Planine/Kapitul 15

Planine — Kapitul 15
autor: Petar Zoranić

Pritvor Velebića i gdo biše

Jasna Zora jure iz ruk staroga ljubvenika ishodeći rosno cvitje lici svojimi bilimi i rumenimi kripljaše, kad ja Sladmila probudiv, ustah se i prošćenje u njegova staroga oca vazam i na srčenoj ljubavi ku mi ukazaše dvorno zahvalih i put, da me k vilenici nauči, uprosih. Tad on, zagrliv me, dav mi prošćenje reče: - Sinko moj, put tvoj pravo pram istoku jest, vazda na desnu tvoju goru ostavljajući, i mimošad Velebil, ki sada Velebić zove se, i pram njemu jedan od gradov didine tvojih Tetačić jest od kih kolina ti jesi... - Prikosih mu rič tad ja i opitah i rekoh: - U zamir ne primi, molim te, oče, da ti rič prikosih, jer samo za veće znati hot moja, a ne za nerazbor to reče; molim te, ako ti trudno ni, reci mi zač ta najviši vrh gore prvo Velebil a sad Velebić zove se. - Ne more - odgovori - nego od plemenite ćudi uzrok biti otajne riči iziskovati. Zato znaj kako ja od starih slišil jesam pripovidajući da Atlante primudri mej jinimi jednoga sina jimi koga Velevij prozva.

I kako on svi nebeski zlameni svojom hitrijom umiti iskuševaše, tako i sina u meštriji toj hitro uvižba. Ne bi zadovoljno dake Veleviju u svojih deželjah s ocem općiti i naravska otajna znati da, kako drugi Ikar više oca letiti hoteći u more s rastaljenim perjem pade i utonu, tako i ov od oca odiliv se velik dil svita obajde mudrost išćući; napokom ovdi u naše deželje dojde, morebiti veće za viditi toko pohvalnu lipotu Zorice, tvoje roditeljice, ke još slavan glas vrući slove.

Videć dake Velevij da gora, da polje, da dubrave, da gvozdi, da planine, da luzi, da rike, da vrulje svakojake jesu, stati odluči. I na vrhu tom većkrat sideći zlameni nebeski i tek od zvizd i kako mrče i čim svite misalju iskuševaše, i u to vele hitar i umić učini se. I zač na vrhu tom općaše, kako na onom ki sva polja, gore i more daleč okol sebe vidi, prozvaše ga ljudi njegovim jimenom Velevij. Da pak jer on već neg se svitovnoj hitrosti pristoji sasvim se znati mučaše i nastojaše, ne samo nebeski zlameni ča su i kako gredu znati, da još otajna božja iziskovaše, kip i misal trudeći, kako da usiliti narav hotiše ovo ča uzmožno znati ni znati hoteći, ne spominajući se na zapovid ku sunce od jistine na nebesa uzlizujući reče, da se nam ne pristoji znati ono ča otac svemogi u svojoj oblasti ostavi. (Ne dim zato ja da človik nima misalju iziskovati i svakojak nauk želiti dali ono ča uzmožno nije naravi našoj, jest prem kako vitar mrižom pokriti ali sunčen zrak u škrabicu uhititi ufati; zato nitkor prik reda božastvena otajna, ke ni anjeli njega ne znaju, znati išći.) Dim dake da Velevij toga ne opsluži, da usilno i na sramotu svoju reče naravi:

- Zaznati sve hoću! - Da svemogi Stvor ne dopušća do duga nerazbor, ki najkoli protiv nebeskoj vlasti jest, da trpi. I Velevij jednu noć na vrhu sideći i zvizdeni bludni voj razmišljaše i pak reče: - De, uzroče, ne mogu reč neg od naravi, na tvoju malu hvalu znati hoću ča se gori čini. - Uto prid svemogoga glas ta prišad, nebo tmastimi oblaci odi i sverutni trisk svemogom rukom hitiv u magnutje oka Velevija udriv, u prah čini rasuti; pake da se ni prah njegov najde, tolik snig ispusti, da vas vrh pokri mećavom. I tuj pake gorske vile nike prošad i pogub, u kom Velevij okonja, znajući, rekoše: - Bolje je drugoč manje viditi! I ti, komu Velevij jime biše, sada Velebil pravijim jimenom zvati se moreš. - Zva se dake vrh taj po riči te dugo vrime Velebil, jer vas snigom bilim pokriven većkrat staše, da pak po tu općećih ne već Velebil da Velebić zove se. - Da neka na govor naš vrnu se: dim dake da minuv Velebić, vazda, vazda desnim rebrom goru gledajući i van planin ovih priti ćeš kraj gore visoke i tuj vilenicu najti hoćeš i od nje lik primeš. - I to rekši naredi sinom da me nikuko puta doprate, i dav mi kravajac i vrnjicu vinca za brašno, uputih se pram istoku grede. I nikuko dva brata doprativ me, i oni meni i ja njimi unapridak priporučiv se, zbogom rekši, oni na stan a ja udilje idoh.