Tebe, dušo, rad bi proslaviti
Kojom piesmom slabog pera môga,
Spomenu ti rad bi ostaviti,
Da još živiš poslie žitja tvôga.
Ali tužan ja niesam Petrarka,
Nit' se nadat mogu onoj slavi,
Koja dignu na vrh sunca žarka
Neumerlost njegove ljubavi.
Ništa zato, ako i smertno zvono
Glas jedini moje bude slave,
Ako u grob sve se sniži ono,
Što se 'e diglo u misli gizdave:
Ti umrieti itak nećeš sa mnom;
Tvoje ime s mojim prestat nesme;
Jer kô sada u životu tamnom
Iz môg serca tebi niču piesme,
Tako iz istog nicat će koriena,
Na môm grobu tebi slično cvietje,
I cvietat će tvoja uspomena
Dok god cvietat bude pramalietje.
