Prijeđi na sadržaj

Pisma od Vinodolca školana

Izvor: Wikizvor
Pisma od Vinodolca školana
autor: Ivan Mažuranić

Prva Mažuranićeva pjesma. Nastala je 1830. dok je pjesnik boravio u Rijeci čeznući za svojim rodnim gradom. Miješajući čakavštinu i književnu štokavštinu, Mažuranić istupa pod jasnim utjecajem Andrije Kačića Miošića.




Vinodolski dolče, da si zdravo!
    Novi grade, pozdravljam te lipo!
Otkada sam, da ti kažem pravo,
    Pustil tebe, lipa moja diko,

Ne uživam tužan nikad mira;5
    Jer ne vidim ja tvoje zidine.
Još me tvoje vino jače tira,
    Da t' nazovem ja dobre letine.

Ja ne vidim (u tujoj sam strani)
    One ravne tvoje lipe polja,10
Koje mene u majevih danih
    Više puti jesu zazivala.

Jurve kada zelena bijahu,
    Z rumenimi rožicam pokrita,
Lipo meni v jutro se smijahu15
    Z friškom rosom lipo ohladita.

Kazat ću ti (ako slušat hoćeš)
    Kako tvoje zelene gorčice
(Al se ufam da to činit moć ćeš)
    Velike mi bihu ugodnice. 20

Kad jesene, kad brestiće mlade,
    Koji v zimi pomrli bijahu,
Pusteć liste drhćući se hlade,
    Pak prolitnje dneve pozbuđahu.

Kad vesela tica v friškom hladu 25
    Gnjizdo svoje med liste sakriva,
Iskao sam njez'nu dicu mladu,
    Koja u njem ugodno počiva.

V kopriviću, koji s hladom svojim
    Ozdol skorom svu zemlju pokriva, 30
Kad ja onda pod njim lipo stojim,
    Prolitnja ti moja tica piva.

Kad pako pride doba košnje,
    Videti se po svem polju vali,
Kano da bi more bilo sinje, 35
    Tuj veselje, kak da si kralj mali.

Kad va škuroj Mikulinskoj gori,
    Polak tebe koja se proteže,
Znadio sam hodit doli-gori,
    Vesel bil sam, izreć se ne može. 40

Kad vetraci ugodno puhahu,
    Navadan bih gljedati slaviće
V gnjizdu svojem kada počivahu,
    Ter iz njega kazahu glaviće.

Slušaj, grade, da ti se potužim 45
    Od mojega rđavoga stanja,
V kom ne marim da dneve podružim:
    Marim vnogo njeg'va pokraćenja.

Nije ovdi hrastih ni brestićih,
    Koji bi me razveselit mogli; 50
Nij jesenih ni koprivić mladih,
    Koji bi me s hladom rashladili.

Nij onoga silnog koprivića,
    Pod kojim bim više puti čekal
Veseloga onog golubića, 55
    S puškom v ruki, da bim ga otresal.

Nij slavića, ni gnjizda njegova;
    Ni gorčice, Mikulinske gore;
Ni zelenih, debelih stablova,
    Z listim svojim ki pokriju bare. 60

Buduć da sam na kraj govorenja,
    V kojem stališ moj sam potužio;
Prvo dakle našeg rastajenja
    Bog ti svoju sriću uzmnožio.

Ako sam te gdigod uvridio? 65
    Ne znam dobro, lud sam bil poeta;
Jesam li ti štogod učinio,
    Oprosti mi, mlade imam leta.

Za zlamenje kada sam ti gudil,
    Vidi leto, ovdi sam ga zbudil: 70
Hiljada je i osam stotina,
    Još odzgora trideset godina.