Govoren'je duše osujene i odgovor Isusov

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Govoren'je duše osujene i odgovor Isusov
autor: Marko Marulić


Govoren'je duše osujene i odgovor Isusov

Duša osujena govori


Ajme, ajme meni, koliku imiju
bolizan u meni jer Boga ne viju!
A djavla da gledam, ki li na zlo hlepi,
prid kim svuda predam, sve mi sarce trepi.
Darhćem kakono prut ali kakono list
kad puše vitar krut. Nimih u sebi svist
ljubeći svit koga pri ner mnjah ostavih,
a zla se svakoga i truda dobavih.
Ajme, nevoljni ja, ča ću učiniti?
Koga li ću sada na pomoć vapiti?
Vičnjega Boga gnjiv od sebe me odagna
jer grišan bih i kriv, ter me doli zagna
u paklenu propast ognjena jezera.
Uživah svita slast, sad sam pun čemera,
pun svake gorkosti; teška muka moja
ne ufa lahkosti imit ni pokoja.
Tužni, nesrićni ja, nigdar ne mnjah umrit
ni [s] svita pojti tja, ni doli u paklu prit;
da na sramotu mu s tilom se razdilih,
s tilom onim komu sve na volju činih.
O pamet manena, ka slasti pribiraš,
s kolika brimena budu t', ne zamiraš.
Hod poni tere vi žitak ter slatkosti
kolike mi navi na dušu gorkosti.
Življah u raskoše; štovahu me sluge,
sad je zio i loše, bolizni ter tuge.
Davah puti mojoj svaki svita sulac,
zato me janu ovoj pravden prida sudac,
u kojoj nebogu vazda je goriti,
vazda, kako mogu, jačat i vapiti.
Ufan'ja ne imam da će kad konac bit;
nevolju ku imam, u njoj mi je živit,
ne sto tisuć liti ni stokrat toliko,
da nitkor zbrojiti ne more koliko.
Pomoći vapiju, od nikudar je ni,
vučjim glasom viju, ajme, teško meni.
Sini, roditelji i slug mojih moći,
bratja, prijatelji ne mogu pomoći.
Proklet bud oni dan ki sam se rodio,
proklet bud oni stan gdi sam se dojio!
Prosed'te se, puti po kih sam kad hodil
i mista i kuti gdi sam stal i sidil,
pokol živih na toj da, kad živit stanu,
muku, trud, nepokoj tarpit ne prestanu!
Izgubih vrimenju i vikovnju radost,
a dobih vikovnju tugu tere žalost.
Ajme, koli lip bih, koli se jak arvah,
mlada lita imih, umrit nigdar ne mnjah.
Smart mi slomi jakost, čarvi ogardiše
u grobu mu lipost, uda se usmardiše;
dušu Bog osudi u svem pravden dosti
tere ju propudi u vičnje tamnosti.
Ajme, zač ne stvorih za grihe pokoru
pri ner se podložih smartnomu zatvoru?
Plači tere tuge jur mi ne valjaju
i sve moje druge zaman se sad kaju.
O vi gori, ki ste još na zemaljski stan,
kad će bit, ne viste, vaš napokonji dan;
zato vazda stojte pripravni umriti
tere se ne bojte ovdi doli priti.
Probud se ki sad spiš, hiti podobriti,
jer do noći ne viš hoćeš li živiti.
Sada, sad ostavi grihe ter se boli,
k smarti se pripravi, vruće Boga moli.
Rado se prihini ki je na dobro mlak
tere se oblini govore: hoću pak;
smart bo se ne ustavlja tekuće s vrimeno[m]
zli tim kih zastavlja sa griha brimeno[m].

Isukarst duši osujeni govori

Neharna duše, ti otidi prokleta
gdino svitline ni jer si z grihom speta;
u grih se s' slačila nimajuć strah ni mal,
za tva huda dila pojti t' je u pakal.
U tamnost gorčiju od svita i u trud,
gdi je plač očiju tere škripan'je zub,
družba će tva biti zmije, vuci, lavi,
ki će te daviti jer se zla ne ostavi.
Paklenim plamenom gorit hoćeš uvik
jer nisi s vrimenom pokore iskala lik.
Iz ognja u ledu djavli te hoće vlić
i, ke s vitrom gredu, krupe će tebe tlić!
Vazda ćeš ćutit smrad, smrad mnogi ozoja
u on prokleti grad u kom ni pokoja.
Tamo t' je otiti na stan nevoljni taj
jer ne hti služiti meni ki t' davah raj.
Čekah te vele lit da bi se kajala,
a ti, ljubeći svit, za raj nis hajala.
Hoti sarce tvoje da se k meni vratiš,
a ti volje svoje li ne htij da skratiš.
Tebe moje sluge učeći vapiše,
a ti tvoje blude pustiti ne htiše.
Da bi se skrušila bila ostaviv grih,
sva tvoja zla dila prostiti tebi htih;
da jere tvarja bi driva i kamika,
teško, teško tebi po sve vike vika.
Slast ku s' uživala u svaki svita blud
malo je tarpila, tarpit će t' vazda trud.
Tako sama hoti jer, moguć podobrit,
nigdare ne hoti; zaman bi govorit.
Poj zato tvoja ćud kamo te sad ključi
i moje pravde sud, ki se ne priluči.
Vrata joj otvor'te, djavli, da k vam slize,
s vami ju zatvor'te da nigdar ne izlize
iz te klete jame ka, muke zadajuć,
tugom svakom da me nigdar ne pristajuć.
A sada tko želi tim zlom ne biti spet,
čini ča Bog veli, Otac, Sin i Duh Svet:
tko će toj činiti vire noseć zlamen,
blažen će živiti u vik vikom, amen.