Istomu Jeronimu

Istomu Jeronimu autor: Hanibal Lucić

Malo ti jošć vrime sa mnom biše stala
   Tvoja, Jeronime, pisanca pristala,
Po koj mi dâ čuti da si zdrav životom,
   Ajme, kad oćuti drugi se glas potom,
Tebe je da nitko porazil nemilo,
   A znat ne mogah tko, ni za koje dilo,
Neg veljah: pri ti je sarcem tvard i gori
   Od ljute tej zmije kî ti zled satvori,
Kî ruku na tebi kušati odluči
   U kojem, mnju, ne bi našal gorke žuči.
O da si kleta, rih, nesrićo zlobiva
   Koje jad na dobrih vazda se proliva
Kâ tako dodija žestokim tim bičem
   Tomu kî ne vrija nikogar u ničem.
Ja ne bih uviku pravil ni ispisal,
   Taj mi glas koliku dâ žalost i misal,
I sada još daje i dat će po sve dni
   Kakono prem da je taj poraz na meni.
Koji ću moć dake iznajti ja govor
   Da ti dam od take nesriće razgovor?
Kako l' ću da molju da sarce pokojiš,
   I da u zlu volju cić toga ne stojiš?
Pokolu jer kažu od cine da je stvar,
   Sebe da utažu ne mogu nikadar.
Nu mudri, znaš, mnozi, mnoga kîno znaju,
   Živimi razlozi znati i nam daju
Da, kad je razum zdrav, u duši kî stoji,
   Premda je kip nezdrav, malo se toj broji.
Jer tila kriposti ako se zbrajaju
   Kriposnije dosti zviri su od naju,
Ljudi bo u snazi volovom zavide,
   Harti su već barzi, risi dalje vide:
Razum samo čini človika naprida,
   Razumom živini svakoj zapovida.
Ti dake pun toga koji si razuma
   Kî t' ne da pravoga da zajdeš sa druma,
Cini ga varh svega za mnogo vridan dar,
   Sve ino liš njega za malo vridnu stvar.
Ako l' diš: već gledam što mi će prikor bit,
   Prosti mi, toj ne dam ja tebi zadobit,
Jer svak zna da oni kî t' ranu tuj zada,
   Kî se hrabro poni došad odizada,
Darhtal bi i predal jak janje prid vuci
   Kad bi ti sagledal bridak mač u ruci.
Narav nas zanosi na saržbu i na gnjiv
   I osvetu prosi pram tomu ko je kriv,
Nu sebe sam moći lipša je stvar vele
   Neg druzih primoći (razumni toj vele).
Poj, skupi sva dila kriposna koja kad
   Na svitu su bila, aliti kâ su sad,
U pismih što je štit novih tere starih,
   Ništor su, svak će rit, pri Cezara stvarih,
Nu samo zatoj svak daje mu pošten'je,
   Najviše jere lak biše na prošćen'je,
I u tom veće bî hrabrosti velike
   Neg u tom što pobi brez broja bojnike,
A mnoge pak ine izvarsite ljudi
   Gardi što protivne u tom biše ćudi.
K tomu ti još naprid ja kladu i velju:
   Božja je zapovid, dragi prijatelju,
Dužniku da se dug pusti i zabude,
   Tko hoće božjih slug u broju da bude.
Ti dake zabudi osvetu Boga dil
   I oni još budi koji si vazda bil,
Dobrostiv u svemu, a zloban nikadar
   I sarcu svojemu čin da si gospodar.
I oči ne nosi na šćetu od kipa,
   Da tim se ponosi što je pamet lipa.