Plač prvi: Sagriešenje

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Suze sina razmetnoga —  Plač prvi: Sagriešenje
autor: Ivan Gundulić



"Vivendo luxuriose dissipavit substantiam." Luc. cap. 15.


Grozno suzim gor'k plač sada,
Gorko plačem grozne suze,
Ke razmetni sin njekada
Kajan s grieha ljevat uze;
Je da i moje griehe oplaču
Suze u suzah, plač u plaču.

Vječnoga Oca, vječna Rieči,7
Ka si umrlu put uzela,
Da se od smrti sviet izlieči
Ka svima bješe život spela,
Rieči, u ljudskoj ka naravi
Pravi čovjek si i Bog pravi;

Ti sa neba pošlji odi13
Meni duha prisvetoga,
Ki od Boga oca ishodi
I od tebe sina Boga,
Da on objavi s moga glasa,
Za naš nauk, što ti kaza!

Blag Jesuse, i ti prosti,19
Čim razmišljam vrh dubina
Neishitne tve mudrosti,
Uz istinu ka taština
Ako s moje slabe sviesti
Priloži se i namjesti.

Za otvrdnutu svies prignuti25
Na skrušenje od pokore,
Triebi je od svieta spomenuti
Himbe i varke sve najgore,
I da prostit vlas višnja je
Vazda spravna, tko se kaje:

Tako i ljekar s prva od svudi31
Istečenu ranu odkrije;
Ni ga smuća, ne ga trudi,
Što nečisti crv izije:
Doniet bo je sva odluka
Dugo zdravlje s kracih muka.

O grešniče, u zlu tvomu37
K vječnomu se dobru uteci,
U izgledu vidj ovomu
Sebe istoga, kaj se i reci,
Veće božje da je smiljenje,
Neg sve ljudsko sagriešenje.

Dan večerom, čovjek svrhom43
U životu svom se hvali;
Milos Višnji dieli s vrhom
Sviem, ki su u njega ufali:
Svidj se, vjeruj, ufaj, sluša',
Što skrušena stječe duša.

Pod česvinam grm prignuti49
Gdi u spletenu gaju raste,
A o klisurah strme ljuti
Gledaš visjet divje hraste,
Ter pod sniegom vrsi bieli
Planinam su posiedjeli.

Sin, ki dio blaga očina55
Rasu, čim se blude tiri,
Sharan stražnik od živina,
Kijeh želudom gora žiri,
Na hrek jedan suh se biše
Naslonio težko odviše.

Tuj, čim skončan u životu61
Jedva uzdahne podiraše,
Mrući od glada žirnom skotu
Na jestojsci zavidjaše,
Nasitit se želeć veće
Pićom, ka se prascim meće.

On, ko dobar svacih mnoštvo67
Na veliku zlu promieni,
I bogatstvo u uboštvo,
I u prikor glas pošteni,
Kliče ovako vas u smeći,
Sebe u sebi ne videći:

"Ah, ter ja sam mladac mili,73
Oni mladac primljen svuda.
Od koga se vik ne odili
Slas ljuvena i razbluda,
Znan, plemenit, bogat, vriedan,
Slavljen, dvoren, služen, gledan!

Ako ja sam oni isti79
Sad u sebi, jaoh, da gdi je
Sviono ruho, grimiz čisti,
Plemenito ki me odije?
Gdi su obilne gozbe moje,
I prijatelji i gospoje?

Ah, ja niesm, ki sam bio,85
Ako u meni nije mene;
Jaoh, svak me je ostavio
Sred pustoši sej kamene;
Pače gola i kami oni
Studeni me svojom goni.

Mješte piće sladke, uljudne,91
Mješte dvora pozlaćena,
Mješte sluge, u noći i u dne
S kih mi dvorba bi činjena,
Mješte uresne svim postelje,
Gdi pokojah moje želje;

Jestojska je ma jedina97
Nepoznano gorko travje,
Prasci družba, dvor planina,
Kami tvrdi meko uzglavje,
A razkošna, jaoh! pernica
Suha zemlja crna lica.

Čačka moga dvorne sluge103
Obilnim se brašnom hrane;
A ja od glada mrem pun tuge
Sred pustošne ove strane,
Želeć kao zvir, nu zaludu,
Naći brašno u želudu.

Ah na ovo li bludnos tvoja109
Dovela me, izdavnice,
Ka pod slikom od pokoja
Dvorne i blage ljubovnice
Na službu me tvu zapisa
Dokli iz mene krv isisa.

Ah, nesviesna, ka ne gledaš115
Ni razloga, ni zakona;
Ah, bezočna, ka spovjedaš
Za istinu laž smiona;
Ka sred srca nemaš svoga
Srama od ljudi, straha od Boga.

U nečistoj koga želji121
Ne prigrli i ne primi?
Tvoji su bludni priatelji
Vazda bili ljeti i zimi,
I tudjini i mještani,
S kim te ugadja trg pogani.

Ah, s kijem se nisi stala?127
Tko ti nije bio sred krila?
Tko je taj, koga nies' izdala.
Koga niesi privarila?
Svedj nekrepka, svedj razlika,
Tamna, tašta, huda, prika.

Ne ću mučat zle načine.133
Kim me bitje iskoriepi;
Spoviedat ću varke istine,
Kim me opsjeni i zasliepi;
Ukopat ću u ove gore
Tve sramote, me prikore.

Bješe zlatan pram vrh čela139
Za razbludu razpustila,
Svitlos draga i vesela
Sjaše iz oči sunca mila;
A capćaše posred lica
Združen trator i ružica.

Od koralja usti objavi145
A od lira prsi svoje,
Govoraše nje gizdavi
Posmieh: "Daj mi srce tvoje!"
Veljaše opet: "Daj ga meni!"
Pogled sladki i ljuveni.

Nje svi čini bjehu drazi,151
Sred razblude i miline;
Neka želi, tko ju pazi,
Tko ju želi, neka gine:
Bielom rukom, snieg nadhodi,
Tihijem stupom tančac vodi.

Ah, ma sviesti zapanjena,157
Sve ovo scienjah i saviše,
A ona stara iz korjena
Priobrazila sliku biše,
Čim oblipi i namasti
Bliede kože suhor tmasti.

A ostriže s mrca vlase163
I crvima uze iz usti,
Te ih iz groba stavi na se,
I u rudeže zlatne spusti:
Plien od smrti da je sva dika,
I vez sladki ljubovnika.

Pepeo lica pogrešpana,169
Suha, žuta i pjegava,
Bi načinit toli znana
Hitrom silom od naprava,
Da se crno bielo ukaza
Na obrazu bez obraza.

A mažući razkrvavi175
Usti oprhle, pomodrene,
Na sramotu od naravi
Da ih koralji zarumene;
A ogoli premaliće,
Da svu zimu skrije u cviće.

Pristavljenih vrhu kosi181
Trepte od cvića perivoji;
Na ustiju cvieće nosi,
Na prsijeh cvieće stoji,
Cvieće u rukah, cvieće svuda,
I ona u cvieću zmija huda.

Medna je riečca, srce otrovno;187
Oči ognjene, prsi od leda;
Ljubit kaže, mrzi skrovno;
Viek ne želi, svedj te gleda;
Jedno misli, drugo čini,
Vara, izdaje, laže i hini.

Ja za ovu samo hajem,193
Sama je ona moja draga,
Samoj njoj se ne pristajem
Svu noć vrtjet oko praga,
Klikujući skladnom pjesni
Nje ljeposti, me ljuvezni.

Ona, ko me vidi i pozna199
U nju mrežu uveznuta,
Kaže mi se nemilosna,
I na moj plam ostinuta;
Ja ju gledam bez prestanja,
Ona od mene oči uklanja.

Nje mraz oganj moj razgara,205
Nje gnjiv ljubav moju uzmnaža;
Žeravom me led satvara
S omraze mi sve je draža;
Sladki mi su nepokoji,
Prid očima svedj mi stoji.

Ona bježi, ja ju slidim,211
Krije se ona, ja joj pišem,
Kako za njom gasnem, blidim
Venem, sahnem i uzdišem:
Ona pismo dere i meće,
Čekajući stvari veće.

Ja opet milos da isprosim,217
Bit s naprava ljepši žudim:
Svilu oblačim, cvietak nosim,
Resim lice, kose rudim,
Svedj uzdahe šiljem ognjene
Ne stavlja se ona od mene.

Ja razumjet sebi davam,223
I ono što je, da je ne ću:
S novijem gizdam i napravam
Gostim, dvorim bolju sreću
Šetam, gledam, spjevam milo,
Nu je zaludu svako dilo.

Naposlije ruka stupi229
Na mač britki od pjeneza,
Je da on probije i razlupi
Tvrde oklopi draga uresa,
I dobitnik s njim izabrani
Dodem, gdi ma liepa brani.

Promjenjiva i veseli235
Ona tada sliku svoju;
Kaže, ino da ne želi,
Neg ispunit želju moju:
Oči u oči me upira,
Bliedi, uzdiše i umira.

Ja biljege videć ove,241
Ne štedim se i ne kratim
U razlike njoj darove
Pjenez veći da potratim:
Ona u zlatu primljenomu
Mjeri ufanje srcu momu.

Za na svrhu doć žudjenu,247
Ja šiljem opet s veće zlata
Dragi kamen u prstenu,
Biser za ures biela vrata,
Na rieči me ona drži,
Obećava, a ne vrši.

Jedan pogled bludno striljen,253
Sladak podsmieh, riečca od meda,
Željan uzdah, ali usiljen,
Ki mi proda srce od leda,
Izabrani i velici
Mojih rana biehu lici.

Zlato leti u toliko,259
I iz mojih bježi ruka;
Bliedi lice sve koliko,
Skončavam se, i od svijeh muka
I od svih šteta život prima
Za svu platu vjetra i dima.

Moj ju ognjeni uzdah moli,265
Da me u trudu već ne hrani:
Mojim se on trudom boli,
I obećava, i opet brani
Tako hitro, da ti kaže,
Da si ti kriv, što ona laže.

U to život u dne, u noći271
Skončava mi se i odlaga;
Mećem, sipljem sa svom moći:
Sve što imam i zlata i blaga:
Mrtav razbor, svies je sliepa,
Na zlo srnem, ko me ciepa.

Ter u način poplavice,277
Ka sve nosi, što zadere,
I oreć se niz litice
Valja gore, polja ždere:
Obori se i poždrije
Me imanje najposlije.

Nu bi šteta mala bila283
Dobra izvanja izgubiti,
Da me nije usilila
Blago liepo potratiti,
Unutrnje me kriposti
Bez obzira, bez milosti.

Što ne učinih, što ne skrivih,289
U ku zlobu s nje ne upadoh?
Tlačih zakon, neprav živih,
Tlapih, mamih, grabih, kradoh;
Na vrlija se djela spravih;
Sram poplesah, Boga ostavih.

Bijeh obličje izgubio295
I priliku od čovjeka;
Od mene se svaki dio
Preobrazi s grieha prieka;
Pače u griehu obraćena
Osta ma put strašna sjena.

Staše u glavi ponosita301
Vrla oholas u nescijeni
A u čelu stanovita
Zasječena u nesvies meni:
A na obrazu bliedo i mrazno
Bezočanstvo bezobrazno.

Mećahu oči s navidosti307
Zglede otrovne, zlobne i krive;
A pjenjaše pun gorkosti
Sve čemere jezik žive;
A rigahu usta huda
Krv smrdeću gnjusna bluda.

Uši idjahu pomno i hrlo313
Osluškujuć hude razspe;
Jezovito zjaše grlo,
Da proždorstvo vječno zaspe,
Ruke pohitne i skupljene
Bijehu, a noge k dobru liene.

Glavu, čelo, oči, uši,319
Usta, grlo, ruke i noge,
I u tielu i u duši
Opak i pun zlobe mnoge,
Vas naman se vidjah grda
Vrh nakazni, vrh svijeh srda.

I ako pričuh u ke doba,325
Da se o meni zlo govori,
Nenavidnost, rijeh, i zloba
Sve uzroči ovo i tvori;
Ako rodjak ki me kara,
Prikleh mu se, da se vara.

Vrgoh stare prijatelje,331
A za novu mu družinu
Uzeh onih, s iste želje
U bludnosti koji ginu;
Vodih za mu stražu ovih,
Gozbe obilne njim gotovih.

Bez pristanka s njima šetah,337
Ljubljenijeh oko mira.
S njima tražah, koga sretah,
Da oči gdi i ja ne upira,
I kon toga mnokrat mista
Bi mi od sumnje sjen ma ista.

Tu li na zbilj tko ga minu,343
Još da na nju ne pogleda,
Uzeh sumnju za krivinu,
Zgrizoh sebi usne od jeda,
Rijeh, u kući živ se spraži
Bud prijatelj moj najdraži.

Što ne stvorih, što ne rekoh,349
Što ne prosuh oda svudi,
Dokli od nje ono stekoh,
Što ma bludnos većma žudi,
I što ona huda odviše
Dala od prije mnozijem biše.

Ah, prem zidje na pržini,355
I vrh morske trči pjene,
Tjera vihar po planini,
Omekšava tvrde stiene,
Malim sudom more prazni,
Zmiju grije, lava blazni.

Kaže ropstvo, krije verigu,361
Ište zdravlje u nemoći,
Kami u cvieću, cvit na snigu,
Snig na suncu, sunce u noći.
Vjeru i ljubav tko god scieni
U nekrepkoj naći ženi.

Upuštava najposlije367
Mene, i k sebi tamno druži;
Ije sa mnom, sa mnom pije;
Jakno zmije vrat mi okruži,
Ljuta, otrovna i veoma
Bludna, bezočna i lakoma.

Ona i trbuh moj bog s nebi373
Bijehu; neka bez jezbine
I zaliha pića u sebi
Bludnos moja ne ostine;
Tim probirah sa svih strana
Piće izvrsne, vina izbrana.

U dne, u noći, ljeti i zimi379
S njom ustarah zlobe moje,
Zavežajem nečistimi
U sljepilu svezan stoje
O nje vratih, kao pas jedan,
Prstom kazan i od svud gledan.

Ah, dosta se jednom samo385
Plešuć obzir časti odreći,
I zrcalo, ko imamo
Pred očima, vrć za pleći;
Neka ne mi, da nu druzi
Vide, ki su naši ruzi.

U smrdeću bludu mnogu391
raztijahu moji prikori,
Živuć ko zvier u brlogu,
Ku sad pasem u ovoj gori;
Gnusoba me s tamnih dila
Bješe svega priklopila.

Ah, sram jezik veće veže,397
Da ne kaže u naprieda
Bludni oganj, ki požeže,
Moje biće sve bez reda;
Najposlije dokle izgrnu
U pepelu mu čas crnu.

Jer, ko dah joj sve me blago403
I već ona vidje u plati,
Da uboštvo moje nago
Ne imaše joj česa dati,
I da mi je kosti ižela,
Krv ispila, meso izjela,

Ter da sam se ogolio,409
I bez zdravlja i baz časti,
I da veće sunca dio
Ne može me s nje dopasti;
Pokli podji duša od zlata,
Vrže i ljubav mrtvu iz vrata.

Osta ljubav pri koristi.415
Nu ne poznav još ja toga,
Na običajni blud nečisti
Idem k razspu bića moga;
Ali ona nemilosna
Mene uboga tad ne pozna.

Tako jak cvit, od uresa421
Ki nije veće, kad uvene:
S prva očinka, opet splesa,
Pak izmete na dvor mene:
Neka u prahu i u kalu
Strenu ostavim diku opalu.

Da su od zlata polje i gore,427
Da sve rieke zlatom teku,
Da je pućina zlatan more,
Da vas saj sviet zlatan reku:
Svijem tijem ne bi stoti dio
Ženske želje napunio.

Ljepos, razum, ljubav, vira433
Sve je pričica i besjeda:
Kakav si, ona ne razbira,
Koliko imaš samo gleda;
Zlato iz tebe izet ište,
Za vrć pak te na smetište.

Ja u taštu stratih bludu439
Čas i pamet i imanje,
I ne osta mi drugo u trudu,
Neg il žalos i kajanje,
Kad promislim cića jada
Tko sam bio, tko sam sada.