U ploču, u kamen sam se stvorio, meso svoje crvu poklonio, da bih vam, kamen i nijem, progovorio.
Isikoše me
U Sutjesci, u Ključu, na Baljvinama me isikoše,
u grabežima, po ledinama, u dvorima,
i nezaimitu krv učiniše nada mnom cijelom Bosnom,
gore i dolje,
tamo i amo,
a ja se udvajam, utrajam, u kamenu umnožavam...
Za života ne znadijah do besjede prave doći.
Gledah i sam da otkinem, uštinem, s povjesma sudbine nit povedem.
Kad me isikoše, ne ostaviše mi ništa. Ni glad. Samo glas, kamen, od kamena satkan. Razma glasa ništa mi ne osta. U glas sav sam se stvorio, da bih progovorio.
I kako progovorih, većma govorim.
U uho se pretvorite, očiju vam ne treba, na zao će vas put, i mene su!
Uši očistite, srce u uši popnite, nek glas ovaj zdrav prav pravo u srce sjekne!
Ne za mene, ja nikoga svog, ni sebe sama nemam.
Za vas okati, za vas živi i krilati, za vas da vas ko i mene vrijeme ne osakati.
Za vas, da se u ljepši, ne u ovaj grobni, turobni, u ljepši glas da se stvorite.
Za vas, da pjev naraštaju, ne hropac, ostavite.
Za vas, da se nikad više ne mogne reći: rodio se kad je umro, blago njemu!
Za vas, da jednoga dana uzmognete širom oči otvoriti, pravo i zdravo stati suncu naprema se,
