Majka kod kolievke

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Putnik
autor: Petar Preradović

.




Dušico majkina, dušico moja,
Još ti je če'oce čisto od znoja.
   Danak tebi stoprv sviće,
   Sumrak još ti krije žiće;
   Ali kad se žića tvoga
   Sunce digne, obzor steče,
   Ter uzplamti i pripeče,
   Proniknut će kaplja mnoga
   Znoja vruća i studenoga
   Na tvom čelu, sinko dragi;
   Bog bi dao samo blagi,
   Da bi t' žića sunce bilo
   Domorodno sunce milo!

Dušico majkina, dušico liepa,
Još ti je očica gledeća sliepa.
   Svijet šareni još za tvoje
   Oko sada ne ima boje;
   Ali oku kad razuma
   Bistri prozor svietlo dade,
   Da, što vidi, i poznade,
   Razsjat će se svieta šuma,
   Ti ćeš poznat brata i kuma
   I sav rod tvoj, sinko dragi;
   Bog bi dao samo blagi,
   Da, spoznajuć rod si slavni,
   Ti mu budeš potpor glavni!

Dušico majkina, dušico mila,
Licem ti suzica nij' se još lila.
   Magla jošte svud jutranja
   Duh tvoj krije, koji sanja.
   Al' to jutro izčeznut će
   Kad k poldnevu duh se hvati:
   Magla će se raspadati,
   A kapljice padajuće
   One magle zvat se vruće
   Tvoje suze, sinko dragi;
   Bog bi dao samo blagi,
   Da, kad roniš suzu koju,
   Da napojiš zemlju tvoju!

Dušico majkina, dušico zlatna,
Još su ti usta bez govora znatna.
   Ko potočić kad romoni
   Glas ti u ustih mutan zvoni.
   Nerazuman i istoj meni;
   Al' iz glasa kad se tvoga
   Rieč izbistri i riečih sloga
   I duh javi probudjeni,
   Bit će t' govor, po svoj cieni,
   Svud razumljen, sinko dragi;
   Bog bi dao samo blagi,
   Da govoru tvome svude
   Jezik majkin odjev bude!

Dušico majkina, dušico sladka,
Još ti je ručica malešna gladka.
   Sve težkoće i potrjebe
   Još plivaju sad vrh tebe,
   Ko vrh vode lahko ulje;
   Al' kad primiš štap u ruke,
   Kroz ljudske se bijuć muke
   Radi kruha i košulje,
   Na rukah ćeš mnoge žulje
   Osjetiti, sinko dragi;
   Bog bi dao samo blagi,
   Da svi trudi tvojih ruku,
   Plodni budu tvome puku!

Dušico majkina, dušico draga,
Nožica t' ne ima na zemlji još traga.
   Srjedotočje si tvojega
   Jošte svieta, usrjed njega
   Mirno spavaš, on se vrti
   Bez da tebe iz sna prene;
   Ali jednoć kad te krene,
   Tvojim nogam ter uprti,
   U hodu se već do smrti
   Smirit ne ćeš, sinko dragi;
   Bog bi dao samo blagi,
   Da koraci u tvom hodu
   Svi te vode k tvome rodu!