Božiče na naše mista
| Božiče na naše mista autor: Lorenzo Blascetta, Gianluca Miletti |
|
Božićni običaji Moliških Hrvata. |
Si ma se trč pater istina, dane do Božić jesu one veče lipe do sekolicihi. Čuda čeljadi mislu sigurno štisu stvaru, erke dane do Božić imaju štokodi do veče frunda drugihi, se čuje ke ajer nije štisi. Se more dušit doma, po grado, u criku, u bar. Čeljade jesu veće vesele, hoču stat skupa, čeljade se čuju bolje. More bit erke se ne grede na skol ol ko rabi more stat koji dan doma, more bit erke one ke živu vane se vrnu za stat s familjom, pur samo za koji dan. Ono ke je sigurno je ke na Božiče se feštija Bog ke niče ter Bog ke niče ima forcu za činit stat bolje čeljade. Se more verjat ol no, tako je!
Oš ta ajer se počme čut dža koji dan pri, okolo dan do Blaženice, dan 8 dučembra. Hiže se počme napunit do sviči vane oš put unutra: do funeštre se počmilja vir koja smrčka - ke sa je do plaštike - ke svitli. Oš pa se leštiva presepj. Moreš bit mali, velki, stari, moreš imat za čini koko hočeš, ma no malo vrimena za lešrat presepj če se semaj narj.
Presepj ke se čini Mundimitar ol di su grada okolo, kano na cilu Italiju je oni napulitan: Familja Sveta čeka bombinič unutra jene grote - ke more bit činjena do jenoga stoča turkulana - ol unutra jene hižice do driveta. Ter sve okolo život gre napri kano si bi bilo sve istina, kano kako surtiva di je saki gradič de lu Molit ol Bruciz. Saki pupac čini jena teg, samo ke jesu sve simbolike do štokodiroga. Za reč, je »Benino« ke je na dičalj ke spi oš se reče ke on snije sve šene do presepja, je oni ke tjapiva ribe ke rapresendiva Sti Pjetr, jesu sve pupce ke prodaju stvare ke sak seb rapresendiva jena misec do jednoga gošta. Ter jesu ovce, ovce paskulijaju sve di more ngapat. Ono ke još nije ga je Bombinič štisi ke stoji hranjen di je koji štip fino kada, dan do Božić, oni veće mali do familje ga meče u srid, ume Blaženice oš Sti Sepe, pri za sist sekolike okolo stolice za ist.
Di su čuda gradi, presepje se moru natj pur po grad, di je koja ruvica ol di je koja moštra, kano Mundimitar, di Rocco Giorgetta organidziva saki gošte moštru »Naš Sundze« nako ke ko hoče more činit vir presepj ke je činija. Na ove godišta su bil daver čuda lipe; su bil presepje činjene s piceli, s drivetom, s gozdjem, s kartom, s tapami, s kandunem, sasmi sve što moremo natj po hiž.
Na ne dane pri do Božič se moru još čut skupinare ke džirivaju po grad oš sviru skupinu oš dzambonja. Se vržu napri hiže, sviru koju kandzunu tradicionalu do Božič oš išču koji solit. Kada se počme čut ona muzika iz nadugo, je semaj jena lipa emocjuna ke čini mislit: keja, su ramaj rival Božiče!
Ter, veče se vičinivaju, veče se počimlju čut do sake hiže adure do stvari ke se kuhaju za one dane. Dan do Vijilje oš dan do Božič se ne idu štise stvare- Lu 24 se ne ide meso, se reče ke se idu »stvare brižne«. Još kokodi kuha podne lazanje s mrvici do kruha oš večer se idu ribe, ke maju se funit vre erke pa ma se potj na miso za čekat Bombiniča. Keja, se ne more reč ke ribe jeso „stvare brižne“ ma to je počmelo bit do malo godišt. Pri večer do Vijilje se ne idaše nišče erke maše se potj na miso ter ko živaše van maše se bijat koju uru pri za moč rivat na nogami u criku.
Ter kako se činaše ta vut put u škuro? Sak seb pecnaše štokodi nak ke oganj svitlaše cili put. Dane do danas ta stvara je divendala jena tradicijuna, oš veče čuda jena velka fešta. Danjun (Agnone), jena grad kurto Mundimitra, se čini »la Ndocciata«: čeljade nosu nike štruture činjene do kani ke pecnu oš ta evend stiskni saki gošte čuda čeljadi, pur iz van grada. Ova »prčesjuna do ognja« je daver čuda duga, tako ke se reče ke ova je »Fešta do ognji do Božić« veće velka na svito. Saki grad ima njegovu tradicijunu oš nosi »njegov oganj«. U Mundimitar se zove Prlj, na Kruč Smrčka. Prlj je jena velka štrutura ke se mandeni s jenime trepedem činjena sve do driveta. Nike mblade do grada, veče do 20 godišta naza, su pital one stare kako se činaše jenu vonu, ter do nonda optaj su počel ga leštat saki gošte. Fešta počmilja do kada se leštiva, pa dan do Vijilje se ponese napri crikue dokle se sviru oš se kandaju kandzune do Božić. Koju uru pri do mise se pecni, za streplit čeljade ke gredu na miso, srca oš Bombinič ke stoji za niknit. Prlj ostane pecnut za cilu miso fino kada se ne zgasi sam. Ono lipo je ke, fino kada ne pade nazanji čokar, čeljade ostanu nonde okolo dokle se ide, se pije oš se kanda sekolike skupa. Dan do Božić, prva misa se reče jutrim rano erke pa ko ma činit za ist ima sve vrime za leštivat. Saldžiča, sir, juha do kokoše, lazanje, janje, nike vote za funit sekoliko se stoji okolo stolice fino večer. Pa jesu stvare slake kaldžune s grahem, kolačiča pune, tarakule, čičerkjata, paneton, mustačuole oš na sak e mez biskoti s čukulatem.
Je pa ko sviri, ko povida fate do sakoga dana, je ko se šali a la tombola ol na koji drugi jok; je na mod za moč statj skupa almen jena dan na gošte. Keja, dane do Božič jesu nazbolje dane do ciloga gošta, erke nako je, se more verjat ol no, kako kanda pur Pasquale Papiccio - jena kandautor iz Kruča - »Naš Bog je se sklinija dol!«.