Tko želi tužbu čut i trude razlike
i što je plač priljut, komu nie prilike:
pojući čuj mene, ter će čut u pjesni
tužice pakljene i plačne boljezni,
i jade vrh jada, ke najdoh hodeći5
put tmasta zapada, trudom se gojeći.
Trudjahan za što bjeh, sliedeći plačni vaj,
i drugo ne željeli, razmi sam duši raj,
da moj duh zabude pri višnjoj radosti
sve muke i trude s minutom žalosti;10
najtiše prvi trud, kad plačan život moj
prisudi višnji sud nesreći jadovnoj.
Od zviezda svieh takoj budući prisudjen,
da traju život moj rascvieljen i utrudjen,
jur bješe prišla vlas od zimnje naravi,15
da studen, led i mraz zemlji se objavi,
iz tmastieh oblaka kad pada snieg bieli
zelenca ter svaka s liskom se razdieli,
svi vihri studeni kada se pobune
cviet svakoj zeleni ter s liskom obrune;20
ne mala tužica ter mi da tolik vaj,
gdje zima kraljica izajde na sviet saj,
zlosrda i ohola, svoj narav sliedeći,
od mraza vrh kola u draču sjedeći.
Mljah da ju porazi svi od svieta sliedjahu,25
gdje joj se svi vlasi na glavi vidjahu
s mosuri ledeni, pod vencem od drače,
u komut spleteni, da srce proplače;
i niedan božji stvor pokoja ne imaše,
sjever i kozomor gdje prid njom dimaše.30
Tolika mećava ter bješe po svieti
i studen krvava, ku nie moć izrieti,
ter zvieri vidjeti ne mogah ni ptice,
ni okom nazrieti tekušte vodice,
ni drugu niednu stvar, gdi je duh živući, 35
gorušte sunce zgar da ju stopli i svrući;
za što se tajaše u sinjem oblaku
ter od zgar ne sjaše, da stopli stvar svaku,
čiem pride pravi rok od višnje ljubavi,
da svietli svoj istok svietu se objavi;40
da svojom milosti prisvietli istok taj
vjekuštom svjetlosti obasja vas sviet saj:
po kom se stekoše s vrjemenom svi roci,
što od njega rekoše po pismu proroci,
ter nam se prigodi mjeseca časnoga, 45
da dieva porodi človjeka i boga.
U onuj istu noć, u oni hip i čas,
kad htješe s nebes doć na zemlju radi nas
sin boga živoga s goruštom ljubavi,
sužanstva vječnoga da svoj puk izbavi:50
ja bivši sijed puta od moga poroda
tužba me priljuta i plačna nezgoda
nesreći prisudi, da s plačem dni traju,
da život moj trudi u tužbi i vaju.
Tiem leden i mrazan, ni u miru ni u goju,55
zastranih sebe van daleče svies moju,
moja svies po svietu da trudi svaki čas,
jak pčela po cvietu istući mednu slas;
da najdem mjesto toj, gdje bih se nastanil
i gdi bi život moj u goju sahranil;60
gdi bi mi sunačce ljuveno i milo
ledeno srdačce i moj duh stoplilo,
da leden i mrazan ne budem tužiti,
sunčanu prijazan čiem budu združiti.
U mi sieh ja takoj sebe van stojeći,65
jadovit nepokoj u srcu gojeći,
svaki hip i svak čas želeći pokoja,
jeda mi dobar glas naviesti svies moja:
u toj se u mene moja svies povrati,
nu tužbe pakljene ni moj trud ne skrati;70
ter ne viem, moj bože, taj žalos i tuga
što podriet ne može me srce iz kruga,
gdje meni svies reče: svud s desna i s lieva
obajdoh daleče, što sunce obsieva,
i što sam obašla ja, trudna svies tvoja,75
još niesam vaj našla tihoga pokoja.
Nie školja, ni otoka, ni sela, ni grada,
od sunca istoka, do tmasta zapada,
da clovjek može reć: ovdi je kraljevstvo,
u kom se može steć pokojno blaženstvo.80
Tiem grozno procvieiih na taj glas jadovan,
i sam se pak dielih iz moga doma van,
i drumom hodeći toliko trudan bjeh,
na ramu noseći pun misli šupalj mieh.
Prigna me, vajmeh, san u moj trud najveći 85
i njeka boljezan, ku ne viem izreći,
pod njeki javor suh, visoko vrh gore,
da se moj trudan duh pokriepit ne more.
I vazeh šupalj mieh, ki nošah vrh pleći,
da üprosim. misli svieh, što mi će.tuj reći;90
nu ništo u miehu ne mogoh vidjet ja,
za-Č misli sve bjehu u maglu zašle tja.
Vrh sebe lie stoje, mnjah se će vratiti,
tužice da moje budu se skratiti;
tutako ter taj mieh, velmi se boleći,95
odrieših na pospjeh, suzice roneći,
da odriešen stoji tač, ako se povrate
me misli na moj plač, da se opet uhvate.
Nu oni suh javor, gdje ne mnjah nikaclar
prijati razgovor, jaki sve plačna stvar, 100
spravi se u tolik smieh, ki se izree ne more,
gdje ođriešen šupalj mieli đržah ja vrli gore ;
i mnom se naruga, jaki sve đa sam lud,
da žalos vrli tuga zada mi velik trud.
U toj se velik jaz, ne viem gdje u gori, 105
u zemlji u taj čas tutako otvori,
iz koga plah vihar plaho se podviže,
jaki sve biesna stvar ter maglu pristiže;
ter maglu razvija ter misli sve moje
po prahu rasija, u krovu da stoje. 110
Mah misli u gori ne viem ki od boga
u proso satvori rad mene neboga,
ni u čem mir ni pokoj da mi nie prijati,
da se prie život moj bezreclno prikrati.
Na pokon i prah taj stvori se mravljami, 115
đa meni vječni vaj ne lipše s tugami;
ter mravlje pridoše, kojiem se ne zna broj,
ter vajmeii zgrizoše do zrna proso toj,
da po sva vrjemena od prosa od togaj
ni zrno sjemena ne ostane na sviet saj. 120
Pak mravlje pridoše pod javor, gđi ja bjeh,
ter meni zgrizoše do krpe šupalj mieli;
ter treptjela ter predah od muke pakljene,
te mravlje gdje gledah lazeći vrh mene,
bez broja ke bjehu ter ne znah žalostan 125
što u zemlji ne htjehu kopati sebi stan,
običaj kako je od svoje naravi,
u vrieme đa stoje pod zemljom sve mravi.
Vrh jada sve jade još vidjeli u gori,
gdje medvjed od klade tudjer se satvori. 130
Mnjah, da ga hudoba pakljena objavi,
gdje mravlje pozoba i nieđne ne ostavi,
ter javor vaj meli (suh) zgroiiota vas u smieh,
medvjedov gdje trbuh nadu se kako mieli.
Nadut se valjaše po travi ter takoj 135
plač.s tužbom skladaše za tolik nepokoj;
rikaše u plačan glas, koliko da pravi:
ja medvjed u zao čas pozobah sve mravi,
u meni ter moj duh jadove sve ćuti,
gdje nadmen moj trbuh sit hoće puknuti; 140
žalos me oznobi, ćutim trud krvavi,
gdje u mojoj utrobi koporu sve mravi
i trbuh moj grizu, da opeta na bil dan
sve žive izljezu iz moga kruga van.
Jeda je gdje koga, plačna me pohodi, 145
za ljubav svieh boga ter me sad slobodi!
za što je, vaj meni, stvar plačna na svieti,
tolik trud pakljeni da budem podnieti.
Tuj prinie namjera jednoga od satir,
po gori gdje tjera s matragom plahu zvir: 150
plahu zvir ostavi a medvjeda smlati
matragom po glavi, ter život svoj skrati,
svar da bude taj medvjed u gori
podnieti sve trude da se tač umori.
Za-č hotje sud pravi, svoj život da skrati, 155
na pokon sve mravi životom da plati;
rastav se životom da je po sva vrjemena
i sada i po tom od njega spomena.
Nu mravlje zgrizoše međvjedov trbuh taj
ter žive pridoše opeta na svit saj; ^ 160
pak njeka od vila tuđjer se objavi
tiem mravljem ter krila tutako pristavi,
ter krili treptjeti počeše tutako
a po tom letjeti po lako po lako.
Nu stekši krila taj, to više leteći, 165
stekoše smrtni vaj, poginut ne mneći;
za-č svraka tuj dodje prugove loveći,
ter niednu ne odje od mravalj leteći.
I priđe pak sova, leteći u nesvies
od njekud iz lova, jaki no manen bies. 170
Biesna se naklati ter svraku gdje leti
u granitu uhvati da mravlje osveti.
Gramfom ju zadavi što može vaj brže,
ter žive sve mravi prohodom izvrže.
Pogibe tač svraka pak se tuj u gori 175
tutako mrav svaka od zlata satvori;
i dunu vihar plah, ki spase u krovu,
ter ništar ja ne znah kud zanie tuj sovu.
I rekoh: moj bože, koji bi ovoj sud,
moj život gdje može trpjeti tolik trud? 180
misli su sve moje utekle od mene
i u gori tuj stoje u prosu stvorene!
Zgrizle su mravlje mieh, u kom ja do groba
sve misli shranit mnieh, kako se podoba.
Tihoga pokoja ter nie mi moć prijati, 185
kako će svies moja bez misli moć stati;
a duh se vajmeh moj bezređno skončava,
gdje tolik nepokoj tužba mi zadava,
ne znavši sam što ću u pustoj dubravi
bez misli, u što ću skupiti te mravi. 190
I rekoh: moj bože, je li tko na svieti,
u prosu da može me misli prinieti
đo mene neboga, gdje treptim i predam,
da čuda takoga živ se ja nagledam!
Iz prosa čes moja za-č da mi povrati 195
me misli bez broja, da moj trud prikrati:
tadaj bih mogao riet: nisam se potopio,
još me nie taman sviet na volju oznobio.
Nu ne bi zaman plac ni moje vapjen'je,
da budem opet tač steć moje željen'je; 200
ter mi se trudan duh pokriepi malah.no,
gdje meni javor suh prišapta lagahno:
prie ner li danak bil mrak bude skratiti,
sve se će u tvoj kril tve misli vratiti.
Mojemuea mala tamo je proso sve 205
đo zrna pobrala, u kom su misli tve.
Pripravno tiem stani, kad pride vrieme toj,
ter misli sve shrani, ke prospe u kril tvoj;
u prosu ke nosi za vele slavan dar,
i sve što t' zaprosi, ne bran' joj nieđnu stvar. 210
I rekoh: javore, molim te vajmeh sad,
kako toj bit more, reci mi boga rad ?
U svako jur doba dano je naravi,
što prima utroba, da se toj probavi,
i što se probavlja, veće se nikađar 215
opet ne ponavlja u svoju predjnju stvar.
I reče javor moj: dano je naravi,
đa obsluži razlog svoj, da obsluži drum pravi;
protiv(n)a godišta nu su sad nastala.
ter narav za ništa jur je sva ostala. 220
Tko sije pšenicu, zemlja mu vrat plodi;
tko sadi ljubicu, trn'je mu ishodi.
Neka t' je i ovo znat (a nie stvar laživa),
tovar se konju brat i mulac naziva.
Sliši još što ću riet tere ćeš čut sada, 225
na što je došao sviet i razlog i pravda.
Tovarom se dava na domu i u polju
cista zob i trava, češu ih na volju;
češu ih i glade svaki hip i svak čas
i musi ne dade đa im sjede na oćas : 230
a dobar konj sada u zabit stojeći
primira od glađa, travice želeći;
ne samo travice đa okusi zelene,
ner suhe slamice i pljeve ječmene.
Tiem vajmeh, dragi moj, može se vidjeti 285
da plačni nepokoj svud raste po svieti;
tužbom se ponavlja vesel'je i rados,
i naliep probavlja jeđnaga i slados.
Trudi sviet skončaju i tužbe velike,
ljudi se stvaraju u zvieri razlike. 240
Vrh svega sviet trudi, za-č se sad radjaju
mahniti i ludi, koji ga vladaju ;
a, vajmeh, razum vas scieni se za ništa
ter ne ima nieđnu vlas, kako stog strništa;
razumna ter muđros stlačena uzdiše 245
a smamljena ludos k nebu se podviže,
i ohola nje gizda i narav prokleti
izviše svieh zviezda hoće se propeti,
da od zgara nad nami i sada i po tom
kralj uje zviezdami i kopnom i vođom. 250
A sad sam čini sud, je li ki na svieti
pod nebom veći trud, razini toj vidjeti?
Još da je tko bogat, toliku ima vlas,
ako bi bio rogat, svak tomu čini čas;
i kriepos od blaga, koje nam čes dieli, 255
od mila do draga prijazan razclieli.
Tiem koga nadieli zlosrd'jem čes kuda,
taj tuži i cvieli od muke i truda,
i svi ga porazi s nesrećom još siieđe
i mili i draži rane mu povriede. 260
Na pokon i svoj stan i pleme i rod svoj
goni ga sebe van, za dat mu nepokoj,
jak tuđjin da tako trudi se tukući,
u vrieme u svako tudjine služeći,
neka se đreseli po tudjoj državi, 265
očinstva da želi, s ci em ga rod rastavi.
Tiem je li sud pravi, da od svieta bogatstvo
s jedinstvom rastavi prijazan i bratstvo ?
Tiem mudri govore vičući svakomu,
cla ništor nie gore, ner li bit lakomu. 2/0
Za-č skupi lakomae i priešno. i krio
sam sebi konopac zažima na grlo;
a od zlata vajmeh dar i kriepos od blaga
primaga svaku stvar napokon i vraga.
Mno-krat se još zbucle, da vajmeh pri blagu 275
razum se zabuđe i duša cla vragu,
od onieh najliše, na kojieh suzami
čemerno uzdiše zemlja lies i kami.
Tiem koje ufan'je imaju pri bogu,
ki tudje iman'je sve grabe što mogu, 280
i sirote plačne, k tomuj se može riet,
i žedne i lačne progone na on sviet;
od kojieh suziee, suh. kamen za jedno,
padaju prid lice, ki sudi pravedno,
s razlogom ki sudi i pravde ne krati, 285 .
ner kako tko trudi, takoj mu trud plati.
Piligrin dragi moj, nu ću sad parjati
zlieh ljudi tolik broj, kieh nie moe zbrajati;
koliko za sada, vaj meni nebogu,
za-č tuge vrh jada priklaclat ne mogu. 290
I ja sam bozi stvor njekađa elovjek bil,
a sad sam suh javor u gori potamnil;
javor sam vaj meli suh, lie ovdje vrh gore
u meni trudan duh još jedva kopore.
I ovdi svieh dana ja kunem ees moju, 295
obsjeeen bez grana, vrli gore gdje stoju,
svi vihri na svieti gdje ob noć i ob dan
hoće me podrieti s tešerom zemlje van.
Vaj, gdje me suh javor moja ćes obrati,
da medan razgovor ne mogu prijati. 300
Godina ciela jes i druge dva điela,
da me je moja ees u pustoš zaniela;
i ovdi se stanih ja vrh gore najliše
cla tuge i jada nigdar mi ne lipše.
Gdje trpim svaki jad, prik zime a navlas 305
bije me snieg i grad, mlati me slana, daž;
trudi me leden mraz, za-c hoće ees moja,
da ovdje po viek vas ne prijam pokoja,
• da zimi ni ljeti, proljetjem ni u jesen
ne mogu vidjeti ni evietka ni zelen. 310
Niedna vrst od ptica gdje vajmeh ne poje,
nit je cut slaviea na tužbe na moje,
da mi da kad godi Ijuveni razgovor,
gđi trudim ja odi, vrh gore suh javor.
Bio sam mlađ i pristao, i u snagu najbolju, 315
i sve sam ja imao što sam htio na volju ;
imao sam vesel'je, imao sam i rađos,
i niedno dresel'je ne poznah ni žalos.
Nu mi čes prisuđi, kad caftjeh u slavi,
nenavid zlieh ljudi da se vas pripravi 320
svom silom na mene, da bude tač napriet,
da me prie prožene pod zemlju na on sviet,
da po sva vrjemena za toli plaćan dar
od moga imena ne zna se nieđna stvar.
Ter mi trud zadaše i plačnu boljezan 325
i još me prognaše iz moga doma van.
Ovileći ter takoj od muke i truda,
zastranih život moj a ne znam sam kuda,
stramputno hodeei i ob dan i ob noć,
sve boge moleći da mi su na pomoć, 330
jeđa me sahrane po svojoj ljubavi
ter mene nastane u mirnoj državi.
Nu njeki sinj oblak željno me rascvieli
ter mi se u tmasti mrak satvori dan bieli,
i ništor ne vidjeh ner sjever pripusti,335
gdje kako nadmen mieh pripuhnu iz usti,
u oblaku ter mene jadovno za dosti
vrh gore zelene zanese s plahosti
sjeverov vihar taj, ki čini u nečas
da sliedim plačni vaj bez konca po viek vas,340
tužicom nadieljen, ku ne viem ja izriet,
da trudim rascvieljen, dokoli teče sviet.
I ti se tiem čuvaj, da i tebe ne stvori
nesrećan plačni vaj đivju zvier u gori,
ali pak javor suh u ovojzi dubravi,345
vječnoga da tvoj duh truda se ne izbavi.
Nu ćeš još na svieti nakazni razlike
očima vidjeti i trude razlike.
Strpjen'je tiem spravljaj ter tvoje sve zgode
s naliepom probavljaj, kako kad prihode;350
a mene ostavi i plačna i tužna
u pustoj dubravi jadovna i ružna,
venačac na glavi pronosi po viek vas.
Za toj se ti spravi ljuvena Tireno,
ter se sad uplavi u jezero vodeno;
za što ćeš bit moja, kako si prie bila
u dievstvu od broja od vodenieh vila. 4090
Ja te ću prijati s velikom ljuvezni,
da se tvoj trud skrati i tvoje ljuvezni.
Nu zvierca, ka stase pri jezeru studenu,
ter željno moljaše tuj vilu vodenu,
simbaći u vodu, zabivši sve trude, 4095
da prjedjnju slobodu i liepos dobude.
I kliče iz glasa: majko, tvom ljubavi
plačnoga poraza Tirenu izbavi.
0 Juno prisveta, a ti tvom krieposti
vrati mi opeta minute lieposti, 4100
da život moj spravim, da tvoju slavnu vlas
i hvalim i slavim bez konca po viek vas.
Tuj meni čudna stvar ne mala da straha,
iz neba vedra zgar Junona gdje sjaha,
u drobahnoj rosi sjedeći vrh duge, 4105
Tireni nebozi da skrati sve tuge.
I reče: Tireno, dosta si tužila,
jezero vodeno a sad si združila.
Tiem se sad povrati u prjedjnju ljepotu,
da se taj trud skrati pri tvomu životu. 4110
Tutako na taj glas Tirena djevica
rumeni svoj obraz promieni i lica,
i ostalu put svoju, kako je prie bila,
u družbi i u broju od vodenieh vila.
Junona a pake tudjer se odieli, 4115
nad višnje oblake u svoj dvor pribieli,
jašući na duzi, gdi je svoj višnji hram,
a vajmeh u tuzi ja ostah vajmeh sam
kraj vode sjedeći, pun trudna poraza,
čudnu stvar misleći, ka se tuj prikaza, 4120
gdje bješe rumena i modra i žuta
sblavana i zelena, kako luk prignuta,
nebeska taj duga nad mnom se zgar svela,
vrhu svega luga od čela do čela;
a od zgara krapaše pridrobna rosica, 4125
prid sobom ku slaše Junona božica.
Nu ja sam tu stoje, kako panj stanovit,
mnieh, trude sve moje čes mi će ponovit,
da moj plač i tužbe vrne mi opeta
samomu bez družbe huda čes prokleta, 4130
ako me ostavi Tirena taj vila,
po pustoj dubravi ka me je družila.
Nu rekoh: o vilo, Tireno gospoje,
za ličce tve bilo i dike te tvoje,
za ljubav svieh boga, za sunce koje sja, 4135
sliši me neboga željno te molim ja:
tve ličce rumeno i čestit ures tvoj
u vrjelo vodeno sakriti još ne moj,
dočiem se smiluje tvoj ures gizdavi,
ter meni daruje dar svoje ljubavi, 4140
da meni rečeš sad, kako ću ozdravit,
gdje li će plačni jad sa mnom se rastavit,
da veće ne blidim, da veće ne venu,
da veće ne sliedim hudu čes pakljenu.
I reče Tirena: Piligrin dragi moj, 4145
do malo vrjemena, što želiš bit će toj.
Spravi se ter putuj i ovoj za biljeg
najti ćeš spilu tuj, gdje prvi najdeš brieg,
ki je velmi kamenit, i mučan i trudan,
nu je mnogo zlamenit i čudno pričudan. 4150
Vrh briega vrh toga gusta je dubrava,
od dubja svakoga razlika narava,
i u dubju gomila, ka se je sva rutom,
brštanom pokrila i ljutiem skrobutom,
i lozom divjačnom i ostalom pustoši 4155
trnovom i dračnom, koja se tuj množi.
Kad mineš gomilu, najti ćeš tutako
u hrid'ju tuj spilu, hodeći po lako,
medju dvie litice, gdje nećeš vidjeti
ni zvieri ni ptice, ni ništor na svieti. 4160
Dim, niednu živu stvar, ka ljeze i hodi,
za-č se tuj nikadar ni radja ni plodi,
ner trava nemila i pustoš zelena,
kojom je taj špila u hrid'ju skrovena.
Tirena rekši toj, tutako ljuveni 4165
zanese ures svoj pod skorup vodeni.
Zlovoljan nu ja bjeh i tužan za dosti,
za-č veće ne vidjeh te moje radosti;
u ruke u svoje za što bjeh postavil
ufan'je sve moje, kako bih ozdravil. 4170
A sad svak čini sud i razlog ne skrati,
koji bih veći trud ja mogal prijati,
neg srce gdje moje ciepa se od tužbe,
u gori tuj stoje samomu bez družbe;
ter jadah ter pihah, jak da sam vas ranjen, 4175
ufan'je nu imah još da ću bit shranjen.
Nu pojdoh hodeći sam vajmeh po sebi,
sve boge moleći, koji su na nebi,
jeda me svieh boga, ako mi bit može,
hodeći samoga zgar milos pornože. 4180
Svieh boga vlas i moć nu gorom, gdje trudjah,
pride mi na pomoć i najdoh što žudjah:
najdoh tuj gomilu na briegu zelenu,
na pokon i špilu u hrid'ju skrovenu,
i počeh vapiti: o višnja krieposti, 4185
shranjen ću sad biti po tvojoj milosti;
sve mi se sad steče i da mi čes moja,
iz vode što reče Tirena gospoja.
Pak počeh kucati Piligrin grbavi
od spile na vrati, jeda se tko javi. 4190
Nu niedan boži stvor ne htje se javiti,
da mi da odgovor ter se htjeh smamiti,
vrh sebe stojeći ter trgah život moj,
velmi se boleći, što može bit ovoj.
Na pokon dobata sva biela starica, 4195
od spile na vrata kako no janjica,
koja se vidjaše nemila i gruba,
i u desneh ne imaše ner samo dva zuba.
I ta bjehu krni i bjehu vidjeti
kako pakao crni, gruba stvar na svieti. 4200
Meni se još mnjaše, pakljena da je neman,
gdje joj se vidjaše vas obraz nakrješpan,
i k tomuj sve lice i usni, što bjehu,
svud joj bradavice kako bob rastjehu.
I bješe razoka i strašan nje pogled 4205
i od oka do oka bješe joj ciela ped.
A pipci na glavi bjehu joj vidjeti
sadjavi i rdjavi, na čičak poviti.
I bješe grda stvar i velmi nemila,
gdje obrvi bješe zgar nad oči spustila 4210
s dlakami nemilo takoga načina,
jaki no hropilo od praščieh Cetina.
Stas ini od tiela bješe joj vidjeti,
jak da je vodila u sadjah sto ljeti.
A ostalu nie mi kad grdobu skladati, 4215
vrjemena kratka rad ni u pjesan zbrajati;
za-č toli grdu stvar ne bi ju po vas viek
penilom nikadar upengao živ človjek.
Nu k vratom kad priđe, strjeptje mi svaki vlas,
za-č me strah obiđe, kom pozrieh taj poraz. 4220
A kamo, a kamo, gdje kliče za vrati:
tko je tamo, tko je tamo, tolicma ter mlati?
Zlosrdi ter taj glas kad čuh, što govori,
mnieh da se pakljen jaz poda mnom otvori.
Ljuveno i slatko nu ju jah moliti, 4225
i rekoh: o majko, ne moj me znobiti;
miran sam i gojan ja ovdi prišal sad,
nu trudan i bolan podnosim gorki jad,
za ljubav svieh boga, koji su na nebi,
pomoz me neboga, molim se ja tebi; 4280
ako ka gospoja pribiva u spili toj,
prijazan ta tvoja prida' me tamo njoj.
Za što je mnogo dan, odkli grem trudeći,
iz moga doma van pustinjom tužeći.
A sama vidiš toj, kolike žalosti 4235
podnosi život moj jadovan za đosti.
Gledaj me ter sudi, tere ćeš poznati,
kolici vaj trudi hoće me skončati,
grdoban i ružan jedva živ gdje hodim
i plaćan i tužan moj život provodim. 4240
Tiem vajmeh pomozi, tužna me sahrani,
i što t' se sad prosi, togaj mi ne brani.
Iman'ja ni blaga nu te ja ne prosim,
o majko pridraga, za ljubav ku t' nosim;
samo me pomili tom tvojom ljubavi, 4245
da vidim u spili, tko tamo boravi,
za-č mi je kazano po vili vodenoj,
da je stan'je pri slavno u vašoj spili toj.
Za toj bih rad znati, jaki sve željna stvar,
mogu li prijati od tebe tolik dar. 4250
Naviešten još sam tač, da ću tuj ozdravit
i tužbu i moj plač i vas trud ostavit.
A drugo ne žudim, ner samo toj steći,
da veće ne trudim pustinjom hodeći;
i ako se po tebi ne budem shraniti, 4255
neću se po sebi na moj stan vratiti,
od velje žalosti ner li ću vaj meni
ostavit me kosti u spili zeleni,
da zvieri i ptice, groba van gdje stoju,
izgrde me lice i ostalu put moju. 4260
Tiem volim umrieti, da veće niesam živ,
ner ove podnieti jadove boležljiv.
Nu reče starica: i prie sam toj znala,
tako mi glavica od trupa ne spala;
i ja te poznavam, Piligrin dragi moj, 4265
nu se sva skončavam videći obraz tvoj,
i pleći grbave i prasce te zube,
i oči od glave nemile i grube,
i ošlje te uši, rad kojieh život tvoj
taj čemer sadruži i plačni nepokoj. 4270
Nu te ću tamo oć, Piligrin grbavi,
čiem budu opet doć do tvoje ljubavi;
a ti ćeš čekati, dokle t' se tuj stoje
odgovor povrati od naše gospoje.
Starica zajde tja u spilu ne viem kud, 4275
a (tuj) sam ostah ja, ćuteći ne mao trud,
kako prut ter predah i treptjeh vajmeh vas,
starica za-č ne znah ki mi će doniet glas.
Nu hotje odluka od višnje ljubavi,
da moj trud i muka malo se ustavi; 4280
za-č takoj gdje predah u misleh stojeći,
krasnu stvar ugledah spile van stojeći.
Djevica bješe toj uresne lieposti,
od koje jezik moj ne ima te krieposti,
da može stoti dio, stoti dio da može 4285
izreći, što bi htio, o višnji moj bože!
Za-č da se prigodi i da se može riet,
da človjek obhodi okolo vas saj sviet,
ni sada ni po tom, svakomu da je znat,
s krasnijom ljepotom ne bi se mogao stat. 4290
Ku diku i liepos vrjemena kratka rad
ja neimam tuj kriepos u pjesni skladat sad.
Gizdava i mila lie bješe vidjeti,
jak planinska vila najljepša na svieti.
Nu prišad do mene tutako otvori 4295
nje usni rumene, da sa mnom govori,
i reče: zdrav budi, Piligrin, po viek vas,
što srce tve žudi, sve ti će bit na čas.
Pak me tuj tutako od spile za vrati
ljuveno i slatko za ruku uhvati, 4300
i reče: dragi moj, ne moj se sam znobit,
ni sumnji ni se boj, ovdi ćeš shranjen bit;
ovdje ć' nać gospoju, pripravna ka stoji,
da žalos tuj tvoju s tobome razdvoji.
Ovdi je hram i dvor, ki nigdar na svieti 4305
človječi niedan stvor ne može izrieti
od divne lieposti, ka u njem pribiva,
i od rajske sladosti, ka se tuj uživa.
Za toj se ne pripad', ner stupaj tvoj spravi
ter sa mnom hodi sad u naš dvor gizdavi: 4310
ja ti ću bit straža, dokli vas vidiš dvor,
gospoja gdje naša pridava odgovor.
Vesel se tuj najdoh, nu ne viem kako ja
s pameti ne zajdoh sebe van daleč tja,
tolike radosti u sebi ćuteći, 4315
ke mojoj slabosti nie dano izreći;
za-č gdje bjeh u vaju i u plačnu dresel'ju
mnieh da sam u raju i u vječnom vesel'ju,
aki sve tko trudi ter mu se trud skrati
i zdravja kad žudi ter mu se povrati. 4320
Nu rekoh: hvala ti. gizdava gospoje,
koja jur prikrati tužice sve moje.
Pokli je toj takoj, ovo t' se po viek vas
pridava život moj, pod tvoju da t' je vlas.
Odkli ti u ruke život moj pridaju, 4325
čin moj trud i muke da mene parjaju.
Nu kom ja ovoj rieh, o višnji moj bože,
uloži veći smieh, ner li se riet može;
u smieh se tuj spravi, ruku mi pak svoju
od šale postavi na grbu na moju; 4330
tiho me gladeći, reče mi u šali:
tko ti tuj vrh pleći tegotu navali?
Grbavce, rec' pravo, ne moj mi za vas sviet,
tako ti bit zdravo, ništore lažno riet.
I rekoh: gospoje i kruno gizdava, 4335
rečen'je toj tvoje tvrdo me skončava;
vremena za-č nie sad, da t' tužbu svu moju
i čemer i moj jad s načinom pobroju.
Za toj mi milos daj ter mene na volju
timuni i vladaj, željno te ja molju; 4340
vodi me, vaj meni, djevice i vilo,
za ures tvoj ljuveni i lice pribilo,
u vaše te dvore, gdi priti želim ja,
ako mi biti more, za sunce koje sja;
za-č mi je svaki čas, koliko sto ljeta, 4345
čiem svrši tvoja vlas, što mi se objeta.
I reče: misli tve zališne ostavi,
što želiš, bit će sve, putniče grbavi.
Slied' mene ter hodi, da tebe čes tvoja
svieh truda slobodi i naša gospoja. 4350
Ter s veljom ljubavi smirit me hoteći,
sa mnom se odpravi u špilu hodeći,
ter mene po lako i tiho šetaje
zavede tutako u skrovne potaje,
gdje veće spile van ne scienjah na svieti 4355
sunačce i bil dan očima vidjeti,
scieneći nie taka, o višnji bože moj,
tmastija pomraka u jami pakljenoj,
mrklina ner li taj, s ke željah umrieti,
gdje veće tolik vaj ne mogah podnieti, 4360
jaki sliep gdje ostali ter s tuge i vaja
iskusit ne mogah, na kom sam svietu ja,
gdje li se nahodim, kamo li pritužan
moj život zavodim, nesreći ki je sužan;
da li me nikadar ne more izbavit 4365
nesreće niedna stvar ni s trudom rastavit?
I rekoh: prisudjen ovdi ću poginut,
gdje scienjah utrudjen u goju počinut.
I da me ne vodi za ruku taj vila,
po mojoj nezgodi smrt bi mi tuj bila; 4370
i u tojzi mrklosti, dim, na bil, bez šale,
moje bi tuj kosti groba van ostale.
Nu taj mrak ojdosmo, na pokon na vrata
šetaje dojdosmo, ka bjehu sva zlata.
