Lipoti dužno je služit ufajuć zahvalnost

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
Lipoti dužno je služit ufajuć zahvalnost
autor: Fran Krsto Frankapan




Deh, vila, ki t' vidi
   u tvojoj vridnosti,
   prez glihe liposti,
   kot sužajn te slidi.
Ar zvizda Danica
   ti jesi v svitlosti,
   u lišca dragosti
   cvatuća rožica.
Kak godre ni moći
   u sunce gledati,
   tak znaju zažgati
   premile tvoje oči.
Vi, vusta ljublena,
   ste dična zadosti,
   u farbe zmožnosti
   kot Chlaris stvorena.
Prom zubih belosti
   ni sniga spodobit
   nit biser priložit,
   postaju tamnosti.
Oh, kako nasladno
   u prsih zigruju
   ter skup se raduju
   krv z mlikom prikladno.
Što god je va tebi,
   vse skup i po sebi,
   je vridno ljubiti,
   ponizno služiti.
Odkad te ja vidih,
   službu ti aldovah
   i srce valovah,
   tak tvrdno t' omilih.
Ti jesi življenje
   u mojoj nevolji,
   u dobroj pak volji
   jedino veselje.
Al, draga, kaj prudi
   okorno baratat,
   nemilo zamitat
   pravično ki t' služi?
Ćeš lasno ziznati
   od mene lipšega,
   al v srcu čistijega
   ti nikdar spoznati.
Vim služba pravična
   dobiva zahvalnost,
   u ljubavi stalnost
   buduje kad srićna;
neg moje služenje
   ne more zadobit,
   tak dugo izmolit
   milošće zlamenje.
Si vridna ljubavi,
   ponizno dvoriti;
   ah, draga, što prudi
   zamitat ki t' služi?
Ja neću prepušćat
   pokorno dvoreći,
   vsedilje moleći
   moj žitak izkončat.
Zato te zaklinjam
   za ljubav nebesku,
   za sriću vitežku,
   na pomoć zazivljam.
Deh, daj mi dobiti
   tuliko milosti,
   ruk tvojih dragosti
   povojlno ljubiti.
Il bar neg magnutje
   od oka ljubleno
   naj bu mi sujeno
   za moje zginutje.
Oh, vila, što prudi
   okorno držanje,
   nemilo skončanje,
   ponizno ki t' služi?