Bi Grujica u lov prošal, na dvojicu ne hteć došal

Izvor: Wikizvor
Jump to navigation Jump to search
Bi Grujica u lov prošal, na dvojicu ne hteć došal
autor: Fran Krsto Frankapan




Kada sunce najveć grije,
   pojdoh jednuč na lovinu
   v gustu lozu, kdi ne sije,
   iščuć zajca il zvirinu.
Al me srića namirila
   da pogledah va dolinu
   kdi pri zdencu govorila
   draga dragu na kolinu.
Skup se lipo obimluju,
   z rukom poprik zagrljuju,
   usta k ustan pritiskuju,
   lišce k lišcu priložuju.
On njoj tuži vnogu žalost
   u ljubavi ku je strpil,
   ona tvrdi srca stalnost
   da u tugah ni zneveril.
Veruj, draga, ni trplenje
   ko b' me moglo preplašiti
   nit vridnije ko veselje
   tebe, duša, omraziti.
Ja se srićna pak nazivam
   odkad spoznah vridnost tvoju
   ter iznović potverdjivam
   tebi, srce, ljubav moju.
Isabella, moja dragost,
   tvoj bih vazdar, želim biti,
   ar ne ćutim drugu radost
   neg v milošći tvoj živiti.
Oh, Aminta, dika moja,
   tebe čisto hoću ljubit
   i do groba biti tvoja,
   od vernosti nikdar lučit.
Isabella, čini probu
   službe moje poniznosti.
   Oh, Aminta, nimaj dvojbu
   v srca moga ljubeznosti.
Ovo z rukom veru dajem
   tebe, duša, verno služit.
   A ja srce tvom pridajem,
   teb', Aminta, stalno ljubit.
Ova bihu govorenja
   ke iz kraja mogoh slušat;
   kakva pako pripečenja,
   vsak pomisli, ja ću mučat.
S tim otidoh po dubravi
   zvire koje uloviti,
   vas razmišljen, u ljubavi
   če l' kad meni tak zgoditi.