Odiljenje sigetsko/Dil prvi

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
K čtavcu Odiljenje sigetsko —  Dil prvi
autor: Pavao Vitezović
Dil drugi


Odiljenja sigetskoga dil prvi

Siget hrvatskim gospojam

  Gospoje hrabrene i hrvatske vile,
ke ste radi mene mnogu skrb imile,
nit ste se brinile pomoć mi poslati
  od turačke sile za moć me zdržati,
dojdohu vam brati i vojni i sini,
  s njimi vitez zlati ban Mikula Zrini,
da ovoj zidini sigetskoj pomogu,
  na koju car čini zvrvit silu mnogu.
U njih i u Bogu ufanje mi biše,
  i oni, što mogu, to se ne kratiše,
svaku skrb imiše kako me sahrane:
  straže razlučiše vokol na sve strane,
oružja i hrane donesoše dosti
  ter viteški brane sigetske tvrdosti,
s kršćanske dragosti većkrat se pobiše
  i turske zmožnosti mnogo oboriše.
Lahkoće već više nî se moglo dati
  neg ku mi doniše ljubljeni Hrvati.
Bog vam stokrat plati ove prijaznosti,
  ke Siget da svrati nigdar nima dosti.
Al znam da dragosti svoje jur želite
  i ove kasnosti za čudo držite.
Pače i dvojite: Što to mora biti?
  U šest nedilj (mnite) mogli b' se vratiti.
Zač se jur poditi ne mogu natrage,
  hiže pohoditi i ukripit drage?
Zač jur turske age i paše bogate
  u svoje orsage za robje ne prate?
Koji kot u svate veselo hodiše,
  za dom al za brate gdi se s Turci biše;
za sužnje vodiše turske ljude glavne
  i ime dobiše od vojnice davne,
vire Krsta slavne vazdar buduć šćiti
  i glave pripravne rad svojih umriti!
Sriću mi j' tužiti pred nebom i svitom
  kâ me naružiti hoti s mojim cvitom,
da moram svim litom na spomen ostati
  pedepsan srditom rukom ljute rati
i v bidu jukati prez utihe svake,
  s plačem prilivati potoke i mlake,
trudit čvrste šake bijuć prsi ove
  ter bižat od zrake kud me tuga zove.
Sve mi srce plove u gorkoj žuhkosti,
  a u srcu rove crv pun čemernosti.
Takve j' okornosti mâ srića nemila
  k mojoj boliznosti vičnoj doprinila.
Ah, da me nî htila prvo u prah dati,
  nego je činila vas cvit za me stati!
Ne b' mi tugovati ovulika sila
  nit se ujidati vam rad svoga mila.
Tako je hotila mâ srića imiti
  kâ mi se pustila nije odoliti,
hteći se sciniti i v miru i v rati
  da se nije smiti na nju zanašati.
Koji vojuvati s nje ufanjem hodi,
  nigda obogati, nigda se oškodi.
Što jednuč dovodi, to drugoč odvađa,
  gdi se lani rodi, letos se odrađa;
sestra ju sprovađa Nestalka na desno,
  na livo Nenađa v željenje telesno.
Ona je u tesno i Siget grad zbila,
  ona vam uresno ruho pogrubila.
Kâ se j' to zgodila jadna srića rati,
  znam da bi hotila, tužna vilo, znati.
Strah me j' povidati i ne morem zreći
  nit morem mučati u ognju ležeći.
Reć ću, prem bojeći, jer gdi me strah steže,
  ondi me dil veći verna ljubav veže.
Svi ti mrtvi leže vitezi hrabreni -
  joh tebi i teže, joh i teže meni!
Svi su pobijeni od meča turskoga,
  žrtva učinjeni za dom i za Boga.
Nisam se sâm toga nadal v soj priliki
  nit sam vladal koga zmed vaših vojniki.
Svaki je to k diki svojoj držal biti
  da može s krvniki poboja imiti;
svak je želil piti one turske krvi,
  s Turčinom pobiti svak se j' želil prvi.
Jer pokle ta zvrvi k meni družba mila,
  da me ne razmrvi otomanska sila,
mnoga trudna dila i harce hrabrene
  već puti stvorila jest zaradi mene;
vridne i poštene skaza prijaznosti
  na priliku stene v kršćanskoj stalnosti;
nit silne zmožnosti turske naših straše
  iz ove vernosti s kôm se obećaše,
nit jih s dari znaše obrnut na stranu,
  koje ponuđaše junakom i banu.
Dvakrat sunce svanu i mrkla noć biše
  da se komaj k stanu Turci razrediše.
Tulike zvrviše na ov mal grad sile,
  da svit rvat htiše, svit bi prevratile,
a ke su branile ovo grada krilo,
  teško j' družbe mile tri tisuće bilo.
Čudo se j' činilo turačkoga jada:
  od pušak grmilo kot da nebo pada;
strah sprida i zada, zemljom se trese grad.
  Mnjah, propadu sada i zidi i čeljad,
ter htijah veće rad da me mogu zdati,
  a oni više tad v životu ostati.
Ali glave dati prvo odlučiše
  nego grad pušćati jedan od njih htiše.
I da prem jur biše v obrambi zdvojeno,
  naši se pobiše većekrat pošteno,
srce im hrabreno straha ne prijima
  nit oko zapreno od praha i dima.
Jedna j' volja svima, ni caru ni paši
  da se ugnut nima, herkaju se naši.
Mene Turčin straši da mu nî načina,
  a moji i vaši strašiju Turčina.
Al sve već zidina slabija postaje
  i jaka družina od broja ostaje;
sve mi veće daje zlo zal rok trpiti,
  nî moć napast kâ je nad manom sciniti.
Ne stajem se biti braneć med zidinom,
  pače i van iti na špot turskim sinom;
al sve većom brinom zaostajat valja,
  koja me s tvrdinom do zemlje obalja.
Nadah se od kralja da mi pomoć pride,
  kâ, ako se spravlja, neka već ne ide.
V dobi mu ne pride glas moje nevolje,
  a Turci naslide da se ban zakolje.
Mislim što bi bolje za pomoć činiti:
  tursko je sve polje, nî kud van iziti;
a duglje trpiti v gradu nam nî moći,
  nigdor v težoj biti ne more tesnoći.
Zidoše po noći dva silna vojvode
  da mogu v Beč poći kazat ove zgode;
kroz tabor prohode, drugud moći nije,
  ter još Turkom škode hrabrene delije.
Srce mi se smije: ovi te probiti
  i dojt obilnije s kraljem govoriti.
Al ne hti pustiti nesrića nazloba
  nit meni prostiti, videć me jur roba,
neg viteza oba hoti mi zatrti,
  da prispiva doba k žuhkoj mojoj smrti.
Turci kako hrti od svih stran optiču,
  a ban se li vrti braneć tomu biču,
al sve već izmiču od obrambe moje,
  sve se već primiču i u grad nastoje.
Deh, na svitu što je veće nesrićnije,
  je li srce koje pod nebom tužnije?
More li ružnije ranit srića koja
  nego mene bije i rani me moja?
Srid ostra me boja gorko čini stati,
  ufanja mi svoja od svakude krati.
Od nikud imati pomoći ne mogu,
  v ruke se je dati i smrti i Bogu.
I smrt mrzlu nogu svak čas bliže meće,
  ku mi v ovom slogu srića prostit neće;
ljuto s manom kreće, ne da mira znati,
  mora srce vreće čemerom imati.
Još da se car vrati, sam poče suditi,
  i smrt jur na vrati Sigetu pustiti
ne hteć već gubiti ni on svojih žitka,
  v reziku mutiti cić mala dobitka.
Al mi srića britka ispit nî prostila
  žuhkoga napitka kôga j' natočila,
gdi mi nî hotila pokoja pušćati
  kôga mi je sila turska htila dati.
V ovoj dugoj rati ban u skrbi biše,
  ne moguć ostati od dva, tri dni više.
Da Turci pobiše jur do malih naše,
  a da nas izviše silnim ognjem straše;
da jur razrvaše najjače tvrdine
  i blizu nagnaše da ih grad ne mine, -
na ove načine ban upisa lista,
  da jur Siget gine, obznani doista.
Golubica čista od mladih uzeta
  iz Kaniže mista da s tim listom leta.
Iz grada zide ta i dobro j' letala,
  al je srića kleta jastreba poslala,
s kîm ju je zagnala v carev šator iti
  kadi je morala tajnost otvoriti.
S tim se je vratiti caru zabranila,
  neg Siget dobiti mâ srića nemila.
Cara je zbudila da Siget nastori,
  da j' doba dospila u kôj se razori;
da bije, da mori, da se jošće trudi
  kako grad izgori i u gradu ljudi.
Tad s ognjem car žudi rasutak meni dat,
  sa svimi me udi trude se Turci žgat.
I ban poslidnji rat privolji stvoriti,
  pod meč se rađi dat nego izgoriti.
I svi tomu priti vitezi željahu,
  za veru umriti i za dom veljahu.
Prošćenje mi dahu umrit za me hteći,
  da na to pristahu, plakah govoreći,
nek se pogodeći s Turci v sili ovoj
  mene njim pusteći sahrane život svoj.
Ali razgovor moj uslišat ne htihu,
  na poslidnji poboj svi se otputihu.
Sva uda umrihu od straha u meni
  kad z grada stupihu vitezi hrabreni.
Žitka svoga ceni pridavaju dosti
  petkrat zaminjeni srid turske zmožnosti,
al kot srid jakosti valovita mora
  gineju hrabrosti hrvatskoga zbora,
jer Turci kot gora sa svih stran su jaki,
  strile lete zgora kot krupi z oblaki.
Padaju junaki i obramba moja,
  tresu mene traki ledenoga znoja.
Još nî Turkom broja, a naših je malo
  što je od razboja po većkrat ostalo.
Oh, da se raspalo nî al zišlo z mene
  al tvrđe postalo moje srce stene,
kad vaše ljubljene sinke, diku moju,
  viteze hrabrene razgljedah po boju!
Poklam se k pokoju trudni Turci daše
  po ovom razboju, kôga obdržaše,
i Ala zazvaše oni turski sini
  i stane obraše v sigetskoj zidini.
Odidoh k družini po krvavom polju
  da s kîmi načini dam jim misal bolju.
Al najdoh nevolju, zle tuge takoje,
  ke me ljuto kolju ća do duše moje
kad mi mrtvi stoje svi vitezi mili
  i polje su svoje grobje učinili.
V ovoj smrtnoj sili (ah meni potriban!)
  med turskimi tili leži hrvatski ban,
za me smrti pridan, za me umrit voli,
  vične slave vridan, a ja vične boli.
I vitez kî koli dojde k ovom boju
  pod Sigetom proli rumenu krv svoju!
Zvana v nepokoju prez grobja ležiju
  i na žalost tvoju vičnim sankom spiju.
Znimat Turci smiju z mrtvih lipe sprave,
  oružje loviju i halje gizdave
ter se u njih slave, a leže mi nagi
  prez perja zvrh trave sokolovi dragi.
Turskoj se nesnagi sva vrata otpiru,
  staze se i tragi kršćanom zapiru.
Glavare obiru Turci za Siget svoj,
  naši nisu v miru ni po smrti svojoj,
Turci miran pokoj u Sigetu stâne,
  a lete na zbor moj i orli i vrane,
ptice mi ih rane (ah na oči moje!)
  i zviri ž njih hrane gladno grlo svoje.
Turci se ne boje već u gradu bana,
  gdi pokojno stoje kot srid svoga stana.
Jur vam je saznana ljuta srića moja
  i rana vam dana v srce puno znoja.
Kâ je svrha boja, ke boja nevolje?
  Druga sam ja Troja i Muhačko polje.
Glase od njih bolje rad bih bil pisati,
  al zla srića volje dobre ne hti dati.
Za 'vo tugovati vi hoćete milo,
  što vam se j' u rati sigetskoj zgodilo.
Ne mogahu, vilo, od vas zet prošćenje,
  kot bi dužno bilo na 'vo odiljenje,
nego obvršenje na me to zručiše
  kad se na borenje zadnje otputiše.
Duh priporučiše Bogu, zemlji tilo,
  ter slovo želiše ovo, slavna vilo:
prose sinki milo, svak od majke svoje,
  prošćenje za dilo od zamire koje,
jer svršihu boje na kemi dospiše,
  pak se u pokoje vikvične diliše.
Lipo vam hvališe za skrb, trud i pote
  koje učiniše njim vaše dobrote;
v nebu oni hote pak za vas moliti
  blažene lipote ke će Bog platiti.
Htihu vas prositi neka ne bolite,
  da je svim umriti, na pamet primite.
Ni človik ni dite smrti vteć ne more
  da ga prem sve šćite vode, ognji, gore.
Smrti se pokore poglavniki svita,
  svakim ona more, s nijednim ne pita.
Prez molbe i mita i prez straha takoj
  svakoga v grob zmita, svaki je dužan njoj:
il je mir il je boj, ta ne staje biti,
  ter se nije smrtnoj strili moći skriti.
Vazdar zna prispiti i svagdi dostane,
  gdi se mniš hraniti, tu mnogi ostane.
Na koga se gane, predobi človika,
  i komu dâ rane, nî mu ranom lika.
Pod nje vlasti dika i jakost opada,
  od vika do vika smrt na svitu vlada.
Prosti od nje jada vaši sinki mili
  nit su biti tada mogli nit hotili,
kôj su razumili da uteć ne mogu,
  život su pustili, a dušice Bogu,
pri kom drže mnogu diku i poštenje,
  za vaše sad mogu molit ukripljenje.
Uzimlje prošćenje drug od drugarice
  na 'vo dosvršenje žitka i vojnice.
Zgubiše glavice, nete se vratiti,
  prez vaše tužice što ne more biti.
Po meni javiti vam su se hotili,
  s kîmi su živiti do groba želili,
da b' slovo imili ako su v naglosti
  gdagod zagrišili ljubljenoj dužnosti.
Neka svaka prosti svomu, to prosihu,
  a zamer i zlosti oni svim prostihu.
Vâm priporučihu drobnu dicu svoju
  ku zgojit želihu po ovomu boju.
Jer Bog njih k pokoju po 'voj mojoj rati
  gdi anjeli poju hotil je pozvati,
zato tugovati nemoj, slavna vilo,
  ovdi njim ostati suđeno je bilo.
Koje godar tilo na 'vom svitu hodi,
  il knjasto il cilo, smrt na svoj cilj vodi.
Zna človik gdi rodi njega mila mati,
  al gdi ga smrt zgodi, to ne more znati.
Navlastito rati koji god naslide,
  v rezik im se j' dati, smrt nablizu vide.
U tuge i bide ne daj srce tvoje,
  slavna, kâ njim pride, i sveta smrt to je.
Trudne ove boje viteški dospiše,
  da ih vas svit poje vikom, zadobiše.
Dušice spasiše, a umrlo tilo
  zemljici pustiše da se je vratilo,
kô bi tako bilo moralo v prah iti,
  jer se smrti, vilo, nî moć zatajiti.
Bog ih čini priti da u raju stoje,
  za Boga umriti i za dom slavno je.
Oni dahu svoje to dično borenje,
  trud i smrt takoje Bogu na poštenje.
Uzimlju prošćenje i od sestric brati
  na skradnje borenje ove teške rati,
s kîmi se zastati već skupa ne mogu,
  to im srića skrati po smrtnom razlogu.
A vam sriću mnogu srdašcem želihu
  kad se s dušom k Bogu od tila dilihu.
Lipo vam hvalihu za 'ne ljubeznosti
  ke prot njim nosihu sestrinske dragosti,
za ke prijaznosti ne mogu vratiti
  nit mogu zadosti hvale poručiti,
jer duglje živiti srića nî im dala
  na svoj cilj prispiti gda je svih pozvala.
Budi Bogu hvala, a njim pokoj lipi,
  koga j' odibrala njim večnost, ne hipi.
A vas mi ukripi Bog nebeske sile
  i žalost odlipi v ku padoste mile.
Većkrat su gubile sestre brace svoje
  koje su ljubile, o lipote moje,
i još su pokoje mogle zadobiti,
  jer što suđeno je, ono mora biti.
Nemojte tužiti za njih više reda
  nit lišca ružiti gdi se mita ne da,
k smrti kâ sve žeda, k njoj svaka stvar živa
  kašnje ali vreda, li jednuč dospiva.
Ova bojazliva smrt moje žuhkine,
  gdi rad Boga biva i rad domovine,
vične im je cine dala i poštenje
  nebeske visine i za smrt življenje.
Uzimlje prošćenje svaki ljub od svoje
  na 'vo razdiljenje, gospodične moje,
pokle trudne boje za Siget stvoriše
  i slavnu takoje za me smrt podniše.
A vam mi zabiše ranu v srce vruće,
  ku ljutu odviše zličit nî moguće,
da ste tugujuće š njimi se rastale,
  zakon neznaduće udove postale.
Ljubav ste imale i drage ljubiste,
  ali mi spoznale dan radosti niste.
Drage pogubiste v ovoj rati mojoj,
  k meni ih pustiste, a k nesrići svojoj:
na postelji mrzloj ku im Turci daše,
  ah, prez vas mi na njoj uvike zaspaše.
Znam da obećaše skoro se vratiti
  i veru vam daše s vami vikom biti,
kî to učiniti željahu takoje
  i vam pohvaliti zadržanje svoje.
Kako grad na boje opseđen ležaše,
  od ke strane moje carov šator staše;
otkud grad rvaše s brunčenimi lavi,
  kako se držaše Embrulah gizdavi;
kadi konak stavi vojvoda Deliman
  i u mnogoj slavi Amirašen iman;
gdi se Selim sultan - carov sin, držaše
  i carov zet Rustan spod Hama ležaše;
kuda ziti znaše s Hrvati slavni ban,
  gdi poboj činjaše Del' Vid i Demirhan;
kuliko koji dan Turak pogubiše,
  kî bî Turčin vridan, kuliko svih biše,
kako dosvršiše te sigetske rate, -
  svak povidat htiše gdi se k vam povrate.
Al gdi mnidu da te Turke obladati,
  tu Turci Hrvate činihu ostati.
Život uživati Bog človiku poda,
  al do kîh dob, znati to mu Bog ne doda.
Mladosti nit roda ljuta smrt ne gleda,
  vrh kriposti ploda takoj nima reda.
Umolit se ne da, za hvalu ne mari,
  pred silom ne preda nit se tiši s dari.
Njoj kralji i cari pod oblast dohode
  i sve žive stvari, zrak, zemlja i vode.
Vaše plačem škode dokle živem koli
  i nesrićne zgode k vašoj britkoj boli.
Padoše vam doli, na črnoj zemljici
  leže mi vam goli dragi ljubovnici,
a moji vojnici, kî su me branili,
  vridni poglavnici da bi svita bili.
Oni su vas htili na smrti prositi,
  ke vam dahu mili prstene nositi,
da b' vam mogli biti pod spomenom vičnim
  gda smrt hti skratiti k zakonom pravičnim,
koje vi daste njim za vere znamenje,
  Turci šalju svojim bulam na poštenje.
Na ražalošćenje znam da će vam biti
  to tužno prošćenje i plakat činiti:
s dragim se diliti bolest je velika,
  srdašce zgubiti jedna je prilika.
Al vam ne znam lika boli udiliti,
  božje moći dika hoće vas kripiti.
Svakomu umriti jednuč suđeno je,
  nigdor ne mre biti prost od smrti svoje.
Htihu odgnat boje, moju zlu namiru,
  da s vami pokoje pak imaju v miru:
dospih ja sinžiru turačke težine,
  umriše za viru oni domovine.
Bog im poda cine v nebu i poštenje
  za sve trudne čine i za smrt življenje.
Uzimlju prošćenje oci od dičice,
  na 'vo dosvršenje sigetske vojnice,
lijući niz lice grozne suze jada
  da im sirotice ostajete sada.
Ova je navada i sriće i smrti,
  od kîh jedna vlada, druga mora trti.
Na kolu se vrti, nit je stanovita,
  sada zlim naprti, sad dobro podmita;
koga se nahita smrt, toga i zgodi,
  i svakoga pita kî se na svit rodi.
Rat mâ k vašoj škodi i k žalosti pride,
  ah, ovi obodi i me srce vride!
Gdi oci ne vide drobnu dicu mili,
  i vi za 've zide oce ste zgubili,
kî bi vas gojili na noge i lita,
  držanja učili vridno poglavita.
Dico plemenita, prosim, ne tužite,
  vam srića još svita, neg majkam služite
tere se učite otac vaših slide
  i vi se kažite domovini zide.
Bog i sveti vide da nisam rad tomu,
  ali tako ide prava ljubav k domu.
Bog v kraljestvu svomu poda njim življenje,
  a vam daj k ovomu željno ukripljenje.
Uzimlju prošćenje od rodbine svoje
  na 'vo odiljenje, od sused takoje.
Dovršihu boje kod tamna Sigeta
  ter mi mrtvi stoje odsad na sva leta.
Božja milost sveta njim večni poda raj,
  a vas do diteta u zdravju obdržaj
i blagoslov vam daj sveti, sriću i mir
  koji s vami ostaj i sigdar i sigdir.
Ja dospih u sinžir od dragih razdiljen,
  naslidnik turskih vir, ah, ljuto prisiljen,
klikujem rascviljen vojstva odiljenje,
  od ognja razbiljen uzimljuć prošćenje,
al na dosvršenje i Siget sam svoje
  žuhko otpušćenje mora zet takoje,
tužne vile moje, ah, do groba svoga
  za viteze svoje kod rasutja moga.
Nazloba vičnoga ja se od vas bojim,
  od ognja turskoga premda v prahu stojim.
U Bogu ne dvojim, ako me prem bije,
  jeda tugam mojim još sunce prosije.
Nigdor se ne smije zvrh svoje nevolje,
  i kî bolest krije, ta ne čini bolje.
Nî to z moje volje, da j' prem radi mene:
  to i mene kolje, gospoje hrabrene!
Mnogič cvit uvene prvo neg dozrije,
  i litnje sunčene svitlosti tma krije.
Siget suze lije u nevolji svojoj,
  vila prsi bije za ljubljenim, o joj!
Neg s Bogom u tvojoj hiži, majko mila,
  prez sinka tužno stoj koga si rodila,
za njim bud' ronila suze prez pristanka,
  zmija ga j' ujila kod mojega stanka.
Ni noći ni danka neću ja pustiti
  od toga rastanka spomen ne imiti.
I kî bude iti putnik mimo mene,
  š njim ću govoriti od rati hrabrene.
Vam srdašce vene, a meni svi udi:
  vrh trave črljene leže naši ljudi,
  države zvezdene kojim stanje budi.

Ban sinu

Jurju, dite moje, vidiš da kot mravi
  od svih stran nastoje turski na nas lavi,
da Siget dobavi car, njihov poglavnik,
  ali da ga spravi i na prah i na nik,
koga veran vojnik ja kralju i Bogu
  prez krvi toj uvik psini dat ne mogu.
Zato zabav mnogu, zato strašne boje
  i smrtnu nalogu nose nam takoje.
S tim Bog, kot pravo je, ah, za mnoge zloće
  nas, stvorenje svoje, pedepsati hoće,
otkud neg teškoće moramo se nadat,
  jer naše slaboće sila će obladat;
gdi j' verno triba stat i srcem napriti,
  Bogu se v ruke dat, jer nam je umriti.
Navike živiti ovdi se ne može,
  zemlja mora biti z kosti, z mesa, z kože.
U nebu nam rože vikovične cvatu,
  ke ćeš nam dat, Bože, po ovomu ratu.
Tu već ni brat bratu ne more dat lika,
  sila k malom jatu vrvi, ah, velika!
Sve se za vojnika to hoće zaditi:
  smrti je prilika, i k njoj je dospiti.
Zato se dili ti, sinu moj ljubljeni,
  pusti oca bditi, a ti mi ne veni.
Vikni jesu meni i trudi i rati
  i udi učeni ranam i ne spati.
Ako i ostati ovdi meni bude,
  s tim ću dokončati mnoge stare trude.
Evo starost ude skoro mi prosiže,
  a pak starci lude, koji smrti biže,
jere u nje mriže svakomu je pasti,
  zgrabi ga srid hiže i najveće vlasti.
Ti mi jošće rasti v kripostjah i liti,
  ti ćeš mi još k časti domovine biti.
Domu je služiti i prud mnogih gljedat
  ter na volju iti mladom srcu ne dat.
Turske krvi žedat junačka je slika
  i srcem ne predat gdi j' boja prilika.
Al nijedna dika nî ginut prez zroka,
  hranit je človika do drugoga roka.
Tebe moga oka moram sahraniti,
  ti ćeš sablja boka domovine biti.
Bogu ćeš služiti i bojat se njega,
  vazdar ga imiti v dnu srca tvojega,
ufanje v kojega čvrsto ćeš ravnati,
  njega za svojega vojvodu držati.
Učit ćeš se znati svakojoj kriposti
  i za viru stati prez svake dvojnosti,
krajičnoj složnosti pazi skrbežljivo
  i svakoj dužnosti kraljevoj marljivo.
Gljej mnoge pomnjivo od drugih prilike,
  sve čini skoznivo rad Boga i dike.
Poštuj tvoje slike, a starije časti,
  dobre sve kulike ljubi, manje vlasti.
U prijazni rasti, vridnim dobro stvori,
  ne daj se napasti da t' srce obori.
Srcem se pokori ponizenim Bogu,
  a uho otvori svakomu ubogu,
po dobrom razlogu svakoja čineći,
  stavljaj, sinko, nogu Boga se bojeći.
Bog, ovo gljedeći, neće te zabiti,
  neg darov del veći hoće t' udiliti.
Ja ću ti pustiti imanje sve moje,
  kô u trudnih liti krvjom spravljeno je,
nadajuć se, to je, da naslidnik očin
  ravnati ćeš tvoje čine na njegov čin,
da tebe i Turčin i kršćan gljedeći
  »Pravi je ovo sin banov!« može reći.
A ja, otpusteći život sega svita
  i v nebu živeći, kô mi Bog obita
i kadi nam kita cvate v rajskoj slavi
  i Bog dušam svita vernim u ljubavi,
da te ne ostavi, hoću ga moliti,
  neg milost postavi kâ će s tobom biti.
Sada imaš iti poglavniku momu,
  poklon učiniti gospodinu tvomu.
Pokljekni k ovomu s kolini obima
  proseć da t' u svomu milosrđu ima,
ter da vred svojima nam slugam provide
  da z ovoga dima dalje čad ne pride,
jer zmožni car ide i jur blizu grada,
  da se skoro vide, turska sila pada.
Hodi s Bogom sada u imanje tvoje
  rad kôga naslada tve majke gospoje.
Prijatelje moje i znance pozdravi
  koji nose svoje prot meni ljubavi,
neka oni zdravi brane domovinu,
  jer smrt mene spravi pod ovu zidinu.
Zbogom, dragi sinu, nî čas govorenju,
  triba je družinu herkati k borenju:
  stat ćemo se, scinu, u rajskom življenju.

Sin banu

Nemoj, gospodine, sina rastavljati,
  ove ću težine s tobom odbavljati.
Imaš koga slati u kraljeve dvore
  koji bolje znati one pute more.
Nemoj mi pokore takove činiti
  po kôj sin ne more tvoj naslidnik biti.
Ja li ću se skriti bižeći priliku,
  a otac pobiti i umrit za diku?
Kômu bi vojniku bil tvoj sin spodobljen?
  Lipše bi uviku da bi bil nerođen.
Volim bit rob vođen po turskih pazari
  neg sramotno plođen po naših kotari.
Da ima sve stvari i svega zadosti
  kî za glas ne mari, vik žive v tamnosti.
Akoprem jakosti doba mi još ne da,
  al mi nisu kosti ni srce iz leda,
i me srce žeda one turske krvi,
  ne zadnjega reda, neg stat gdi su prvi.
Umrit je: smrt vrvi, nî joj se moć branit,
  prvo, potle, crvi s telom te se hranit.
Komu ću se shranit od tvoje dragosti?
  Majku neće ranit s tim veće tužnosti,
a mojoj dužnosti kod oca umriti
  vični glas dičnosti potom će iziti.
Ne samo trpiti s tobom ću žeđu, glad,
  ali se pobiti da sam prem slab i mlad,
dapače ću i rad od meča turskoga
  umrit za ovi grad polag oca moga.
Ne siluj me toga, oče moj, činiti,
  ako ć' sina tvoga tvojim tragom iti.
Smrti se sakriti nî moći človiku,
  a svakom dobiti smrćom nî moć diku,
nit je grob vojniku svakomu u boju:
  neg ovu priliku daj na želju moju
  slidit mi veliku ljubav i smrt tvoju.

Svrha dila prvoga.