

tašćom pićom pojeć

voljno drži u uzi srdačce jadajuć.

Toko je semoguć

ljubveni plam i vruć,

da srdačce žežuć

nigdar ne pristane, a ni ga zvan vidit.

Kako to more bit,

da u ledu gorit

srce more i patit

nezrečenu muku i beteg nesmeran?

Da gdo zna, čemeran

kako j' jad ljupkih ran

i stril zlatoperan

boga od ljubavi uzmožan kako je,

poznati će boje

i muke tokoje

od ljubavi moje,

koju na smrt grede dobrovoljno slidim.

Haj, pomoći želim

i lik najt nastojim,

da najti ga ne vim,

neg samo u očiju poražen kimi sam.

Pismi, mu ljubezan

ti znaš i bolezan,

i uzročan kim sam;

da bi tako ona, ka me uzi, znala,

jur bi se utišala

ter me milovala

i utihu dala

i slobod srdačcu ko jadajuć kopni.

Dospivši Ljubmil pisancu, spraviše se i, nikuko odašadši, u tretom mistu kako na prvanja pridvratja jelu usadiše i ulicu cvitjem potrusiše. Tada kupno svi u roške, gusle, surle, rebege i citare udriše, i skupa zvoneći jedan smišan, dali umić, zuk činjahu i narejen. Ki nikuko pozvonivši, pak jedan mladić, jime komu, kako mi rekoše, Poljko biše, tuj iz susednih selov mnogo umić, i spraviv sve ča j' triba tako kleče:

POLJKO

Stan, Zoro urešena

i ličca ljubvena,

bila i rumena

otklon od tvojega Titona staroga.

Sliši poja moga

i čuda ovoga

ljubvenoga boga

i stvar koju stvori čudnu u kipu mom.

Pride s vlastju silnom

ter rukom nemilom

prsi mi otvori njom

i v srdačce usadi granu jele vite.

jele uzorite,

jele krasnocvite,

jele voć resite,

ka u srdačcu mom ustanovi žile.

Sve me muke mile

i suze, ke vrile.

dažjeć su shodile

iz očiju mojih, cić nje su m' medvene.

Nje šege ljubvene,

gizde urešene,

dvornosti umiljene

u jadovan sinžir mene obuziše.

S toga zdahom zdiše

srce me i više

želje m' ga uzniše

ono govoriti ča zreć neće moći.

I u dne i v noći

do moje pomoći

kako bi m' doći,

ne pristanu mislit i misalju vrtit.

Tako misalju uznit

poljem budu hodit,

ter na lazno cvilit

pod jelom zelenom u sinci sideći.

Čemerno ječeći,

jadovno cvileći

reku govoreći:

tihi vihre, ti me rač molin te uslišit;

rač nebu svidočit

i tokoj hti pravit

vili ka me umorit

hoće v najliplji cvit od mladosti moje.

Ako ptice dvoje

ugledam gdi stoje

žubereći svoje

ljubavi počituć, od zavidosti mrem;

ako li gdi nadzrem

vrućak vode zbistren,

tudihtaj nada nj grem

plačući čemerno za vode mu pridat;

ako pak ugledat

budu gdi prohajat

poljem al' ljupko stat

košutu s jelinkom mirno se ljubeći,

stanu vas misleći

od želje trepeći

tužben govoreći:

Ah, nesriće moja, ča s' tuko nemila!

Zač ni ljupka strila

jednako udrila

nas i obuzila

srdačce ljube me i moje tolikoj?

Misleć u misli toj

i u želji ljupkoj,

poznam da život moj

sebe je pogubil za jini obljubit;

ništar manj ostavit

ne mogu ljupki uvit,

da teku navadit

jalovišće kako riba na pogub svoj.

Rač, molim te, pri voj

krasni jeli vitoj

uzdržati moj poj,

pismi, i počitat onoj ka me uzi.

Dospiven Poljkov poj i na druga pridvratja došad i usadiv jelu, kako inude, tako umiće i ljupko narešeno Slavko kleče:

SLAVKO

Sin, sunačce oboje,

i nebesko i moje,

da se vidi ko je

vaju već jasnije i već kriposnije.

I ko dobro razvije,

reć će da j' svitlije

i već gizdavije

ličce moje vile i nesmerna kripost.

Ni čudo da lipost

nesmerna i krasost

moju krotku mladost

u ljubveni sinžir stavi zrakom prvim.

Pod jarmom ljubvenim

voljno sprežen stojim;

radosno se bolim,

a bolno raduju željom se nigujuć.

Krepenim vas goruć

i vas gorim trepljuć

živući ufajuć,

kim ufanjem većkrat znam da sam shinjen bil.

Još se nî ugasil

oganj od ljupkih stril,

da vazda i većma čil

srid kosti upiren i srdačce žežuć

svakčas je već moguć,

svakčas je veće vruć,

svakčas već skončajuć

srdačce u tuzi, a u sumnji misal.

Hah, da bih reć mogal

ča sam ljubeć prijal,

trud i jad ki sam sal

mlajahnu razbludnu pamet nigujući.

Tisućkrat tisući

u uzdasi vrući

i gorko plačući

skazal sam ranu mu sunačcu mojemu;

ranu nezrečenu,

ranu rascviljenu,

ranu dim ljubvenu,

ku uzroči pozor nje božanstven mili,

s česa me rascvili,

s česa me uhili,

s česa mi posili

dragu slobošćinu i mirni žitak moj.

Premda v službi ljupkoj

izgubil sam pokoj

i tihi utih moj,

ništar manje molim da bude posvećen;

posvećen i blažen

bud ljubveni plamen

ki u srdačcu mem

kroz nesmernu lipost užga toku slatkost.

Liplja je nje lipost,

krasnija nje krasost,

svitlija nje svitlost

i jasniji nje zrak nego zrak sunčeni.

Rač ovi ljubveni,

kripki i srčeni

govor umiljeni,

pismi, dvorno ponit mojemu sunačcu.

Za vrime ko Slavko pojaše, ina družba, jer jur sunce zlatom glavom prosivaše, ča brže mogoše mnoge jele usadiše na rejena mista i tolikoje ulice cvitjem i mirisnimi zelji potrusiše, tako da, kada se rasvanu, ulice sve ostaše čestito mirišući od dubja, kako da bi dubrava bila. I ugledavši ističući žarko sunce, svi padše na kolina semogoga višnjega vladavca za zdravje i napridak umiljeno i priležno uzmoliše. I budući vrime došlo da se u paše pojde, svaki prija na stanu ruči se i, vazamši ča triba biše, u paše živine pojaše; ke ustadiv se kupno za onimi ke zvon nošahu a vodci za pastirom jednim, ki svih spridu slatko surlajuć grediše, uputiše se. I malne do podne navoljno drobne travice pasti živinom daše; pak, kako biše običaj, na plandišća k gor rečenoj vrulji pod dubje u sincu dojdosmo. Tuj se svi razliko po travi, ka kako napisan sag od razlikih cvitov biše, rasedosmo. Niki ki noć mimošnu spali ne bihu, spati se kladoše, niki peti, niki surlati, niki čudno balikati, kako jim hot želju nagovaraše. Tad Medar posluh uprosiv reče: - Bratjo, budući ne za moju hitrost al umićstvo, da za vašu pitomšćinu, glavar ja za ovi tri dni postavljen vrh onoga ča u vrime plandišća činiti se jima, budući dake učeru mnozi od mladićev ovih, ne mogu neg reći umićo, pismi od ljubvenih uzrokov peli, meni se, ako se tako vam vidi, starim govoru, da misal nabruse ča jutri peti jimaju. A mi danas družbu u utihi od mimošnih besideći držimo. I da znate, da nikomur se dopušća neg od ljubavi pripovidati. Znam, da glasi naši slični nisu peti, jer s mladostju vrime hrlo leteći odneslo je naše slatčine i ljupki od poja glasi; zato sada, dokol ja reku, pripravite se i vi za manom reći.