Istoj Milici

Istoj Milici autor: Hanibal Lucić

Ja mnih da mi lica, garlo i parsi taj
   Hladit će vodica dišući kako raj,
Zato njom sâm sebe polivam jeda si
   Ku imam od tebe želju mi ugasi,
Da 'vo se tim veće mâ želja razgori
   I što mnih da me će ličit, toj me mori.
Jer cvitka rumena kad prijah sok ovi,
   Tvoja se spomena u meni ponovi
Kakono da pravi: ja sam dar gospoje
   S kômno se otpravi tve sarce i poje,
Koja je cvit koji za čudo nam izda
   Narav kâ ga goji kripostju od zvizda,
U kojoj pitoma i čista dobrota
   Stanuje jak doma i gnjizdo samota,
Gdino se sve plode kriposti i dike
   Koje joj čast rode, kom će cvast uvike,
Koje tî od čiste ponukan ljubavi
   Za da se naviste u pisan postavi,
Koja jih visoko, što može, uznosi,
   Istinom ne tôko koliko se prosi.
Li ona koj tvoje hotin'je jest dosti
   Za bilig od svoje posla me harnosti
I može bit lasno prî tvoga umora
   Da budeš nje časno nadiljen zgovora.
A ja pun željice ne velim drugo njoj
   Neg: bistra vodice, kad si će biti toj?