Planine/Kapitul 4

Planine — Kapitul 4
autor: Petar Zoranić

Otkude bura ishodi i zač se zove

Slidi dake - reče - stope moje. - I uputismo se uz goru, mnogo kamenitu i strmenitu. I, ne vele prošadši, meu guste i spletene redine i grmje uliši, k zjatju bunje jedne dojdosmo ka unutri kako široka pećina raskošivaše se. U nju nigdare ne samo da sunčeni zrak ulize da ni svitlosti u njoj vidit more se, da tmine tolike i tuko guste, da, kako reče se, nožem prid sobom rizati mogal bi ih. Samo toliko svitlosti biše koliko kip vojvode moje odsivaše. Ja tomu, kako on ki ni mečan ni uvižban, vele sumnjiv za njom u nje svitlosti gredih. I tako u napridak gredući uzmožan vitar na nas buknu po ta put, da mene posrnuti i pasti na zad čini. Da moja verna druga brzo pojam me i opet dvignuv me - Ne boj se! - reče mi - ta vitar, da znaš, iz paklenih vrat ishodi koja ne vele daleko od nas jesu.

- Ja tada ričju nje i pomoću pokripljen rekoh joj: - Mnogokrat meju nami razložeći i govoreći slišio sam da od oblakov, ki se od zemaljskoga tova pojimlju, vitri se plode. Sad mi je čudno viditi da u propasti zemaljskoj tako jaki i uzmožan vitar pribiva. - Ta vitar - reče - ni kako jini po naravi stvoren, da to je on vitar ki meu vami bura zvana je. Da neka stvar redom od toga znaš: u gornjih deželjah, ke su meu sunčeni istok i zvizdu, ka, kako po starih rečeno je, žena najpri a medvidica bi posli, biše jedan vladavac i gradodržac poštovan, plemenit, poglavit i moguć. U njega, kako srića hoti, jedna hći mlajahna, Bura zvana, lipa, umića i u svem narešena, ča se jednomu ženskomu kipu pristoji, biše. Da koliko uljudna i gizdava, toliko veće rogoborna, oskorežna, ohola i nerazaznana biše, i ne samo jednomu ali dvima da mnozim lipim, plemenitim i bogatim gospodićem prigovori. I budući, kako ti govoru, uljudna i narešena i od svakoga pohvaljena, u toliku rogoboru zajde, da, ne ljudem samo da i bogom i vilam svoju lipost ne prikladajući prigovor davaše. Da svake svitovne slave do mala. I budući jedan dan, mej dvorkinjami i plemenitimi gospojami u raskošu i glumljivu govorenju, svoju lipost prezrazborno hvaleći, hvastajući se i više vičnjih božic sebe uznoseći, božice tada prid svemogoga suca na kolina padši rekoše: - Kako trpiš, o svemogi, da toka rogobora i oholost u jednom umrlom kipu ženskom pribiva? - i na nju u njega osvetu uprosiše.

A jer vladavcu nebeskomu grih nijedan jini nî tuko kuko nesaznanje mrsko, tudihtaj iz vedra neba strašnim i sverutnim triskom meu sve ke toti bihu nju samu udrivši u propast paklenu u vike osudi. I tako okonja i u vičnjih mukah mučeći se nesaznanje plaća. I vazda, kada kojagod žena krozi ta grih k njoj se pridruži, na svoje raskoše spominajući se gorko cvileći prijadovno uzdiše, i od toga uzdaha vitar ta tvori se i iz paklenih vrat oganj dimom modročrljenim kroz ova zjatja, koja, kako vidiš, eto pravo pod misto ono jesu ko vi općeno Vražja Vrata zovete, i van ishodi. I koliko zlo, navlastito u naših deželjah, čini, nî triba da ti spovidam. I jer u životu Bura zvana bi, vitar ta nje glas uzdrži i uvik uzdržati hoće. - Zaisto nemalo počudih se tomu i pake tako rekoh: - Dostojan i pravedan svaki sud božji jest, najkoli krozi nesaznanje, i molim svemogoga da svaka nesaznana u takov sud upade. - Tako govoreći k vratom nesmernim i vazda otvorenim paklenim dojdosmo, nad kimi zgor pismo jadrnih slov tako diše:

Po mni se uhodi u najgorčji stan,

lako se prohodi, da teško zide van.

Iz kojih vrat dim kako tmasta magla s ognjenim tmasto-modrim plamikom, s skuci, s jeci, s plačem i s tugami i škrgetom zubi smišan strašno ishojaše. Tada vila reče mi: - Put naš unutra ulisti nî, jer, samo izvan čuvši i vidivši, već neg pristrašen ostati ćeš. Da, na ti - reče - kamen ovi kroz ki gledajući sve deri do konca i najdubljega jezera paklenoga vidit moći ćeš, ni ti hoće dim ni plam vidi zasniti, ni smrad duh oskrvniti.