Odiljenje sigetsko/Dil četrti

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Dil treti Odiljenje sigetsko —  Dil četrti
autor: Pavao Vitezović
Predgovor drugom izdanju


Odiljenja sigetskoga dil četrti

Nadgrobnice:

Sultana Sulimana, cara Turskoga

Postoj, kî šetuješ mimo rake ove,
  neka ništo čuješ nač te mrtvac zove.
Ovo ja Suliman, turski zapovidnik,
  po svoj zemlji iman najveći poglavnik,
kî Ažiju dobih, Uđipat zeh rukom,
  mnoge kralje pobih s mamalučkim pukom,
strah bijah Latinu, Španjolu i Nimcu,
  a glava Ugrinu, skoro i Slovincu,
pod moju sam nogu more zemljom spravil,
  komaj da sam Bogu nebesa ostavil.
Zasitit mi nije vas svit mogal želje,
  a sada me krije mala šaka zemlje!
Tako svita stvari (kot tekuće vode),
  časti i timari i krune prohode.
Za časti se rodih, za vas svit vojuvah,
  za Siget smrt podnih: sve za ništar pušćah!
Kako sunce sijah čestit do zapada:
  sve sâm prvo bijah, vas sam ništar sada.
Na to svita slavu čudeć se dospiti,
  naklonivši glavu, moreš zbogom iti.

Druga istoga cara, gdi putniku car odgovara

P: Gdo leži ovemu u grobu pokopan?
C:  Glava svitu svemu, car sultan Suliman.
P: Ovo li je sila, ovo stanje tvoje?
C:  Ovdi j' smrt činila hitit tilo moje.
P: Je li to nje bilo? Al kako je smila?
C:  Svako jest nje tilo kô je mat rodila.
P: Zač ti v toj priliki čast pomogla nije?
C:  Nî veruvat diki svita da prem sije.
P: Pridobitelj tulik pridobljen se tuži?
C:  Suprot smrti nî lik, srića vik ne služi.
P: Kako je prašac mal z tul'kih kraljev kralja?
C:  Sve što je gdo imal vmirajuć ostavlja.
P: Grob tvoj svita tri bi dila mogla biti?
C:  Mrtva nî već tribi neg zemljom pokriti.
P: Bog ti podaj stati gdi Mahumet sidi!
C:  U dobri čas, a ti, moj putniče, idi.

Treta istoga

Stani, koji mimo šetuješ:
  gdo počiva ovdi da čuješ!
Ovo je cilj roka i sve stanje sada
  glavaru Istoka, skoro i Zapada,
turskom poglavniku caru Sulimanu:
  (na jednu priliku) koji svitom ganu,
koji zavje grade i orsage mnoge,
  mnogo vojvod klade i kraljev pod noge,
kî j' bojev tuliko strahovitih stvoril,
  čudo je veliko da nî svit oboril.
Sve to što god vlada, orsage i slavu,
  zbog Sigeta grada izgubi i glavu.
Bil je veće želje neg je vas voljni svit,
  nut sad lice zemlje kako je v malo zvit!
Tako srića svita nestanovita je:
  što dugo obita, to dugo ne daje.
    On ti more do nauka biti:
    sada moreš s tvojim putem iti.

Četrta istoga

Sultan car Suliman, otomanskoga slava kolina,
  u polju sigetskom grada radi sigetskoga mrtav
leže na špot turski, na orsaga slovinskoga žalost,
  inako ne htijuć neobladana srića neg ovdi
mnogo Turak s carom da Sigeta rveći pogine,
  a mnogo Hrvatov s banom grada hraneć opade.
Nut, mrtav dobi car zadobit što ne mogaše živuć.

Mikule kneza od Zrinja, bana

    Putniče! Stoj ter štij razlogom, tumači ter plači,
  grihota je nogom da se ov grob tlači.
Nî bilo do sih dob (što je svit okružil)
  vridnijih, kî bi grob veće suz zaslužil
neg ov v kôm počiva jedno čudo svita,
  sika vire živa, cvit ratnoga cvita,
knez Mikula Zrinski, vitez Runa zlata,
  slavni ban slovinski, Dalmat i Hrvata,
pače čast kršćanska, dika dalmatinska,
  hrabrenost hrvatska i slava slovinska,
Nimcev čvrsto pleće, Ugrov zalog cine, -
  sin al otac veće svoje domovine,
kî se j' najveć strašil od uzrokov rati,
  a najmanje plašil što se ima stati.
Mnogič je boja bil, pridobil je sigdar,
  a ob slavi rabil pridobića nigdar.
Mečem je pomrsil zmožnost otomansku,
  miseca okršil na svitlost kršćansku.
Oružjem, zakonom bansku čast ravnaše,
  za srićom pokojnom orsagu skrbljaše.
Tako je grad Siget grada glavar branil
  da ga nî dal uzet nit se j' š njim rastanil.
Car kî svit tresiše š njim ganut nî moga,
  tako v banu biše kripost i moć mnoga.
Neg pokle sto tisuć s carom na smrt dade,
  i on za viru vruć ban viteški pade,
znadući da se v raj neg po smrti hodi,
  koja dobrime (znaj) prudi, zlime škodi.
Zemlju za nebo je, smrt za život zminil
  i trud za pokoje vikovične primil.
Ostavi u plaču otac domovinu,
  ban orsag, junačku vojvoda družinu.
Već ga se ne straši Turčin kako groma,
  a plaču ga naši i vani i doma.
I Turci, njegovoj čudeć se vernosti,
  klanjaju se ovoj raki slaveć dosti.
Živ strahovit biše Turkom, drag kršćanom,
  sad ga pohvališe svi za smrtnom ranom.
Tilo v grobu ovem, duh v nebu pribiva,
  a ime se po svem svitu proglasiva.
Veće mi povidat od plača nî moći,
  suze ćeš i ti dat tere zbogom poći.

Druga istoga bana

Ovdi je zasipan
  Mikula Zrinski ban.

Delimana, sina velikoga Hama, poglavnika tatarskoga

Ovdi j' mlad Tatarin, tatarski poglavnik,
  veloga hama sin i glasovit vojnik,
kî, kud je prohađal s mečem med kršćane,
  mrtve je ostavljal ljuto na sve strane.
U gradu bî zaprt (silom nutar vnide)
  ter, davši mnogim smrt, sopet van izide.
Samo je vesel bil, na želju pogansku,
  kad je do volje pil krvčicu kršćansku.
Mnoge je ostavil v tuđoj zemlji pline,
  mnoge v strah postavil i viteške sine.
Vićnika i zeta careva jest ubil
  jer se j' toga leta v Kumilu zaljubil.
Ban ga smrti dade, careva Kumila,
  da za njim opade, otrove je spila.
Živ nî mira hotil, sad mrtav miruje:
  smrti se je vkrotil kâ straha ne čuje.

Hamujvana, sina kralja od Širije

Da bi mogla lipost al plemen čestiti,
  mladost ali kripost smrti obraniti,
ne bi bil pokopan u ovoj kalini
  Hamujvan Menetan, kraljev sin jedini.

Amirašena, velikoga vojvode harapskoga

Ovdi leži Amirašen,
  harapinski vojevoda,
  od nikogar nepristrašen,
  kot kî srca i kî roda
  viteškoga poglavita
  med narodi biše svita.
Ljubil ga je car čestiti
  i njegovo hvalil viće,
  al Zrinji ban poglaviti
  uskrati mu žitkom sriće.
  Krv kršćansku mnogu proli,
  od kršćana pade doli.

Deli-vida Žarkovića

Ovdi gorski medvid, zmeđu jakih jedan,
  Žarković Deli-Vid pade v treti medan,
  turačke krvi sit, ke j' vazdar bil žedan.
Stalan kako gora v kraljevoj dužnosti,
  svital kako zora v ratinoj tamnosti,
  konjičkoga zbora glavar od vridnosti.
Širije kraljića u polju je ubil
  i mnogo ditića čestitih pogubil,
  viteštva bî svića, i ban ga je ljubil.
Kud god je prohodil med turske vojnike,
  krvjom je njih plodil potoke i rike,
  k viteštvu se j' rodil, s viteštvom u dike.
Smrti Demirhana presilnoga dade,
  al sam kod pogana malo kašnje pade.
  Viteza zibrana da se pogreb znade,
  napis ruka bana ov vitezu klade.

Istoga Deli-vida i Julijane Drugarice

Postoj, putniče, i čtij:
  Ovdi vojno i vojna aliti dva vojnika
  skupa leže,
ne živa, jer u tilu umrihu,
ne mrtva, jer u imenu živu,
  DELI-VID I JULIJANA,
koje ljubav skupa živiti učini,
  skupa život dahu za ljubav.
Sada ljubavi, veri, trudu i smrti svojoj
u nebu mesto, cenu, pokoj i plaću imaju,
zemlji vojništva i hištva priliku pustiše.
  A ti,
da im zamam spomenak nije,
  reci, prvo nego odideš:
  Počivajte v miru!

Demirhana, drugoga vojvode harapskoga

Strahota jakosti kâ se je držala,
  v ovom grobu kosti svoje je pušćala
Demirhana tilo, Harapov vojvode,
  kô je krstu bilo na velike škode.
Tulika biše vlast u njemu i sila
  da je iz zemlje hrast s korenom zgulila.
Kad bî sigetska rat, na brižanjku zvana
  s Deli-Vidom dvakrat držal je medana,
al o tretom pade da se zemlja prenu:
  gdo tu silu klade ležati hrabrenu?
Nî se zanašati vazdar na jakosti,
  um i srića rati potribna je dosti.

Andrijana Radovana

Stojte malo, koji šetujete mimo,
  komu ov grob stoji, pogljedajte simo.
Andrijan Radovan viteštva vrloga,
  drugoč otkupovan od ropstva turskoga,
v ovom leži grobu kršćanskom žalostjom,
  dopunivši dobu života kripostjom.
Prijel je dvisto ran kot oči tulike
  da š njimi vidi stran onih rajskih dike.
Dvi stotin ran prije kot usta tulike
  da š njimi slast pije one rajske dike
ali da pročasti stvoritelja svoga
  u nebeskoj vlasti, Gospodina Boga.
Ovo koji čtite, recite z dragosti:
  u miru ležite, Radovana kosti.

Druga istoga

Vitez od dvisto ran oslabljen on jaki
  Andrijan Radovan leži v ovoj raki.
Smrt se je bojala s jednom ne vgrišiti,
  zato je pušćala tuliko stril iti.
Sit truda i boja (to je srića kriva),
  rajskoga pokoja sad vesel uživa.

Murtuzana paše i Amheta sina njegovoga

Ovdi pod Sigetom
  leži otac sinom, Murtuzan s Ahmetom,
caru na poštenje:
Tako smo se bili da dasmo življenje.
  Tila med vojniki
počivaju ovdi, imena u viki,
  duše v rajskoj diki.

Kneza Gašpara Alapića

Knez Gašpar Alapić, poglavita roda,
  u vojnici lavić, v boju turska škoda,
ovdi sam sahranjen do sudnjega danka,
  turskom sabljom ranjen, prez svega ostanka
Za manom odvetak dobar glas ostaje
  i žitka svršetak početak nastaje.
Dah život za viru, a dobih življenje,
  počivam u miru na vično poštenje.

Velikoga kadijašera turskoga

Nemojte se čudit, derviši i hože
  i drugi musulmani,
što me hti odsudit i što biti može
  da ležim med kršćani!
Roka nigdor svoga previdit ne more,
  srića nî stanovita,
sve stvari ovoga svita se pokore
  smrti, kâ sve hita.
Po ovom hodeći musulmani kraju,
račite se reći: počivaj u raju.

Rustana vezira

Razumom umićan i rukom stanovit,
  u tanaču srićan, u dilu hrabrovit,
nesriću v ljubavi srića mi j' rodila,
  bila mi je k slavi i k smrti Kumila.
Ne od sigetskih muk, a kod sigetskih vrat,
  neg od tatarskih ruk utrgnuh Rustan vrat.
Defiman me zgubi da potlam Kumilu
  svojom voljom ljubi; dah ju s žitkom milu.
Kî god ovdi stane gdi je grob veziru,
  nek reče: Rustane, počivaj u miru!

Idriza, vezira tatarskoga

Ruke okrvavih, a osvitlah ime,
  pomoć ja zabavih na sigetsko brime.
Srići sam odvratil: dah glavu za glave,
  smrti se nis' kratil rad viteške slave.

Rahmata Golije

Golija v životu, Šamšon u jakosti,
  morah pustit totu i dušu i kosti.
Mnogič držah medan i dobih hrabrene,
  a kršćanin jedan sam predobi mene.
Kršćenu krv veće Rahmat ne proliva,
  poda smrti pleće ter navik počiva.

Petra Farkašića, poglavara sigetskoga

Tulike mi trude i tuliko brime
  (da se ljudi čude) davalo je vrime;
u svakomu ostah nepridobljen trudu,
  na poboj s kim god stah, biše mu zaludu.
Smrt na me nî truda zvan jednoga vrgla
  i v onom mi uda i život je vtrgla.
Trudih se za kralja, za dom i za viru,
  za ke umrit valja: sad počivam v miru.

Alderana, vojvode harapskoga

Imenu Alderana,
  človika premudroga,
  vojvode har'pskoga
  ova škrila jest dana,
jer duhi nemili,
  koje dozval biše,
  da se za grad trudiše,
  š njim su se naplatili.
  Tilu ni duši pokoj
  zaman mu želiti nemoj.

Embrulaha Lipoga, u kojoj Arpijanine zaručnica plače

U nesrićan čas dragoga od pravih
  njegovih ovih prs na boj otpravih.
Dah mu sluge i dah ljubav k pomoći
  Sulimana kad željaše pomoći,
i moljah ga kad se dili, na vrati,
  da se svoje do ljubovce vred vrati.
Jer nisi li obećal se vratiti?
  Al se veće, dušo moja, ne vrati ti!
Brojih dneve i misece v žalosti,
  ter što veće, sve me veće žalosti.
Nepokojna ja ljubovca za milim
  svakojemu, kî me vidi, ah, milim!
Najkašnje te iskat idoh na boje,
  kojih mi se misli za te sve boje.
Ali tužna u strašljivih ja mišljah,
  mrtvoga te ovdi zastat ne mišljah.
Gdi te najdoh zakopana, moj dragi,
  med kršćani pod Sigetom u dragi!
Ah, ne leži tebi ovdi lipo ta,
  Embrulahe moj predragi, lipota.
Bil si ljuto, Embrulahe moj, boje,
  ter s Hrvati, kî se boja ne boje,
s carom turskim te Hrvate mneć satrt,
  ali si mi s carom ostal ti satrt.
Ostali ste mrtvi v prahu i v krvi,
  hljepili ste na pravičnu jer krv vi.
Ah, zač mi te al kralj al ban ne uze
  ter živoga ne postavi u uze?
Nosila bih mnoge za te otkupe
  iz sužanjstva da te nazad otkupe,
nego da mi sad divojki udovi
  oslabljuju i gineju udovi.
Za tobom ja žuhko cvilim i plačem,
  vetre s zdišci, vode ponavljam s plačem.
Od tvoje me, Embrulahe, te boli
  srce moje i dušica sva boli.
Za te ljuba rada hoću umriti
  kad mi, dragi ljubovniče, umri ti.
I za tobom hoću voljno propasti
  u dolinje Bulkanove propasti.
Kâ drugoga nigdar nisam imila
  nego tebe, tebe hoću draga i mila.
A vas prosim, o putnici vi trudni,
  milosrđa, u kojemu vam trud nî:
vični pokoj Embrulahu prosite,
  a Bog vam daj što od Boga prosite.

Dvih bratov Miloša i Mate Badanjkovićev

Jedna j' nas utroba dva braca rodila,
  a srića nam groba nije razdvojila.
Jedino živismo, bismo se za viru,
  jedino umrismo kot virni umiru:
  s tim život dobismo u nebeskom miru.

Ivana Novakovića

Sablju okrvavih, očrnih i stupih,
  s krvjom se proslavih i dobar glas kupih,
Novaković Ivan, plemen Debeljaka,
  po krajinah spivan za dobra junaka.
Pašu Murtuzana poslah k Mahumetu
  i već musulmana pri gradu Sigetu.
Al padoh i ja tu gdi ban s gradom pade,
  v nebu mi Bog za tu smrt življenje dade.

Kairbega, vezira mamalučkoga

Dovedoh mamaluke,
  mnoge sablje i luke,
  da dam caru u ruke
  to vojničko imanje.
Al gdi mišljah dobiti
  i kršćane robiti,
  totu morah rob biti
  i prijet večno stanje.
Kršćanska zla namira
  udri me beg Kaira,
  mamalukov vezira,
  Siget grad rveći.
Carevoj na vernosti
  bil sam se verno dosti,
  batrivil sam jakosti
  i živuć i mreći.
Kadi sam ja mnil zapet,
  totu sam ostal zapet:
  pisah se junak za pet,
  zgubi me sam jedan.
Srića je odsudila
  da bi grob moga tila
  sigetska zemlja bila,
  kadi zgubih medan.
Koji mimo ideš, ah, reci veziru,
  prvo neg odideš: Počivaj u miru.

Gospodina Jurja Ćakovića

Bogu vitez jaki i kralju i domu
  leži Juraj Ćaki u grobu ovomu.
Zemlji tilo, viku ime je ostavil,
  a dušu u diku nebesku je spravil.

Radivoja i Juranića vojvod

Ovdi dva vojvode, dva viteza leže,
  kîh ljubav slobode rad sigetske veže.
Kroz vojsku probiše iz grada iziduć
  i mnoge pobiše po taboru iduć.
U Beč su želili do cesara doći
  da bi isprosili za obrambu moći,
al kad na Tatarov ostražu dospiše,
  iz onih kotarov dalje ne stupiše.
Za Lovru Radivoj, drug za druga, pade,
  ov i on velik broj Turak na smrt dade.
Odsiče i glavu Radivoj veziru,
  to za ljubav pravu grada i za viru:
  sad imaju slavu i pokoj u miru.

Samoga Juranića vojvode

Ovdi lipote venac,
  ovdi junaštva kita
  leži zemljom pokrita,
  mlad Juranić Lovrenac,
koga, koje viđahu,
  kruto ljubihu vile;
  kako nebeske strile
  Turci ga se bojahu.
Vilam žalost veliku
  Tatari učiniše,
  bana i Siget udriše
  u ovomu vojniku.
Plače vila lipotu,
  ban hrabrenost plače,
  Siget grad pomoć jače,
  a junaci dobrotu.
Ti koji mimo ideš,
  nad umršim za viru
  reci »Počivaj v miru«
  prvo nego odideš.

Andrija Gusića glavara

Grob dičniji zadobiti
  nisi mogal tvojoj slavi
  neg kôga sam sebi spravi,
  Gusić Andre poglaviti!
Viteški ti j' glas progranil
  od istoka do zapada,
  glavar buduć Peći grada,
  Turkom si grad Zrinj obranil.
Pod Sigetom mnoge pobi,
  potri kola i topovom.
  Pade i sam, ali s ovom
  smrćom vični život dobi,
s krvjom vitez diku kupi,
  iz zemlje na nebo stupi.

Stipana Oršića

Padoh od smrtnih ran u sigetskom kraju,
  turskom krvjom opran, sad živem u raju.

Petra Patatića

Junak med junaki poštuvan za živa,
  mrtav v ovoj raki Patatić počiva.

Mikule Sekulića

Sekulić Mikula, zmaj ognjeni v ratu,
  kôga j' zemlja čula hrabrost obilatu,
opadši za viru, u ovom pogrebu
  pusti tilo v miru, s dušom pojde k nebu.

Vuka Patratovića

Dobi slavno ime življenja vičnoga
  kî vitešku prime smrt za dom i Boga.
Skrbi mi v tom bihu velike i male,
  živoga ljubihu, mrtvoga me hvale.

Ilije golema

V imenu i v dilu kî golem bih z'ista,
  nut kako mi j' tilu dosta malo mista.

Drugih vitezov kršćanskih, sigetskih braniteljov

Ovdi mi kršćani vični stan dobismo,
  kî, da se obrani Siget grad, skrbismo.
Ne htismo bit robi turskoga sinžira,
  s ovimi se grobi nebo nam otpira.

Sigeta grada

Glasan bijah dokle pridobivah boje,
  glasniji sam pokle izgubih sve svoje.
Nisam već procinjen mogal biti vikom
  nego jesam plaćen s krvjom ovulikom:
car je svoj život dal za me, a ban glavu,
  caru je rok prodal grad, a banu slavu.

Druga isotga grada, u kojemu rat govori

Obilno jur z tvrdin pripravnoga na 'vo Sigeta
  ratinu spoznaj moć, slovinska o zemljo, nit odsle
  ufaj se u hrabrenost nit u viteško srce, nut evo
  u polje zjednačih tvrdinu sigetsku ležeće.
  Nuti koje k žuhkoj dopeljah ja viteze smrti:
  ban s junaci ovdi, ovdi car s veziri počiva.

Svrha i dospitak.