Jeronimu Martinčiću

Jeronimu Martinčiću autor: Hanibal Lucić

Tve pisni s kih će moć sada i u vrime
   Naprida kô će doć slavno bit tve ime,
Svake, Jeronime, dostojni pohvale,
   Bojah se da nime sasvim su ostale
Zacića tej zale od pravad potribe:
   Dni te Bog ostale ukloni tej šibe!
Jer nije pogibe človiku jur gore,
   Mošnju mu otribe, a život izmore.
Da sad mi govore tve pisni i kažu
   Opeta na zbore da s' došal k Parnažu,
Da t' krunu prikažu javora divice
   Ke tuj čine stražu Pegaške vodice.
Ke znam da suzice za radost proliše
   Niz rumeno lišce kî čas te vidiše.
Ovoj li je, riše, on koga mi mnimo
   Da izginul biše, a sad ga vidimo?
Našu mu vratimo milost glasovitu
   I većma činimo da slove po svitu,
I krunu savitu od javora drugu
   Dajmo mu i svitu do tleha der dugu,
I pojmo po lugu zelenom igrajuć
   S njim skupa u krugu pisance spivajuć
Koje on skladajuć moćno se utrudi
   Slast niku podajuć kojoj se svak čudi.
Dobrodošal budi, Jere, nigo naša,
   Koja nas uljudi, kâ nam čast donaša
Jak pčela gdi paša u polju jest mnoga
   Koja med iznaša iz cvitja svakoga.
Tako od razloga mâ pamet nahodi,
   Misleći varh toga sve da se toj zgodi.
Zato ja, što godi vesel'ja jest, ćutih
   I, k tebi da hodi, tuj pisan uputih,
Najparvo koja htih da t' zdravje daruje
   I od svih stvarih tih da ti se raduje
I još pak otuje moćno ti zahvali
   Što pisni me štuje tva pisan i hvali.
Kojih glas primali ni leti ni puzi,
   Kako plav mev vali koja se pogruzi
I zatoj do Muzi ne more dojt goru,
   S kimi, rih, mev luzi da si bil na zboru.
Da jak sunce zoru ljubav te mâ prima
   I u tom razboru pravi t' sud vazima.
Da pokli, diš, ima tôku slast i valju
   Knjižica onaj mâ k Eleni ku šalju,
Neka te pohvalju, odgovor iz rike
   Ispalji gdi palju pisni se razlike.
Toj s volje velike naš jezik, Jere moj,
   Koji će t' uvike zavezan bit za toj,
I ja i tolikoj Bartučević prosi
   Koji, znaš, kum je tvoj i ime tve nosi.
Njega ti iznosi slavan glas do zvizda
   Umom kim ponosi tôko se i gizda.
On ti ga ne izda, il poje il piše,
   Jak sokol od gnjizda neg lita to više,
A onda najliše kad uzdaje odvit
   Tim kî se skupiše al na sud al na svit.
Zatim pak i ja rit tebi ću moć ovoj:
   Harlo ti s priko svit vrati se Sabin moj!