Mati hćer udaje, pošten nauk daje

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Mati hćer udaje, pošten nauk daje
autor: Fran Krsto Frankapan




Oh, ljublena hćerka, vrime približiva,
   zarukov odlučnih termin jur dospiva,
   z tobom, duša, milo lučit,
   zaručniku vred izručit
   tvoje vridnosti.
Prvo razlučenja ću te svitovati,
   prišastnom vrimenu pošten nauk dati,
   s kim se budeš mogla dičit,
   Bogu, svitu vridno živit,
   srcu vgoditi.
Budi gospodaru ovčica pokorna,
   volji, zapovidi nikdar tvrdokorna;
   s čistim srcem njega ljubi,
   vsom jakostjom verno služi,
   dobro pameti.
Brez dopustka muža goste ne pozivlaj,
   u nebitju njegvom stranske ne prijimlaj;
   hiže tvoje otajnosti,
   tot dragosti, tot žalosti,
   drugim ne ufuj.
Ništar se ne pačaj v ludsko prigodjenje
   nit želno spitavaj orsaga činenje;
   ni jednoga naj hudati
   al drugoga izvišati
   prik dostojnosti.
Podložnu družinu vnemar ne zaverži,
   v hižnom poslovajnu ter u strahu drži;
   nikda sama bar iglicu
   vazmi v ruke il preslicu,
   peldu dajući.
Ni potribno vasdan pri zrcalu sidit,
   s kravzanjem, s cifranjem kot Diana cirit;
   ar kaj drugim je nasladnost,
   mužu biva tužna žalost,
   hćerka, veruj mi!
Zato vimdar snaga vsim je pristojeća,
   po vridnosti oprav dična, pronoseća,
   telo lipo čisto držat,
   drago lišce gusto vmivat,
   ruke snažiti.
Susestvo proštimaj, ne bud zamirljiva,
   proti gospodaru v ničem nemorgljiva;
   vrhu vsega ne pjančivaj,
   priko reda ne strošivaj
   v svitskih zakonih.
Ak ti bu sujeno dicu zadobiti,
   nemoj bolje jedno neg drugo ljubiti;
   truda svoga k njim ne šparaj,
   pildu, nauk pošten davaj
   v prvoj mladosti.
Kada gospodara vidiš dobre volje,
   znaj i ti priložit srca drage volje;
   ako l' pako u žalosti
   ti jednaka v turobnosti
   raduj i žaluj.
U potribi vsakoj, va dne i po noći,
   ogrustna ne budi dužne dat pomoći;
   ne himbeno, ne hudobno,
   neg marljivo, dobrovoljno,
   s čistom ljubavjom.
Spomeni se prava bit prijateljica
   i do groba verna kak tovarušica;
   jer kot duša telo ljubi,
   vridna žena mužu služi
   misal zveršeći.
Prisegi prestrašnoj nimaj prekršiti,
   z gospodarom svojim zlo i dobro vžiti,
   kot dvi drage golubice
   verne skupa pomočnice
   živit i umriti.
Ov spominak, hćerka, verno ti ostavljam,
   z materinskim mlikom drago te zaklinjam,
   nimaj svita čalarnosti,
   nepristojnoj nasladnosti
   posluh davati.
Imaj pred očima glas, ime, poštenje,
   dično i hvaljeno bu tvoje življenje,
   na 'vom svitu ćeš radovat,
   a na drugom vik kraljovat,
   nimaj dvojiti.
Od Boga ti, hćerka, dobro i radosti,
   a od mene, majke, ljubav i dragosti;
   iz mene se naj zabiti,
   svitlu diku potamniti
   svoga kolena.