Francisku Božićeviću

Francisku Božićeviću autor: Hanibal Lucić

Nigdar jelin tako ne priniče k rici
   Kî tiran daleko ujde prid lovnici,
Kako moja misal k pisni tvojoj koju
   U slavu s' upisal i pohvalu moju.
Nje slatke beside što godi već mišam,
   Veća mi pripride želja da jih slišam.
Ter opet i opet teku k njoj i hitim
   Da moj sluh i pamet svaršeno nasitim.
Znaj dobro, odavna ne stah se s knjižicom
   Kâ bî tač otavna parnaškom vodicom.
Jošće od zaliha što ću rit (znaj) nije:
   Ambrožijom diha i nektar prolije,
Kako prem sa Gnida da grede u nove
   Iz dvora Kupida i majke njegove
Gdi veli da je raj i miris od cvitja,
   Perivoj tere gaj vičnjega prolitja.
U svemu da se dâ vira njoj, se prosi,
   Pokli ke povida dike s sobom nosi.
Razmi ovoj samo virovat nî mi moć,
   Mukal glas onamo moj da je mogal doć.
Brašno sam primalo da mnoštvo nasiću
   I tamno zarcalo da daleč posviću.
Nu prem sve da uprav toj tako razbiram,
   Ne mogu kako pav da pera ne širam
Ter ništo grem ohol koliko ne sova
   Neg sivi on sokol da bih bil od lova.
Od tebe, moj Frane, pohvaljen samo bit
   Volim neg od strane drugoga darovit,
Jer si svim ostalim naprida pisnikom,
   Zato ti zahvalim zahvalom velikom
I velim na posluh tvoj da ću vazda bit,
   U sarcu ovom duh dokolu bude bit.