Dva fratra su zgudi stala
ter skupa potovala
čez krajnsku deželu;
prišli su v goru stermu
drevovat v jednu krčmu,
majuć le tu želju.
Tam bila krčmarica,
jederna ka ena srnica,
bela ino rumena;
al pater takur joj pravi:
"Oh, ljuba, ti me ozdravi,
natur si rojena.
Trbuh mi hudo rošta,
nič mi ne bu zadosta,
kar ruka tva ljubezna;
jest čem ti tringelt dati,
vse grihe odvezati,
le ne budi jezna."
Al pravi krčmarica:
"Jest sam dobrodelnica
bolnim pomoć dati;
nocuj hćem tiho priti
trbuh vam namastiti,
dobru će vam dati."
Takur se domenili,
jen drugom obljubili
vračtvu ino tringelt;
po noći skup se stali,
bolnoga namazali,
praveći: še jen fert.
Le tur je kozal slišal,
v postelji zubmi škripal
praveć: "Haj ju, haj ju;
srce molčno trepeće,
vračtvu takur topleće
naj tudi meni bu."
Pa se je hitro skočil,
vrata tverdno zatvoril
praveć: "Haj ju, haj ju;
per moji duši, vun ne zideš
dok kuli k men ne prideš,
kar patru le taku."
Ni moglo inač biti,
morala kozlu priti,
tudi ga vračiti;
dostar je poslovala,
vsu noć bolne mazala
za tringelt dobiti.
