Otkad on izbrani

Otkad on izbrani autor: Hanibal Lucić

Otkad on izbrani zadi se u meni,
   Ki mi sarce rani, zlatan stril ljubeni,
Otada u sebi život moj i duša
   Sve ke su na nebi slatkosti okuša.
Samo ova nika stvar je kâ me muči,
   Jezik moj tolika vesel'ja što muči.
I što se po svitu nje slavom ne dičim
   Za ne hteć skrovitu da ljubav obličim.
Jer budi da vidim da prave jest vire
   Taj vila ku slidim veselo brez mire,
Pamet se li boji da toj izuvidiv
   Dobro mi posvoji kîgodir zavidljiv.
Nu zasve toj želju ne mogoh utažit,
   I čim se veselju, očitit ne smažit.
Ter ime dovika kim ću se gizdati
   Evo će ovdika me pisni izdati.
Koje se ne boje neg samo Edipa
   Kî, tanko štono je, na tanje još cipa.
Nu jošće na pisni da dojdeš ove kad,
   Edipe, ni u sni što ne bih vidit rad
Ter budeš truditi tvu pamet i misal,
   Hteć skrovna suditi kâ sam tuj ispisal,
Misli, ne ostani misleći dovika,
   Ni ć' znat tko me rani ni tko mi dâ lika.