Kazališna revija

← Naslovnica

Kazališna revija autor: Antun Gustav Matoš

Prođe doba kad je bila

Irma prva moda.

Kad si bez automobila,

Pješice se hoda

Kad je žena umjetnica

Još u floru bila,

Vuklo je sto konjskih sila

Iz automobila

Na menevre se je išlo

Preko raznih graba

Okružena sjajnom svitom

Generalnog štaba.

Za nedjelju bjaše onaj

Glavni aboniran,

Onaj drugi ipak nije

Bio šikaniran.

Pravedno da se onda

Kad se ljubi dvoje,

Nađe mjesta i za trećeg,

Ljepše je u troje.

Dobro je što više imat

Muškijeh rivala;

Kod rivala ženskih često

Zna doć do kravala.

Kad se nađu gdje na cesti,

Pada vruća ćuška,

Vrućoj ćušci odgovara

Patetična pljuska.

Samo šteta što te ćuške

Požalit će obje,

Jer će Treščec uzet svakoj

Mnogo kruna globe.

Rabijatnost ne da samo

Našoj Irmi mira,

Boksati u rebra zna i

Miloglasna Mira!

Samo šteta, što intendant,

Abdul Hamid, strog je:

Ponaša se u teatru

Ko da Gospod Bog je.

Jedared je kući došo

Debeloj po tmici,

Pa je prste zamazao

Baš na ključanici.

Neki glumac (slavni korteš)

Upotrijebi tmicu

I na vrata Hamidova

Metne posjetnicu.

Osvete su naše niske,

Ovo nije priča:

Po mirisu svom se pozna

Pleme Drmačića.

Dosadan bi naš teatar

Bio bez intriga,

Po teatru stade vonjat

Naša lijepa knjiga.

Tako neki Ogrizina,

Pisac slavan padom,

Dugo se je obmanjivo

S intendantskom nadom.

Klipove pod noge baco

Vojnoviću on je,

Pišući da slab je značaj

I da pravi konj je.

Bijedni Srđan s intendanta

Spade na pisara:

Na pisara što je neka

Sorta od vratara.

Freudenreich bje degradiran

Ne baš za pisara,

Al je dugo igro rolu

Pravog konobara.

Sad se Karlek uvelike

Bavi svakim lovom,

Naročito kao lord Grey

Rako- i ribolovom.

Zlobni vele da zna kupit

Rake i da kaže,

Da je on ih uhvatio,

Ali fama laže.

Arnošt opet lakrdijaš,

Inače briljira

Kao prvi fahman naš za

Hvatanje leptira.

Vavra ima samo jednu

Umjetničku brigu,

Jer joj lice u profilu

Pokazuje figu.

Ljubavnik bi bio dobar

Neki mladi Pavić,

Mokrom krpom da ga nisu

Užgali po glavić.

Bojničićev stomak ima

Sto pedeset kila,

Pa je dika on na bini

Prvoga aprila.

Mihičićka kano Sarah

Bernard dugo cvjeta:

Ima joj od dvadesetak

Do pedeset ljeta.

Još se bolje od nje drži

Naša stara Štroci,

Mogo bi je mladom držat

Mnogi mladi štrici.

Teške starosti ne pozna

Koji ima dara,

Zato gospa Raić nikad

Neće biti stara.

Borštnikova javno piše

Zaveo me Bela

Ko da zavest možeš damu

Koja nije htjela.

Taj naš Borštnik dobro igra,

Naglasak mu stranjski,

Igra mu je vrlo dobra,

Ali jezik kranjski.

Novi Fijan nikad neće

Biti naš Štefanac,

Štrovitverom ne bi bio

Da je prefriganac.

Ne znam čemu Bacha drže

Tu kod kazališta,

Već ko poštar nije bio

Kažu nam za ništa.

Mala Hržić delikatna,

Graciozna sva je,

Kad je vidiš, zaboravljaš

I udata da je.

Vušković se svakog ljeta

Ranžirati mora,

Ko da nije dobro plaćen

Ovaj dupin s mora.

Grdan trbuh da imade

Jastr-Žebski, žene

Ne vide, pa kurišu mu

Žene. Eh — pa bene!

Sasvim hercig u baletu

Nekoje su madle,

Samo Vojačkova ima

Canštoherske vadle.

Ali premda čačkalicom

Gurman zube trijebi,

S nožicama Vojačkove

Zuba čačko ne bih.

Albini se pravi da je

Prvi kapelmajstor,

Mada znamo da je šegrt

Zunin, koj je majstor.

Ali kod nas avansira

Samo nesposobnost,

Nikad se ne protežira

Značaj i sposobnost.

Vojnović sa Suncokretom

Fehtat mora zato,

Dok se drugim sinekure

Dijele obilato.

Kod drama je kuća prazna:

Vera Violetta!

Tek s orfejske hrpe treba

Ukus našeg svijeta.

Zato dolje taj orfeum

Vera Violetta,

Operu i dramu dižmo,

Dolje opereta!

Ako napravimo bilans

Našeg kazališta,

Naći ćemo tu orfeum,

Blagajnu i — ništa.

Povratak na vrh stranice.