Je li poznaš, ljubo, ono cvěće,
Što se vidi svako pramaljeće
U obilju po naših livada'?
Žuti cvětki, sitni ko iskrice,
K dragom suncu věk okreću lice,
Gledajuć ga s jutra do zapada.
A kad sunce zamakne za gore,
Mahom ti se cvětki svi zatvore
Od žalosti, što se 'e sunce skrilo.
A kad sunce opet iza gore
Pomoli se, cvětki se otvore
Od radosti, što se 'e pomolilo.
Tako, ljubo, i ono srce věrno,
Što te ljubi, ljubeć neizměrno,
Svaki časak i u doba svaka
Tamo kreće goruće zěnice,
kdě mu sjaje tvoje krasno lice,
Gledajuć te od jutra do mraka.
A kad zadješ ti u tvoje dvore,
I gledati više te nemore,
Tad se sklopi, u noć tužnu pa'ne.
A kad opet, silazeć pred dvore,
Ti se ukažeš, ter te vidět more,
Tad se otvori, jer mu sunce grane!
