Divojka krčmarka zna volit junaka

Dva junaka skup se obljubihu,
Viru davši lipo pobratihu.
U bratinstvu pojdu drugovati,
Na pazaru konje kupovati.
Al je srića vreda namirila
Na divojku ka je krčmarila;
U liposti vridna biše ljube,
U dragosti te junačke službe.
Ter joj pojdu drago govoriti:
Bi li se dala, divojko, ljubiti
Za prijazan i spenzu junačku;
Nimoj skratit milost divojačku.
Na to mi se grohotom nasmije,
Čašu vina gizdavo napije.
Jednomu je zdravicu napila,
A drugom čašu naklonila:
Ni vas moći jednako ljubiti,
Po vridnosti pravo ugoditi;
Veće vami na izbor ostavljam,
Tko je friži, tome se ojavljam.
Pobratini kad to bihu čuli,
Divojku su na stran ustisnuli:
Vira ti naša, divojko ljublena,
Vsaki nas je tvrđi od kamena;
Gdi se jedan uzda preskočiti,
Tu i drugi neće pogrditi;
Veće skušaj kak je koji čvrstan,
Po tom sudit tko je bolje vrstan.