Judita/Libro treto

← Libro drugo

Judita —  Libro treto autor: Marko Marulić

Libro četvarto →

Libro treto

Da vazda pravednih Bog jest obaroval,

i još po smarti njih vičnji njim život dal,

tako ti ni pušćal Akior da zgine,

u nevoljah upal zacića istine.

Veziri toj čine, Oloferna gnjivu

pridaše vrućine, kako konju živu

kad teče po njivu, kad mu dadu ostrog,

popostrese grivu tere poljuti nog.

Priskoči plot i stog i potok prikine,

koliko je uzmog, teče, vrata rine.

Tako sobom hizne ovoga gardoba,

kad ju pouzdvigne vezirska hudoba.

Poni u toj doba Oloferne sardit,

jer vlada njim zloba, tako ja govorit:

"Ki si prorok da rit umiš, Akiore,

da narod taj odrit nam se sada more?

Uzdaje se u gore al u bogu nikom

da njima pomore? Hiniš nami u tom.

A sad da ti sobom iskusiš, jer nitkor

zvat se more bogom, ner Nadukdonosor.

Kada mi vas njih zbor obratimo pod mač,

zadit će naš kosor i tebe u rubo tač.

Ča blidiš, ali plač ča t' lica zaliva,

ako tvoja pritač znaš da ni laživa?

Živit ćeš gdi živa ostane njih dobar:

gdi li ona saspiva, saspit ćeš i ti zgar.

A da t' bude ta stvar, vedte ga da side

u taj grad pod ki bar ma hoću da ide.

U ki kad unide tere zaskoči rov,

činte da ne izide nitkore živ, ni ov."

Grad biše ovi nov, na gori si(j)aše,

oko njega obrov, Betuli(j)a se zvaše.

Grad taj uzdaržaše narod Simeona,

i njemu služaše polja strana ona.

Tamo moć siona pogna Akiorom,

da smarti zakona tarpi s gradskim zborom.

Dojdoše pod varho(m) i tuj ga vezaše

nazad ruku s rukom k stablu ko tuj staše.

Jere im ne daše pojti priko meje,

ki s gore metaše iz praće kamen'je.

Oni ga ondeje vezana pustiše,

ovi zgor tudeje sašad, odrišiše

i k gradu odniše. Pitaše grajani,

Zač mu učiniše toj Asiri(j)ani?

Od Betul(i)jani dva poglaviti(j)a

bihu tada zvani Karme ter Ozi(j)a.

Prid njimi izvi(j)a sve ča mu se steče,

Akior, da pri(j)a proplaka, pak reče:

"Ovo se zareče Oloferne sardit,

da će sva na meče mesa vaša razdit.

I mene s vami ubit, na to me je zagnal.

Bog daj da bi ta prit njemu na glavu pal.

Toj se je prisegal stvoriti vam sa mnom,

jerbo sam ja rekal: Bog vlada zemljorn tom,

i Bog vaš sam sobom da ima moć i vlas,

u vrimenu ovom obarovati vas."

Kad sliša puk taj glas, Bogu se pokloni,

smakši beritu s vlas i suzami roni.

Moleći da ukloni njih od pogibili,

kom karvavec oni mnozih jur uhili.

"Ti se", riše, "smili, o Bože gospodstva,

pozriv naši dili ki su humiljenstva.

I onih oholstva, ki prite, pogledaj.

Rasap ter ubojstva odvrati i ne daj.

Ukaži da si haj ufajućih u te,

ukaži da s' nehaj ufajućih u se.

Smiri, molimo, nje ki se uznašaju

silom svojom, a tve jakosti ne znaju.

Čuvaj, brani naju, jerebo si ti sam,

ki s' u gornjem raju slava ter dika nam."

To rekši i suzam ustaviv izvora,

pričaše obistram tišit Akiora

Govore: "On zgora ki gleda, stvoritelj

od svakoga stvora bit će t' obaritelj

i svih nas spasitelj tako da još onih

hoće bit raspitelj ki hlepe razsut svih.

I kada nas od njih Gospodin slobodi,

dozov k tebi tvo(j)ih, ter stoj s nami ovdi.

Toj ti budi godi, da ki (j)e s nami Bog,

i tebe pohodi, jer znaš da je svemog."

Tuj Akior nebog zlovoljan stojaše,

kakono niz oblog u zemlju gledaše.

Ter riči slišaše, jur tvarje daržeće

da u kom ufaše, ostavit ga neće.

Jur sunce ničeće, nagnul biše kola

svitli obraz hteće zamaknuti dola.

Istočnoga okola jur šćićaše stranu

noć, dvižuć odzdola čarnokosu glavu.

Kadano poznanu Akiora cilost

na svom zazva stanu Ozi(j)eva milost,

jer znaše da blagost velika jest tomu,

s ljubavju prijat gost u koga je domu.

Sazva još k ovomu i pope za bratstvo,

da žežinu svomu pokripe mlohavstvo.

Večeru i jistvo obilo napravi

za stolom toj ljudstvo više sebe stavi.

Ništar ne ostavi ča se čtu pristoja,

da veće ljubavi skazati nastoja.

Toj i ovoj poja, ne sebi hoteći,

jer se ne dostoja, da druzih nudeći.

Svi Boga hvaleći, Akiora nukaje,

Akiora tišeći, Akiora gledaje.

Li njega svidaje da se ne zlovolji

u Bogu uzdaje, Bogu da se moli.

Sedeći za stoli, oni se čtovahu,

obhode okoli sluge jim landahu.

A druzi služahu vino iz bokare,

čarljeno livahu u zlate pehare.

Ča peku, ča vare, druzi ti nošahu

na čiste lopare: jedno donošahu,

drugo odnošahu, svartaje nogami,

dvorno pristupahu, segaje rukami.

Visoko s svićami stahu kandaliri,

mnogimi zrakami odsivahu miri.

Ne biše tko sviri, ni z bukom govori,

ni smi(j)eć se ciri, ni šale ki tvori.

Svaki tiho z(b)ori: ča oni pomina,

ča ov odgovori, ča li sam namina.

Ona smart(n)a tmina, ku na vratoh vide,

od karvi, od plina, da k njim ne unide.

Toj ovoj obide razlika besida,

li na tom izide da grada i zida.

Ako Bog ne svida, na branicih vahtar

zaman bdi i sida, a na vratih vratar.

Zatoj imiše mar, ustav se na nogu,

da skupe puka bar u svu sinagogu.

Ter se mole Bogu. Moliše ga svu noć,

u potribu mnogu da jim pošlje pomoć.

Jer je zdravje i moć i utočišće njih,

upalih u nemoć dilj straha p(r)otivnih.

Od postilj istočnih dviže glavu Titan,

osini tmin noćnih da zarene hitan.

Jur svital biše dan i vidiše sa gor,

kimno tuj biše stan, vojske greduć uzgor.

Kako prisičen bor na zemlju padoše,

na golu glavu zgor pepeo vargoše.

Moleći rekoše: "Bože, pomiluj nas,

jer evo dojdoše poterti nas danas.

Kako ti viš i znaš, skaži tvoje čudje,

da puka tvoga vlas ne pogine tudje."

Vazeše orudje i stine u skuti.

Stupiše osudje gdi su tisknji puti,

gdi su klanci kruti meu klesurami,

da, stavši na ljuti, meću se praćami.

A vojske stranami varvljahu ka gradu,

blizu pod stinami okolom da padu.

Potok niz livadu marmnjući teciše,

pod borjem u hladu, bistar i čist biše.

Grana ga grediše vojena po brigu,

ter vode nesiše tad gradu po sridu.

Ovu da pristrigu, Oloferne reče,

tako da napridu ka gradu ne teče.

Da još nedaleče od grada stojahu

poduboke bleče gdi vodu čripahu

grajani ter pjahu, skrovito pohvate,

jere se bojahu da jih ne uhvate.

Uz toj se navrate Amon i Madi(j)an

šatoru prid vrate Olofernu izvan.

"Znaj", riše, "da on stan ne uzda u ljude,

da u tuj gorsku stran na koj stražu bljude.

Da ti poni bude taj prez arvanje grad,

i grajan zloćude ne budu vridne sad,

stav stražu, kano pad kon zdenac, ne dade

vazimat vodu kad ki od njih napade.

Tim ti se pridade vas puk on od volje,

ali se raspade od toke nevolje.

Od tada jih kolje žaja kad ti veli

odvratit u polje njih potok on veli."

Slišav on ča želi, naredi vojvode

kim moćno zapeli da čuvaju vode.

I sunce odhode dvadesetkrat pride,

li oni obhode i na zdencih side.

Od tada unide u gradu sušina,

z gusteran izide jure i vlažina.

Od nikih dubina još vode imaše

ka žmulom cidina mirom se diljaše.

Ništar manje znaše svak da sva ne bi svim

žeju, ka jih žgaše, ugasila tad njim.

Stopit ust ne bi čim, prisihat ja jazik,

usne pucat, zatim bliditi vas človik.

Skupiv se puk velik, muži, žene, ditca,

tko star, tko mladolik, k Oziji se stica.

Svaki smina lica (sminost nevolja dav)

njemu oporica i tuži, prida nj stav.

"Bog", riše, "sud postav meu tobom i nami,

u kolik trud pridav varže nas u plami.

Ne hti(j) podvit rami da mirno govoriš

pri ner nas žajami nevoljno umoriš.

Sad oto sam vidiš, veće ne moremo

ov grad u ki sidiš i ki u nj živemo.

Sami sebe ćemo dat Asiri(j)anom

pri nere budemo martvi sa svim stanom.

Evo smo pod članom jur toga vrimena,

da želimo slanom polahčat brimena.

Plače brižna žena i jure rada je,

da je povedena z ditcom mruć od žaje.

I svim nam laglja je od meča smart vidit,

ner se mučit zjaje, a nimat ča popit.

Tad i uzu tarpit vele manji jest trud,

a Boga u svem hvalit i pravde njegov sud.

I ti poni odsud dati grad i nas svih,

(pristani na taj blud) u ruke od sil tih.

Stavmo se u volju njih, ali će skratiti

nagla smart tug ovih, al uza smaliti."

Toj rekši, cviliti u carkvu stojući

i parste lomiti jaše jadajući,

k Bogu vapijući: "Bože, sagrišismo,

na zlo pristajući, nepravdu činismo!

Krivinu tvorismo i s otci našimi

zakon ne spunismo. Da ti, ki s' nad svimi,

milostiv ti primi na milost svih naju,

od ruk nas odnimi ki tebe ne znaju.

Ki, priteć, ne daju da te čtuje tvoj stvor:

Bog je sam, pravljaju, Nabukodonosor.

Ne daj nas pod njih hor, jer će reć narod zal,

gdi (j)e njih nebotvor, ča jih ni pomogal?"

U veliku pečal, s plačnima očima

Ozi(j)a ustarhal staše meu njima,

kako ki strašnima vitri zagonjen brod

meu vali mnogima vodi prik slanih vod.

Svarta korablji hod ne kuda bi hotil,

da dajuć jidrom god kud jih je duh zavil.

Li još se je usilil kokogod se oprit,

dokla je tamun cil, ne hteć o skolj udrit.

Simo-tamo pozrit ne staje jer vidi

da mu se je borit s vitrom, s morem, s diždi.

Garbin hlopom hlidi a zvižju konopi,

val rovući slidi, ter busa u popi.

Sve nebo poklopi oblak s tmasta lica,

iz njega dižd kropi, mun'ja ga prosica.

Grom s triskom potica, strahotno tartnjući,

preda, pada nica mornar li jidrući.

Tako t' se obzirući, Ozi(j)a predaše

pogibil vidući, da li još uzdaše.

Zato govoraše, roneći suzami,

tere jih toljaše simi besidami:

"Ne sobom, da vami, bratjo, pečalan bih,

zato vazda s nami Bog hoće biti, rih.

I sada ja vas svih, ja životom mojim,

iskupil bih od tih nevolj i blagom svim.

To bit ne more, vim. Da on ki stvori svit,

to vazda reći smim, pomoć nam more bit.

Zato nitkor zgubit ne hti(j) čeljad i stan,

i sam sebe ubit. Počkajmo još pet dan.

Jeda s' odrene van Bog saržbu tu od nas

ter svoj podstavi dlan uzdaržeć ov puk vas.

Ako ne dojde spas ki mnju da će biti,

ča ste rekli danas, hoćemo stvoriti."

Hotiše starpiti svit ovi Ozi(j)e

i jaše moliti da jim Bog barži(j)e

pomoć svu podi(j)e i milo pohaja,

da jih ne ubi(j)e nepri(j)atelj ni žaja.

Tada se nahaja Judit u gradu tom,

kano svih nadhaja lipostju, dobrotom.

Ka živit životom odluči prečisto,

poče imit od kom udovičtva misto.

Mnozi (j)u zaisto vlastele prosiše,

ona Bogu listo služiti želiše.

Skrovišće imiše gori pod slimena,

gdi Boga zoviše s rabom zatvorena.

Hotin'ja putena usteza posteći,

strunami pletena vrićišća noseći.

Tege li težeći da ni telu pokoj,

almuštva čineći skupšćini uboškoj.

Živine velik broj muž bo nje ostavi

i blago mnogo njoj kad se s njom rastavi.

Da ona ne stavi u tom sartce svoje,

ner ko ljube pravi, vikomnje kono je.

Sva moć riči moje izreći ne umi t'

pobožje koko je, cić koga gardi svit.

Prem ako mladih lit biše i lipa stvora,

da od kriposti cvit - hći biše Merara,

Ki zide od stara roda Simeona,

brata Isakara tere Zabulona.

Muža imi ona ki se zva Manases,

obslužeć zakona ki jim da Mojses.

Ovogaj na poses, gdi se žetva tvori,

kad Sirij tere Pes najvećma uzgori,

moć toplin umori plamena vrućijih.

Martva ga zatvori grob njega starijih.

Misec šesti lit trih jur biše nastupil,

da biše on živih priminuvši pustil,

kada Judit sih dil potribu videći,

ča je Ozi(j)a ril, kara uzročeći,

Popom govoreći Kabru i Karmu dvim:

"Ku rič izusteći Ozi(j)a reče svim,

da grad da protivnim peti dan i petu noć,

ako nam protiv njim ne pošlje Bog pomoć?

Tko ste, da ćete moć Božju iskusiti,

ter svim vekšu nemoć, vekši gnjiv naditi?

Jer se razsarditi hoće tom ričju Bog,

pri ner se smiliti, ni dati nam odlog.

Vele dvigoste rog, roke take upram

k Bogu, ki je svemog, da milost svu da nam,

ter da tad pride sam pomoć puku semu,

kada je drago vam, ne kad je god njemu!

Milostan je u svemu, prošćen'je prosimo

od togaj tere mu duše ponizimo.

S skrušen'jem molimo da po njega volju

lahkost oćutimo, odbivši nevolju.

Da kako sad kolju oni nas ohol'jem,

tako padu u polju našim humiljen'jem.

Jer izneviren'jem ne ockvarnismo se.

Otac pr(i)stupljen'jem tuje boge prose,

Koji grih podnose oni tad u to dob

tarpiše angose, glad, meče i porob.

Da nam je nepodob primat ner onoga,

Abram, Isak, Jakob koga čtova Boga.

Utišen'je toga čekajmo tarpljivo,

zla će nas ovoga zbavit milostivo.

Tere će rugljivo zbiti pod moć nižu

svih, nepri(j)aznivo ki se na nas dvižu.

A sad Božju hižu kino uzdaržite,

k kim duše pribižu da jih očistite.

Pristoji se, vite, popovstvu vašemu,

da sartca kripite vi puku našemu.

Pomenak čine mu od naših starijih;

jer Bog u ničemu zato nevolji jih.

Da tim iskusi jih je li njih život prav

i je li vera u njih i s ufan'jem ljubav.

Abram u trudih stav i u skarbost mnogu,

kripak bi kako lav u služen'je Bogu.

Pečali nalogu Isak, Jakob nosit

skazaše da mogu, a Bogu ne zgrišit.

Mojses tokoj čini t', i svaki ushaja,

ki hti zlo pritarpit, da Bogu ugaja.

A puk, ki ne haja, ner Boga da skusi,

saržba ga pohaja i smart ga pokusi.

Zato da ne strusi nami pomarmnjan'je,

činte, ner da skljusi nisko ponižan'je.

Govore: Karan'je Božje to jest manje,

ner naše zgrišan'je i naše poganje.

Bog nas bi(j)e hlanje nere dosto(j)imo.

Sarčno na nas zvanje da ga se bo(j)imo,

da grih ostavimo, da bolji bivamo,

a ne da zgubimo ča na svit imamo."

Pošadši k njoj tamo i Ozi(j)a sliša

tuj rič, ka ne samo da veće njim miša.

Ništar manje niša visoko hvalu nje,

ka ničće ne sgriša ča biše istine se.

Zajedno s popi ste, riše: "Sve su prave,

Judita, riči te ke s' rekla sad. Zdrave

da budu daržave i mi, moli za nas:

svetošći tve slave znane su po svit vas."

Ona reče: "Danas ča sam rekla godi,

kako zna svaki nas od Boga da shodi.

Tako po sej škodi hoćete vidit stvar,

ku misal ma svodi, da ni ner Božji dar.

Sada imite var višnjega moliti

da ruku mu prostar, rači to stvoriti.

Ostavte hotiti znati misal moju,

na vratoh siditi hoćete noć ovu.

A kada ja pojdu vanka s Abrom mojom,

dokla opet dojdu, svi vi z družbom svojom

molte svetom molbom za nas otca Boga

s umiljenom pojom i s skrušen'ja mnoga."

"Poj i Bog zla toga po te oslobodi

jur puka ovoga!" Ozi(j)a tako di:

"Z bogom poj i hodi i kuda godir greš,

vazdi te pohodi, vazdi slavom ureš.

I pri nere umreš, on čin da dila, ko

godir stvorit napreš, glas dvignut visoko

i prostart široko po svitu da bude znan."

Govoriv to toko, s popovi pojde van,

Misleći duboko, ostaviv nju na stan.