Oh, Zorica tužna,
kak postaješ nujna
jer te buhe tak bantuju,
nemiloma kluju!
Kaj vsedil posluješ,
sprid i zad ziskuješ?
Je l' te buhe tak bantuju,
nemiloma kluju?
Sad posižeš v nadra,
sad u dolnja jadra,
nikda herbat v stinu ribaš
il haljinu zdizaš.
Sad štunfice zvlačiš,
zopet vred oblačiš,
sad oplečak preminjuješ,
kitlicu stresuješ.
Nogu z nogom ribaš,
kolina stiskivaš,
i trbušac ne miruje,
ručica zčesuje.
Oh, tužna Zorica,
svidoči guzica,
ka se javlja izdihujuć,
odviš pregibujuć.
Al kad srića služi,
v šćapce ka zapuzi,
ni te muke izmisliti,
buhu pogubiti.
Nu, Zorica, slušaj
ter moj nauk skušaj,
veruj, ćeš se obradovat,
od vsih buh mentovat.
Poj k vodi tekuči,
sed vnutar kupljući,
za junaka pak proskrbi,
skaži kdi te srbi.
