Muka svete Margarite

Muka svete Margarite autor: nepoznat

Latinska legenda o svetoj Margariti nastala je u srednjem vijeku, a potom se u prijevodima širila. Hrvatski je prijevod sačuvan u Pariškom zborniku iz 1375. godine te u Oxfordskom zborniku s početka 15. stoljeća, oba na glagoljici. Dramatizacija legende očuvana je u latiničnim rukopisima u osmeračkim dvostisima, a najstariji je rukopis biblioteke Laurenziane iz 15. i 16. stoljeća. Motiv početka pastoralan je, a temelj je narodna pjesma Ovce pase Zadarkinja Mare. Po vrsti ovo je dramatizirana svetačka legenda ili mirakul.

POČINJE MUKA SVETE MARGARITE

Bude sveta Margarita ovce pasti i pasući bude pisam peti ovako:

Trava reste, cvate cvitak,
reste zdravje, dobar žitak;
pasite se, ovce zdrave,
zelene je dosta trave,
ne straš'te se vuka ljuta
ni ovoga moga pruta,
pas'te s mirom po tom polju
da ste site sve na volju!
Po travici toj zeleni
ja ću brati cvit rumeni
ter ću sebi venčac viti
dokle trava vas nasiti.
Pasite se, ovce mile,
sve ste lipe, sve ste bile,
rosna trava reste svuda,
nabrizgajte mlika čuda!
Pasite se prez obzira
da pastirom date sira,
kî češljaju vaši runi
da su lipa vlasa puni.
Pastiri vas hote prati,
bistre vode napajati
da vam na prud paša bude,
ne bledite, pas'te svude!
Trava reste, rumen cvitak,
vam, ovčice, dobar žitak,
ja sam venčac opravila,
na glavicu postavila.

To rekši, izajde jedan gospodin imenom Olibri i zapovida slugam svojim da uhite divojčicu kâ pase ovce:

Sluge moje, uhitite
divojčicu ku vidite,
koja ove ovce pase,
kako zlato ima vlase!
Prived'te ju brzo k meni
da upitam ime ženi;
ako ona prosta bude,
zvat će mi se žena svude,
ako bude zakupljena,
od mene će bit ljubljena,
pinezi ću nju platiti,
hotnica će moja biti.
Mnogu lipost ona ima,
ustrili me nje očima;
cić velike nje liposti
učinim joj dobra dosti.
Brzo po nju sad pojdite
ter ju k meni dovedite,
na tom misti već ne stojte,
sada, sada po nju pojte!

Pojdu sluge i uhite svetu Margaritu, a ona poče govoriti:

Pomiluj me, Gospodine,
ne čin' da mi duša zgine,
Bože, kî si pun milosti,
s poganskih me ruk oprosti!
Slavni Bože, ti učini
da se moja put ne shini,
ti uzdrži divstvo moje,
prostri ruke k meni tvoje!
U pomoć mi, Bože, budi,
vidiš kîmi jesam ljudi!
Umiljenstvo moje čini
da se, Bože, ne prehini.
Ne omrsi pamet moju
da ne pustim veru tvoju!
An'jela mi pošlji svoga
kî človika zmore toga,
otvori mi kripost tvoja
pamet i s njom usta moja
da prî neg me on umori
moj mu jazik odgovori!
Tvoju kripost skaž' veliku
kada budem pri krvniku;
u poganskoj jesam ruci,
kako ovca meu vuci,
o(d) ptičala kako ptica
laćena sam ja divica,
jaše mene sam tužnicu
kako ribu na udicu,
kakono zvir u tenetu
pridoh u množ sad prokletu.
Slavni Bože, pomozi me,
u potribi ne pusti me!

Pridu sluge gospodinu i dovedu svetu Margaritu, i jedan pride i reče:

Tvâ velikost, gospodine,
ni s njom složna doistine,
ona vaše boge psuje
a jednoga Boga štuje;
di: veruje ona Boga,
propeli su popi koga,
i svim srcem njega slidi,
boge naše nenavidi.

Olibri se promini u obraz čineći ju k sebi priti i reče:

Hodi malo, ženo, simo,
odkuda si neka vimo!
Htij nam pravo povidati
ter se ne htij strahu dati!
Pravi meni koga s' roda,
kâ li jesu tvâ gospoda,
nu jesi li prosta žena
ali s' raba obužena?

Odgovori sveta Margarita:

Nisam raba zakupljena,
da ja jesam prosta žena,
i kršćansku veru slidim,
a tve boge nenavidim.

Odgovori Olibri svetoj Margariti:

Koga Boga, rec' mi, sloveš,
kîm imenom njega zoveš?
Svaki strasi sad ostavi
ter istinu meni pravi!

Odgovori sveta Margarita:

Slavim, zovem gospodina
Isukrsta božja sina,
kî proklinje boge tvoje
i uzdrži divstvo moje.
Do ovoga, znaj, vrimena
ne pogrdim ja imena;
ime hoću t' povidati
i kako se činim zvati:
ja sam roda plemenita,
ime mi je Margarita,
patriarka moj bî otac
kî nimaše blaga konac;
bî poganin kako ti si,
dušu zgubi za zli grisi.
Istinu ste svu slišali
ča ste mene upitali.

Odgovori Olibri:

Veruješ li ti onoga
kî bî propet od nas Boga?
Diš li njega da svud sloveš
i na pomoć sebi zoveš?

Odgovori sveta Margarita:

Zginu tvojih otac slava
jer propeše Boga prava,
od njih svaki zlo dostiže
prot Isusu kî se zdviže.
Kada Isus ov svit ojde,
u nebesko stan'je pojde,
u njem hoće kraljevati,
nigdar konca ne imati.

Rasrdi se Olibri i reče:

Uhitite tu divicu
ter ju stav'te u tamnicu,
jer protiv se meni srdi
a boge nam sve pogrdi.

Stave svetu Margaritu u tamnicu, i počne Olibri činiti posvetilišće bogom, i dospivši sede i reče slugam:

Pojte vreda, službenici
ženi kâ je u tamnici
ter ju k meni dovedite,
sada, sada po nju ite!

Pojdu sluge i privedu svetu Margaritu, i kad dojde, reče njoj Olibri:

Zač nišćeti toj se daješ
tere život svoj izdaješ?
Ne htij tako morit tebe,
jur pomiluj sama sebe,
htij štovati naši bozi,
darovat [t'] ću dari mnozi!
Izvan togaj, toj liposti
dati hoću pinez dosti,
u mom stanu hoćeš stati
i mojom se ženom zvati,
mnogu hoćeš čast imiti,
draga ćeš mi svrh svih biti.

Odgovori sveta Margarita:

Bog zna, kî zna svaka dila,
da je meni duša mila,
i to neće nigdar biti
da ću njemu sagrišiti;
on jes po kom divstvo nosim,
kî mi daje sve ča prosim,
on to more dobro znati,
k tebi neću ja pristati.
Ti nigdare tolikoje
ne znemeš me z vere moje,
kî put počeh ja sliditi,
nigdar neću ostaviti.
Znaj da duša mâ veruje
Boga koga svaki štuje,
prid kim zemlja sva trepeće
i boji se more veće,
prid kim jesu vitri v strahu
i svi mrtvi kî su v prahu,
gdo mu čini čast, pošten'je
po svem svitu sve stvoren'je.
Boga slidim koga stan'je
nigdar nima pomanjkan'je,
za njega ću ja umiriti
i u svaku muku priti.

Odgovori Olibri:

Gdi ne častiš moje boge,
podam tebi muke mnoge,
pogubim te prez milosti,
rastrkat ću tvoje kosti,
ako mene slidit budeš,
velu slavu ti dobudeš,
ljubit ću te već ner sebe,
ne ostavim nigdar tebe,
mâ žena ćeš prava biti
ako sama budeš htiti,
i sva dobra kâ su meni
tebi budu, mojoj ženi.

Odgovori sveta Margarita:

Nigdar mene ne prihiniš
ni s moje me vere snimiš,
pripravna ću na sve biti,
ke mi muke hoć' zaditi,
Isukrsta cić ljubavi
na svaku me muku stavi
da divice sve ostale
sa mnom skupa Boga hvale.
Isus sebe dâ propeti,
naše duše s pakla zneti,
meni ništar ti ne priti,
ne bojim se za nj umriti,
prevelikim Bog pošten'jem
zlamenal me jest zlamen'jem.
Zato te se ja ne bojim
ni se klanjam bogom tvojim.

Olibri reče slugam:

Sluge moje, već ne stojte,
vreda s ovom ženom pojte
i prid ovim čudnim pukom
mučite je strašnom mukom!
Visoko ju sad zdvignite
ter šibami svu izbijte
kad se mene sad ne boji,
neg protiva meni stoji!

Raspnu svetu Margaritu i počnu ju fruštati, a ona govori s očima k nebu:

Ufam u te, Gospodine,
ne smuti(m) se doistine,
mnom se neće narugati
neprijatelj ov prokljati.
Svi kî tebe štuju, Bože,
neprijatelj njih ne zmože,
za prislavno ime tvoje
ne zapusti divstvo moje;
vidiš gdi tvâ raba vene,
milosrdjem pozri mene,
tvâ kripost me ne zapusti
ni me zmoć njim dopusti,
tvâ prijaka moć velika
oslobod' me ruk krvnika,
da cić muke ku mi čini
srce mi se ne promini.
Zdravje meni htij poslati
i bol moju odlašati,
neka moj plač i dresel'je
obrati se u vesel'je.

Kad to sveta Margarita reče, jedan ki ju frustaše njoj reče govoreći:

Promin' misal, Margarita,
divojčice plemenita,
k našim bogom ti se vrati
i njim hoti verovati,
svrh svih divic bolje t' bude.
ljubljena ćeš biti svude.
Žalost s tugom nam dohodi
videć gdi ti krv ishodi.

Pak drugi sluga njoj reče:

Uistinu svak se boli
i za tebe Boga moli
[divojčica, videć tebe
gdi umaraš sama sebe];
svak na pomoć boge zove
gdi ti tilo krvju plove.
Ako ljubiš ti liposti
cić nevere i sliposti,
gospodin je srdit na te
i ne haje ništar za te,
odlučil je učiniti
da spominak neć' imiti.
Jur odluči i nakani
tere k njemu ti pristani.
[Život će ti on shraniti
i svega te obraniti].

Govori sveta Margarita slugam:

[O prizali svitovnici,
zalih bogov naslidnici,
pojte činit vaša dila,
ja se dosle nis hinila,
Isus mâ će pomoć biti,
već ne htite govoriti!
Ča, nebozi, vi mislite,
mene riči ne shinite,
gdi mi tilo raščinate,
meni duše ne skidate;
to tilesno umoren'je
svač'je duše jest shranjen'je.
K meni htij'te vi pristati,
Boga moga verovati
kî jest moguć u kriposti
i podaje svim milosti,
on nikogare ne umori,
on svakomu raj otvori;
kî na njega vratih kuči
ne da njemu da se muči].
Duša slišat mâ ne more
usta vaša ča govore,
neću slišat vaši bozi
premda [jesam] v tuzi mnozi.
Slipi jeste [ludujući],
vaše boge verujući
kî nigdare vas ne sliše
ni vas koga [kad] utiše.
Dobra nije meu njimi
jer su glusi tere nimi,
oni jesu umoreni,
od človika [svi] stvoreni.

Pak sveta Margarita obrnu se Olibriju i reče:

Pse nečisti, zal človiče,
zalih bogov naslidniče,
ča sam sebe tako hiniš
ter djavalska dila činiš,
zač ti duše nije milo,
kô, nebore, činiš dilo,
ča li misliš, pse nečisti,
živu li me hoć' izisti?
Nigdar nećeš tuko moći
da ćeš himbom mene zmoći,
Isukrst je kripost moja,
ne zmože me sila tvoja;
ako činiš zala dila
svrhu puti moga tila,
nećeš tu moć, pse, imiti
dušu moju pogubiti,
iz ruk tvojih, pse prokleti,
Isus će mi dušu sneti.
O preljuti, strašni lave,
ne te biti vazda slave,
Bog moj hoće učiniti
tilo t' s dušom pogubiti,
s paklenimi [hoćeš] vuci
vikuvičnoj stati muci.
Ti ć' poznati Boga moga
muku trpim cića koga,
i reći ćeš da je hvaljen
po sve vike vikom, Amen.

Rasrdi se Olibrij i reče da grebeni meso razkidaju svete Margarite, govori slugam:

Sluge moje, tu divicu
umor'te ju kako psicu!
Vreda kljišća nataknite,
sva joj mesa razmaknite!
Ne valja joj govoriti,
triba ju je umoriti,
grebeni ju razdirajte
ter joj muku ponavljajte!

Počnu razdirati mesa svete Margarite, a ona oči k nebu uzdvignu govoreći:

V žalosti mi duša vene
obastriše jer psi mene,
zalih ljudi sviti zali
protiva su meni stali,
u pomoć mi, Bože, budi,
Margaritu ne zabudi!
Molim slavnu milost tvoju
da mi shrani dušu moju,
obaruj me pakla muke
i ovoga zla psa ruke,
od ust lava ržećega
oslobod' me moć vičnjega,
lionkorna od jakosti
i od rozi strašnih dosti
umiljenstvo [moje] shrani,
svakoga me zla obrani!
Isukrste, pokripi me
za prislavno tvoje ime,
meni [toje] daj ufan'je
da u tvoje dojdem stan'je!
Čin' nebesa, Bože, tvoja
ter da pride molba moja,
golubicu pošlji tvoju
neka čuva dušu moju
da mi bude uhranjeno
moje divstvo neskvrnjeno.
Daj mi srcu moć [toliku]
milost tvoju za veliku
da boj bijem kîno želju
suproti neprijatelju;
viditi ga meni čini
neka mene ne prihini,
čin' ovoga da krvnika
mâ povrže moć velika,
mâ mu duša zla ne tvori,
a on mene [tako mori].
Tvoja milost svaka može,
učin' da ga zmore[m], Bože,
da ufan'je svako v tebi
ima diva čista sebi.
Bože slavni, utiši me,
ja te molim, usliši me,
slave tvoje glas velike
[slavit će te va sve vike]!

To rekši sveta Margarita, počnu ju i mučiti i grebeni mesa razkidati, i videći Olibrij gdi njoj krv teciše, zatisnu oči ne mogući gledati gdi njoj teciše, i svi ostali kî bihu njim, i tako posteći reče Olibrij svetoj Margariti govoreći:

Margarita, kud se dila,
ča si sebi ti nemila,
ne vidiš li tvoje tilo
da nigdire nije cilo?
Vele drago tebe molju
da učiniš moju volju,
htij štovat moji bozi,
jer njih štuju ljudi mnozi,
il ćeš umrit ti divica
i prem kako jedna psica.
Gdi li mene ne uslišiš,
smrtju sebe ti ulišiš,
moj zaisto mač će biti
kî će t' tilo razrušiti,
rastrkati hoću t' kosti
od velike te liposti.
Viditi te oči moji
[izbrojeni] udi tvoji,
i to vide tolikoje
ki okolo tebe stoje.

Odgovori sveta Margarita Olibriju:

O prez stida pse nečisti,
neć' bit vazda na tom misti,
vrime skoro hoće priti
da mi hoćeš zaviditi.
Tilo li ću milovati
kô ću crnoj zemlji dati?
Ako tilo sad pomilim,
Isukrsta ja uhilim;
kud bi duša tvoja pošla,
tu bi moja v muke došla.
Ja to tilo krvi punim
neka dušu ja okrunim,
u nebeskom stan'ju gori
Isus meni raj otvori.
Ne straši me već nitkore,
ništa tvoj mi strah ne more!

Rasrdi se Olibrij i zapovida svojim slugam da opet postave u tamnicu svetu Margaritu:

Sluge, doli iznem'te ju,
u tamnicu poved'te ju,
u onu u kôj nî svitlosti,
umor'te ju prez milosti!

Povedu sluge svetu Margaritu u tamnicu, i ona, kad ulize, zlamena se i počne moliti Boga govoreći:

Bože, kî hti odlučiti
kad mudrostiv sad će biti,
tebe vas ov svit se boji
i u mnogom strahu stoji;
i dne jošće tere noći
straše te se svake moći.
Ti ufan'je jes svakoga,
slava stana nebeskoga,
ti si, Bože, vela svitlost,
primi mene jur na milost!
Bože, ti si sirot otac,
ti nigdare nimaš konac,
obazri se rabi tvojoj,
daj mladosti mojoj pokoj!
U oca sam hći jedina,
ostala sam kako stina,
ne haje se mnom nitkore,
otac ne zna gdi me more;
majku moju, koju ljubih,
odavna ju ja izgubih.
Ti, Isuse, Bože pravi,
Margaritu ne ostavi,
čin' me vidit, sin Marije,
neprijatelj kî me rije.
Ne znam njemu ča sagriših,
kîm li dilom ja uliših?
Živih, mrtvih ti si, Bože,
sudac kîno svaka može,
[hoti, Bože, odsuditi,
ko će od nas boj dobiti.]
U tminah sam sad zle volje
jere strah me mnogi kolje,
smrtnih ranah ja se bolim,
uzdahom te, Bože, molim:
ne htij k meni sržbon biti,
ne hotij me zapustiti!
Ne čin', slavni Gospodine,
duša moja da pogine,
u te stavih sve ufan'je
jere nimaš pomanjkan'je.
Slavni Bože od milosti,
tužnicu me ti oprosti,
milosti mi s neba rosi
koju moja mladost prosi!

To rekši, sveta Margarita, dokle bude u tamnicu, nje baba bude prinašati njoj jisti, i tako steći izajde zmaj i ulize u tamnicu, videći ga ona pristraši se i kleknu ter poče govoriti:

Bože slavni, Gospodine,
koga štuju sve dubine,
[o Isuse nevidini
kî u trojstvu jest jedini,]
ti utvrdi rajsko stan'je
da ne pozna[m] pomanjkan'je,
matrimonij ti odluči
kî se nigdar ne razluči,
ti razvrše pakal isti,
djavla sveza na tom misti,
moć ugasi drakunovu
i velikost svu njegovu.
Ti si limbu vrata razbil,
vražju silu jes oblomil,
mene tvoja ruka obrani
i napokom u raj shrani.
O, Isuse priblaženi,
ti pomozi ovoj ženi!
Ostala sam sirotica,
tvâ sam, Bože, službenica,
ovoj zviri ne dopusti
da me razdre nje čeljusti!
Učin', Bože, kripost tvoja
da ga zmože jakost moja!
Ne znam zač se bije sa mnom
ter me kolje smrtnom ranom,
želi tilo da duh pusti,
da me poždre on čeljusti,
da me unese u pećinu,
u njoj smrtno da poginu.
Bože, budi volja tvoja,
ne ča hoće mladost moja.

To rekši, drakun otvori usta i požri svetu Margaritu, a ona se prekriži u njem i tudje puknu drakun, a ona izajde vanka, i toti djaval dojde, i tako ona kleče govori:

Hvaleć slavim, Gospodine,
tvoje ime doistine,
kî usliši molbu moju
i posluša kripost tvoju.
Isukrste, vični kralju,
tebe slavna sada hvalju
kî me zvali iz drakuna,
jerbo straha bih ja puna.
Stup si vere ti krstjanske,
progonitelj jes poganske,
početak si od mudrosti,
ti Bog jesi pun milosti.
Slavni kralju o an'jelski,
stvoritelju o nebeski,
utvrdi mi pamet moju
i ukripi veru tvoju!
Vidih moje verne duše
i gdi drakun mrtav puče,
vidih mrtvu ubojicu
kî me pozri nevoljnicu,
vidih usta gdi otvori
da ga tvoja moć umori,
vidih njega jidost zala
da jest sasvim pomanjkala,
vidih njega sve otrove
da zmogoše ruke ove;
verujući križa sveta,
bih z drakuna van izneta.
Vidih njega svaka zala
da na zemlju jesu pala,
vas razvržen vidih pakal,
žrlac od duš da je pukal,
vidih gdi moj križ procvita
raba tvoja Margarita.
Vidila sam veru moju
gdi pokaza kripost svoju,
vidih isto veru moju
da pokaza kripost svoju,
vera ka bi pogrjena
sad bi sasvim utvrjena.
Vidila sam tilo moje
gdi mirisi u njem tvoje,
van iz njega mast ishodi
u svetih se kâ nahodi,
vidila sam ja svet' uli
kadi moju glavu poli.
Golubicu čekam moju
kâ mi slavu skaže svoju.

To rekši sveta Margarita, tad izleti golubica, i reče sveta Margarita:

Vidila sam, Bože sveti,
golubicu gdi tvâ leti,
radujem se jer te ljubih
i drakuna strašna ubih,
sve pod moje stavih noge
drakunove sile mnoge.
Do smrti se ne pristraših
kada njega ja potlačih.
Sada tebe, vični kralju,
raba tvoja slavno hvalju,
na daru ti hvala tvomu
kî si podal srcu momu,
zmogoh silu svu i jakost,
oslobodih moju mladost.
Bože, divic ti s' pošten'je,
svih grišnikov odkupljen'je,
hrana svetih mučenikov,
oprošćen'je svih uznikov,
od svih pukov zdržitelju,
Bože slavni spasitelju.
Spasitelju svega svita,
hvali tebe Margarita,
i tebi se priporučam
jer se s tobom ne razlučam.
Molim tebe, Bože pravi,
Margaritu ne ostavi,
ne htij mene zapustiti,
htij me sebi pridružiti!
Nimam komu oči dvignu
jer me svaki jur odbignu,
samo tebe jedinoga
pomoćnika imam Boga;
nu čin', Bože ti jedini,
da me djaval ne prihini,
učin' meni doželeti
vik se s tobom veseliti
ondi gdi su duše prave,
da me ruke tvoje stave
u kraljevstvo oca tvoga,
Gospodine, svemogoga.

To rekši sveta Margarita, skoči djaval i popade ju i poča govoriti:

Ostav' me se, Margarita,
ne progon' me sega svita,
dovolje si jur stvorila,
brata si mi umorila;
od drakuna u prilici
požri tebe u tamnici,
tvoje velo uzmožen'je
poda njemu umoren'je,
još bi krunom mojom htila
da bi mene umorila.
Htij si mene ukloniti,
ne hotij me progoniti!
Zač mi duše iz ruk iznimlješ
ter mi dobro sve otimlješ?
Toliko jest kripost tvoja
da nevoljna sila moja,
koliku mi žalost stvaraš,
da me svaki hip umaraš,
sile moje ti ne kratiš,
opet slobod moju vratiš.

To rekši, popade Djavla sveta Margarita za vlasi i vrže s njim na tla i sta mu na grlo i reče mu:

Ostavi se divstva moga,
djavle stana paklenoga,
hoć' li duše već tentati,
svega ću te sad sentati.
Meni li si hotil priti,
djavle crni, prehiniti?
Ne z[n]aš da ja imam Boga
pomoćnika svemogoga?
Ostavi se, ubojice,
mene božje službenice,
Isukrst je moj spasitelj
i svega zla obranitelj.
A nečista hudobino,
pri vojniku zla gidino,
znaš li da sam ja divica
Isusova nevistica?
Sve stvoren'je njega hvali,
svi narodi veli i mali,
Isusova slavna dika
ne pomanjka viku vika.

To rekši, ukaza se Križ iz neba i sede na Križ golubica i ču se glas božji di govori i reče:

Blažena si, Margarita,
kruno divic sega svita,
jer uzdrža divstvo v sebi,
blažena ćeš bit na nebi;
pripravna je tebi kruna
kâ je svake dike puna,
okrunjen'ja njom ćeš biti,
slavu vičnu hoć' dobiti,
čekaju te sve svetice
i blažene sve divice,
svi an'jeli tebe žele,
ob tebi se svi vesele,
svi na vratih rajskih stoje
otvorivši krilo svoje
da te primu na nebesi,
zato mirno sve podnesi!

Tada sveta Margarita odgovori:

Slavni Bože, hvala t' budi,
kralju an'jel i svih ljudi,
da blaženo viku sveća
jer mi dare ti obeća,
na svemu vam budi hvala,
u ruke sam vam se dala!
Evo raba, Gospodine,
cić tebe joj tilo gine,
[vaše vele cić kriposti
podniti ću sve žalosti],
da bi tisuć smrti bilo,
sve podnese moje tilo.

To rekši, sveta Margarita popade i poča ga biti govoreći:

Pravi meni, hudobnjače,
duš ubozih udavljače,
odkuda je narav tvoja
cić ke stojiš prez pokoja?

Odgovori Djaval svetoj Margariti:

Vele drago tebe molju,
ne hotij mi bit na volju,
iz grla mi iznem' nogu,
jer mi daješ tugu mnogu,
mâ dila ću t' povidati,
ništa neću t' zatajati.
Htij me malo popustiti,
sve hoću ti izustiti.
Znaj da Bezes ja se zovem
i mnogo se v paklu slovem,
pak Belzebub prozvan jesam
zač prijatelj Bogu nisam.
Cića mene pravi mnozi
stvoreni su svi ubozi,
i žeral sam ja njih muku,
bil sam tomu ja nauku.
Ja vsakomu dvižem rati,
nigdor meni moć ne skrati.
Samo sada ruke tvoje
izbodoše oči moje,
sva plamikom moć mi zgori
jer mi brata ti umori.
Zato nad mnom imaš oblast
ter me prognat hoć' u propast.
Od te straha prija nimah
jerbo biše zemlja i prah.
Odkad Isus u te pride,
mene velik strah obide.
i odkada sam Bog pravi
proročastvo u te stavi,
ina si se učinila,
sva si uda prominila.
V tebi jest božje zlamen'je
kô mi daje umoren'je,
sada jesi okrunjena,
sve kriposti napunjena,
sad jest bila tvâ prilika
od biloće bila mlika.
To zlamen'je v ruci imaš
kîmno mene ti ubijaš,
Isus v tebi sam pribiva,
njegova se bojim gniva,
svezana me zato držiš
tere na me tako mrziš.
Hinac jesam i svih varal
ter sve ljudi jesam zmogal,
okol kojih kada idoh,
na konac im tudje pridoh.
Činim človik da je vas spet
i da zgubi svoju pamet,
zato nad mnom imaš oblast
te me prognat hoć' u propast,
činim mudrost da zabude
kad u mojih rukah bude,
kada bude človik spati,
njega budem pohajati,
i činim ga probuditi
ter hotnici svojoj iti;
koga od sna ja ne zdvignu,
u snu njega zgrišit činu.
Njemu blago ja ne kratim,
kud godi ću njeg obratim,
uistinu jur nitkore
grišit mojih ruk ne more,
svih u boju prinemagam
ter velikom moću zmagam.
Onih svrh kîh oblast imam,
njih iz vere van iznimam,
i kîh najdu nepripravnih
tere na boj moćno slabnih,
kî zlamen'je nima križa,
uhiti ga moja mriža,
kî priliku tvoju ima,
oblast nimam ja nad njima;
svi kî veru nenavide,
svak u ruke moje pride,
i kî zajdu iz svetošći
tere stanu v nečistoći,
iznevarke svih uhiću
ter ih svežem (v) moju vriću,
kîh priličnih k tebi najdu,
od svih tužan ja odajdu,
sramotan sam i zlo čuven,
i od tebe batom izb'jen.
Pristan' jure, Margarita,
prognan jesam z sega svita,
ne znam ča ću učiniti,
ni kamo se nebog diti,
od velike tve jakosti
prib'jene mi jesu kosti.
Bî mi žalost privelika
da me j' zmogla moć človika,
da divojka gdi me dobi,
to mi žalost s tugom pribi,
jošće veće da tvâ mati
s ocem hoti k nam pristati,
a ti buduć kîh rojen'je,
sad mi daješ umoren'je.
Eto meni vela žalost
da tolika bî tvâ jakost,
od oca se veća najde
ter u ljubav božju zajde,
kî ubija moju silu
ter mi muku dâ nemilu.
Moja kripost uistinu
jur pomanjka i jur ginu
kad divojka jedna mlada
z našega nas stira grada,
sama s' ti kâ djavli ubi,
razbila s' mi jure zubi.

Odgovori sveta Margarita:

Hvale meni ne izusti,
al ti rasrdih svi čeljusti,
Koje tvoje jest kolino,
rec' mi, čarna sad godino,
odkuda si ti izašal,
kako li si tu moć našal
da pravadnim dobra zimlješ
ter ih z božje vere znimlješ?

Odgovori Djaval:

Da nu rec' ti malo meni,
odkuda je život tebi,
odkud udi tvoga tila,
ke ih moć mi učinila?
Prav' mi kâ jest vera tvoja,
hoću t' kazat dila moja.
Ali kako to jest bilo
da Bog pride v svoje tilo?
Kako li je va te prišal,
kako li je s neba sišal?
Sva ću t' dila mâ skazati,
htij meni to povidati.

Odgovori sveta Margarita:

Nî dostojna rič viditi,
meni tebi poviditi,
po kî put sam stekla milost
da toliku imah kripost,
nî dostojna rič viditi
da ću s tobom govoriti,
jer je u mni božja milost,
on je meni poda(l) kripost:
kî gospodin želi biti,
neće s' slugam podložiti;
zato, buduć ti moj sluga,
svit se s tobom i svak ruga.

Odgovori Djaval:

Kad li hoćeš, praviti ću,
sve na stranu ostavit ću:
Satanas kralj naš se zvaše
kî v nebeskom raju staše,
kî cić njega oholosti
izagnan bî prez milosti,
i njega Bog od istine
posla s neba u dubine.
Kî Satanas kada čuje,
gdi se sveti al Bog štuje,
onamo nas čini iti
eda b' htili naši biti,
da zmožemo mi onoga
kî verovat bude Boga,

(Lakuna)

i srdi se jer s' ti bila
kâ si Rufna umorila.
Mi svi jesmo učinjeni
tad an'jeli izmučeni,
kad(a) nas Bog vrže doli
jere bismo svi oholi,
past nas čini v jame paklene
gdino stoje duš' neverne.
Ne smim usta otvoriti
ni već s tobom govoriti;
i zabi(l) sam jur sam sebe
gdi okrilil jest Bog tebe.
Mi po zemlji ne hodimo,
negli s vitri svi letimo,
zato ovdi ne smi(m) stati
ni s tobom se već karati.
Jošće ću te ja moliti:
htij me malo oprostiti;
blago svita dat' hoću ti,
daj mi malo počinuti.
Zaklinam te Bogom živim,
Isukrstom sad istinim,
da me sasvim ne odgoniš,
od duš mene s kîh progoniš;
u zemlju me ti zatvori,
a tako me sad ne mori;
dokle budeš ti živiti,
neću tebe naviditi;
nijednomu pravadniku
ne učinih već zlo človiku;
to se tebi ja obitam,
stanovito sad zavitam;
jošće ću ti govoriti,
gdi nas hoćeš zatvoriti:
Salamuna mudrost vela,
kâ nas biše uzom spela,
gdi se biše vas dvor paklen,
svom kripostju u sud stavljen,
za života da njegova
ne reče mu ni zla slova;
sad po smrti mi njegovoj
učinismo red novi(ji);
ne mogosmo počivati,
jasmo v ognju pribivati.
Babilonski ljudi videh,
i tomu se mnogo čudeh;
mnjahu da je vnutri zlato,
sud razbiše i sve zato;
ispušćeni tada bismo,
vas svit ovim napunismo;
istinu t' moj jazik pravi,
prosim t', jur me se ostavi.

Odgovori sveta Margarita:

Djavle čarni, htij mučati,
ne htij veće sad kričati.
Neću slišat tvoga glasa,
ni već stoj hip i ni časa;
poj od mene, duše zali,
djavli stoje gdi ostali.
Sad mi razlog htij izdati
od duš ke si htil zaklati;
da te bat moj još ne bije,
odajd' od ljud gdi ih nije;
poj jur u svi časi zali
gdi su djavli svi ostali,
gdi glas ljudski nije slišit,
ondika se pojdi mučit.

To rekši sveta Margarita, otide djaval. Tada zapovidi Olibrij svojim slugam da dovedu svetu Margaritu njim govoreći:

Sad k tamnici vi pojdite,
Margaritu dovedite,
neka vidim hoće l' htiti
svoju misal prominiti.

Pojdu sluge po svetu Margaritu, iznemu ju iz tamnice. I ona izašadši prikriži se. Privedoše ju sluge k Olibriju. Reče joj Olibrij govoreći:

Molim tebe, Margarita,
divojčice plemenita,
ne čin' muke da te kolju,
učin' jure moju volju,
hotij k meni ti pristati,
boge moje adorati,
dostoji se ta rič tebi
ako hoćeš život sebi.

Odgovori sveta Margarita:

Nije tako kako pravljaš,
jer me vanka puta stavljaš,
I meni se ne pristoji
verovati bozi tvoji;
tebi će se pristojati
Boga moga verovati,
Isukrsta, božja sina,
vsemogoga gospodina,
i da budeš to hotiti,
meni hoć' li dobar biti.
Vsih prorokov toliko je,
htij slišati riči moje:
ti se mnogo, da znaš, hiniš;
čim tu misal ne prominiš,
jer su nimi svi idoli
kîm se tvoj puk sada moli,
i jošće ih oni štuju
jer su nimi i ne čuju;
zato k meni htij pristati
ako ć' duš' v opokoj dati.

To slišavši, Olibrij zapovidi svojim slugam takoj govoreći:

Sluge moje, nu tecite,
sad ju golu izvucite,
još ju višlje uzdvignite,
svitnjaci ju izžezite.

Dvignu svetu Margaritu i počnu i žgati dupliri gorućimi, a ona poče govoriti:

Višnji Bože, srce moje
čin' da ne pust' vere tvoje,
obrani me tvoga gniva,
da grih u mni me pribiva.

Olibrij reče svetoj Margariti:

Margarita, ča se hiniš,
ča jur misal ne prominiš?
Hotij jure odlučiti,
idolom se pokloniti.

Odgovori sveta Margarita:

Ne prominim misal moju,
ni učinu volju tvoju;
tvoji bozi nisu pravi
jer ih smrt svaki zadavi.
Uistinu neće moći
djaval jednu divu zmoći.
Ne hotij mi to praviti,
neć' Isusa ostaviti,
na me stavi on zlamen'je,
čuva moje svud pošten'je;
Isukrst, koji se slavi,
krunu slave na me stavi.

Olibrij, rasrdiv se, reče slugam:

Sluge moje, otidite,
velik kotal donesite
da plamikom oganj gori,
Margaritu da umori.

Donesu sluge kotal i, staviv ga na oganj puna vode, reci Olibriju:

Ča nam reče svitlost vaša,
sve zasluži služba naša:
evo kotal mi našli smo
kî vam sada donesli smo.
Hti nam sad zapoviditi,
ča imamo učiniti.
Drv donesli smo dosti
za služiti tvoj milosti.

(Lakuna)

Olibrij slugam reče:

Oganj vreda naložite,
kotal vode napunite,
sad vreda to opravite,
Margaritu v kotal stavite,

(Lakuna)

kuželjom ga čin'te vriti
jer ju hoću umoriti,
z(a)vežite njeje ruke
neka sliša veće muke.

Sluge nalože oganj i stave kotal s vodom na oganj, a unutra svetu Margaritu koja, budući u kotlu, na ognju počne govoriti:

Vsemogući o Isuse,
Margarite gledaj suze,
ti razveži uzu moju,
sad pokaži kripost tvoju.
Tebe, Bože, neka slavim,
tere veru ne ostavim,
i da činim tebe znati,
druzih va te verovati.
Ne učini, Gospodine,
raba tvoja da zagine;
oganj ovi, kî m' izgara
ter me tužnu sad umara,
Isukrste o istini,
čin' tva kripost da učini,
da ov oganj, kî sad gori,
Margaritu ne umori.
Voda v ku sam postavljena,
budem sada ja kršćena,
da ne bude umoren'je,
nego moje prosvitljen'je,
neka bude zdravje moje
uzvišen'je slave tvoje.
Okrili me, Gospodine,
tvoja raba da ne zgine,
pošlji tvoju golubicu,
pohodi me nevoljnicu,
neka vodu blagoslovi
u ku stati mene čini.
Zlamen'jem me kripi tvojim
v ovoj muci da ne stojim,
sada mene da ponoviš,
rabom svojom da ti proviš,
da mi povi slavu tvoju
ter odlahča muku moju,
da me svetom vodom pol'je,
prišad tvoje za pristol'je.
Dušu, život potvrdi mi
i vsu pamet prosvitli mi,
svi odvrži grisi moji
ter me, Bože, izpokoji.
O Isuse, Bože pravi,
u tvojoj me hrani slavi;
tilo moje da krst prime,
Oca, Sina, Duha ime,
srce m' kolju sad čemeri,
čin m' umriti v tvojoj veri,
jer se, Bože, vazda hvališ
i va vike vikom slaviš.

To rekši sveta Margarita, učini se trus. Pride golubica noseći krunu svetoj Margariti i sede na glavu nje, i odvezaše se ruke nje, i zajd van vodi govoreći:

Gospodine kralju pravi,
ti v spasen'je mene stavi.
Odi sebe svom jakostju,
opasa se sad kripostju,
zač si mene prosvitlio
i mnogo s' me uzvisio.
V tvoju slavu do istine
sada pridoh, Gospodine.
Mene pusti muka ova
jere me ti pomilova.

Olibrij se rasrdiv reče slugam:

Sluge moje, uhitite,
ove ljudi svi pobijte,
i svu dicu i sve žene,
uvridiše mnogo mene.
Moje boge već ne štuju,
Isukrsta svi veruju.
Svim im glave posicite,
nikomure ne prostite!

To rekši, pobiše ih, pake Olibrij reče jednomu od slug svojih govoreći:

A ti, slugo, toj divici,
sad joj glavu tuj usici.
Cić nje puk toliki zginu
i Bogu se svi podvignu.
Od mene s njom sada pojdi
ter na stranu svaka ojdi.
Da si hrlo to stvorio!
Još ju nisi umorio?

Uhitiše svetu Margaritu, povedoše ju na ub'jen'je. Reče joj sluga ki ju htiše ubiti:

Pozri mene, Margarita,
divojčice plemenita,
htij me sad pomilovati,
Isusa ću verovati.
Tebe sada za to slidim
jer Isusa s tobom vidim
i an'jelov tolikoje
gdi okolo tebe stoje.

Odgovori sveta Margarita:

Tebe hoću ja moliti;
ne htij tako nagal biti,
hotij mene uslišati,
vrimena mi jošće dati
da pomolim Gospodina,
Isukrsta božja sina,
koga veru diš da slidiš
i kod mene sada vidiš.

Odgovori oni sluga:

Ča mi budeš ti prositi,
sve ti hoću dopustiti,
učinjena t' budi milost,
za me moli božju kripost.

Poče sveta Margarita moliti gospodina Boga ovakoj govoreći:

Bože kî bi mučen mukom,
i svit držiš tvojom rukom,
kî d' viruju viru tvoju,
i da vzvisiš viru svoju,
hotij meni dopustiti
ča te budu ja moliti.
Tva me milost sad usliši
da se vera tvâ uzviši.
Hotij, Bože, dopustiti
sada tvojoj Margariti
ovu tvoju slavnu milost
da prokažem tvoju kripost:
svaki človik kî spomene
u potribi vazda mene,
njega hotij utišiti
i njegovu molbu slišit;
prosti njemu grisi veli,
daj mu milost koju želi.
Moju muku ki čtit bude,
pomozi ga, Bože, svude.
Kî sviću žge mojoj raci
ku dobude svojoj muci,
toliko mu grisi prosti
i svoje mu daj milosti.
Kî godir se grihov kaje,
od grihov se spovidaje,
tere bude mene zvati,
htij mu, Bože, pomoć dati.
Pomiluj ga, Gospodine,
takav človik da ne zgine.
Ne dopusti duhu zlomu
naudit človiku tomu,
da ne mozi učiniti,
smrtnim grihom sagrišiti,
da mu dušu ne zadavi,
uzmi ga čuvati i u javi.
A kad bude grih imati
ter prošen'je uspitati,
prosti njemu, Gospodine,
slavni kralju od istine.
Koji zdihta staviv ruke
v ove knjige moje muke,
htij ga čuvat od napasti
i od svake zle propasti.
Daj mu, Bože, višnje stan'je,
gdino nije pomanjkan'je,
pun vesel'ja i radosti,
i grihe mu vse ti prosti,
da se bude radovati,
uvik s tobom pribivati,
i kâ bude ovoj čtiti
ter pri sebi još nositi,
oblahčaj joj njeje grisi
ter joj zlobe sve zamrzi;
mi u sebi svi čujemo
da svaki čas zgrišujemo;
od krvi smo i od puti,
grih nas slabih većkrat smuti.
Veće j' tvoje smilovan'je
nego j' naše sagrišen'je.
Zato, Bože, svih pomozi,
prosti grišnim grihe mnozi.
Učini im tolikoje
misto gdi im kosti stoje.
Kî upiše muku moju,
podaj njemu milost svoju.
Kâ ju drži v celi svojoj,
bit nišćeti ne daj u njoj,
da se u njoj zlo ne zgodi
neg da radost svaka plodi.
I tko bude još prositi,
milost m' hotij v svem stvoriti:
kad od svita duh mu pojde,
čin' duh tvoj k njemu da dojde.
Za prislavno ime tvoje
sad moljen'je usliš' moje:
grišna kršćena ne vmori,
a svakomu raj otvori.

To rekši sveta Margarita, prosvitli se nebo i prileti golubica noseći križ. I svi ki ondi bihu padoše na zemlju. I golubica taknu svetu Margaritu; i slišaše glas iz neba govoreći:

Blažena si, Margarita,
meju divicami sega svita
kâ poželi ulji sveti
kî će te zla svakog zneti.
Blažena si svom vrimenu
u molitvi ku spomenu,
za svih grišnih sega svita,
tere v Boga milost pita.
Zaklinjam se kletvom mnogom,
samim manom, tvojim Bogom,
slavnih mojih arhan'jelov,
i tolikoj svih an'jelov:
svaka kâ s' me ti molila
uslišana jesu bila;
tvoja molba ispunjena,
krunom slave s' okrunjena.
Veće dano jest sad tebi
neg prosila jesi sebi.
I blažena s' jer u muci
spomenula s' svi grišnici.
Gdi se tvoje tilo stavi
al' se tvoja muka slavi,
gdo pohodi onoj misto,
grih mu prostim ja uisto.
I gdo jednu suzu prol'je
cića vele muke tvoje,
tudje grisi prostim njemu.
Svaka dobra privede mu
kî držati budu toje
knjige vele muke tvoje.
Uistinu Duh će Sveti
svakoga iz zla izneti,
Svet' Duh ih će pohoditi
i ljubav će ondi biti
i obilje v onom domu
svega dobra i u komu.
Svi kî verovaše
tere mene sad poznaše,
u stan'je ih prijah moje
cić ljubavi vele tvoje.
Blažena se ti nazivaš
s mistom u kôm' sad pribivaš.
K meni nastoj sada priti,
misto hoću t' pripraviti.
Uistinu s tobom stojim
i od tebe ne odhodim.
Rajska vrata hoću tebi
otvoriti kako sebi.

(Lakuna)

Sveta Margarita reče okolo stećim ovakoj govoreći:

Oči moji, majke drage,
bratje, sestre moje blage,
svih vas hoću ja moliti:
htite meni sad prostiti;
vičnim Bogom zaklinam vas:
moliti ću Boga za vas
da u svaki čas i vrime
spominate moje ime,
danu jure to odluč'te,
Isusu me priporuč'te,
zasve jer sam ja grišnica,
poganska me kolje miš'ca.
Ja ne gledam ništar toga,
za vas molim moga Boga:
da vam grisi sad svi prosti
ter vas u svoj stan pripusti.
Njemu hvalu ja uzdajem
jer g' očito ja poznajem
da njegova vela kripost
mene prime sad na milost.
On mi hotij dopustiti
svetimi se veseliti,
zato hvalim njega diku
jer je blažen vika viku.

To rekši sveta Margarita, pak reče onomu ki joj imaše glavu odsići:

Iznem vanka jur človiče,
posić mene jure meče(m).
Jur me moreš ti ubiti
jer sam mogla svit dobiti.

Reče joj ubojica:

Ne učinim toga dila
jer je meni duša mila.
Ne ubijem divu čistu
ni to stvorim u tom mistu.
Mojim okom jesam vidil
gdi je Bog s tobom govoril.
To ne mogu učiniti,
tebe mače(m) poraziti.

Odgovori sveta Margarita:

Ako mene neć' ubiti,
sa mnom dila neć' imiti
u kraljevstvu Boga moga
Isukrsta vsemogoga.

(Lakuna)

To rekši, sveta Margarita opet kliče:

Bože slavni, molim tebe,
ne učini zacić sebe
da grih pade kî sad stvori
na človika kî me vmori.

To rekši, kleknu na kolina, priporuči duh svoj gospodinu Bogu, a ubojica, poj mač svoj, udri po vratu svete Margarite, odsiče joj glavu. Odsikši joj, pade nazada od velika straha. I tudje an'jeli pridoše i okriliše tilo nje postavši vazamši dušu nje ponesoše ju u kraljevstvo nebesko pojući i govoreći veselo:

Nigdir nije dostojnije
ki bi bil, Gospodine,
skladam tvojoj velikosti
tolikoje u kriposti
v koj pribivaš, Isus' Bože,
jer tvâ milost svaka može.

(Lakuna)

Svet, svet jesi, Gospodine,
ki neć' grišnik da pogine.
Nebo, zemlja tebe slavi,
Isukrste, Bože pravi.
k sebi prija Margaritu,
nju ne poda zmoći svitu.
Velika jest tvoja kripost
jer svih primaš ti na milost.
Zato s', Bože, slavno slavljen
po sve vike vikom. Amen.

Konac.