Bauk/IX

Izvor: Wikizvor
Prijeđi na navigaciju Prijeđi na pretraživanje
VIII Bauk
autor: Ulderiko Donadini
X


Stijene sobe, u koju su me doveli, bile su sivkastobijele i potpuno gole. Samo na stropu opazio sam električnu svjetiljku. Na prozorima rešetke, a kroz njih vidio se nekakav pusti perivoj s jelama, borovima, nekoliko ružinih grmova i mnogo staza. Nad njim, posve gore na brijegu, nalazio se vinograd. Ništa nije bilo u toj sobi, samo šest željeznih kreveta sa svake strane, a među njima noćni ormarić, koji zapravo nije bio ništa drugo nego nekakva sivkasta, oličena, četverouglasta škrinja. U kutu željezna peć. Parketi olašteni. Svaki dan se sve iznova premeće, mete, miče se svaki predmet sa svog mjesta. U toj sobi ne može se stisnuti i zgrijati u jednom kutu.

Ne smijem ni načas iz svoje uloge i čim sam ušao, stao sam se klanjati na sve strane: "Dobar dan gospodo... dobar dan... klanjam se... do zemlje...!"

U sobi bila su samo dvojica. Jedan, Anton Petrović, stoji na rubu svog kreveta, skrštenih ruku, žut u licu, i nepomično pilji preda se po čitav dan.

Kad sam mu se približio, polako je dignuo glavu, i pogledao me, nekim očima mrtvim, tupim, bez misli i duše.

Nekoliko časaka me je gledao, pri čem mu se nije promijenila ni jedna crta na licu, a onda je opet polagano spustio glavu, oči su mu se stale nervozno micati, kao da traže jednu tačku za uporište, i kad su je napipale, umirile su se i on se opet sav ukočio.

Sjeo sam na krevet kraj onog drugoga. Zvao se Jakov Kuzmić. Bio je debeo i jedva mi je sezao do ramena.

Iz njegovih oblih obraza sijalo je neko prividno zadovoljstvo i protuslovio s tankim perverznim usnicama, upalim očima i nekoj nemirnoj sjenki, što je plesala po njegovu licu.

On me je prvi nagovorio, mičući obrvama i s nekim čudnovatim posmijehom oko usnica.

- Odatle, što ja sve znam.

- Što! Vi me poznate?

- Poznam!

- A odakle, molim, znate za me?

- Odatle, što ja sve znam.

Ja sam ga pozorno slušao i zavlačio mu se u dušu. Na njegove ludosti, mislio sam, odgovoriti ću mu ludo, a bit će ludo onda ako mu budem posve iskreno govorio, sve što mi padne na pamet, takav kaos bio je u mom mozgu.

- Ej, dragi gospodine - kažem mu - vi mislite da znate sve, a ja opet držim da ne znam ništa, i to baš posve ništa. No ja ni vama ne vjerujem da što znate. Evo, molim vas, pogledajte samo ovo! Vi kažete da je to prst... No, pa dobro! Recite mi onda što je to prst?

- Prst je to... eto... to! - govorio je gledajući me zabrinuto i pokazujući na moj prst.

- Dobro! - i nato turivši prst u džep, upitam ga:

- A sad, molim vas, kažite mi još jednom što je prst?

- Ono u džepu! - promucao je Kuzmić.

- Hm! U džepu! A što je ono u džepu? Ono u džepu je prst: A prst je?... i tako dalje i tako dalje, i to je baš tako kao da nešto prelijevate iz šalice na kojoj je naslikan turski sultan u šalice na kojoj je naslikan ruski car. Znate u koju ste šalicu ulili, ali ne znate što. Ja držim da je najsavršenija definicija circulus vitiosus, i da je spoznati ovo što vi nazivate prst isto tako nemoguće kao i sav život.

Dok sam govorio, Kuzmić je postao nestrpljiv, htio je nekoliko puta da me prekine i kad sam svršio, započeo je on uzrujano:

- A, molim vas, pa zar ne vidite gdje leži pogreška u vašem mišljenju. O, izvolite se samo malo strpiti, dragi moj gospodine, pa ću vam ja sve razjasniti. Samo, dopustite mi da započnem malo iz daljega. Dakle, molim!... Ja udarim šakom po stolu, evo molim ovako, i nastane zvuk... razumijete li... valovi... a vi, molim, vi opet imate u uhu bubnjić...

Tu se Kuzmić najednom smete i pocrveni.

- No, eto vidite, gospodine Kuzmiću, da mi vi ništa ne možete dokazati... - i već se dignem da otiđem. Kuzmić me čvrsto uhvati za ruku ne dajući mi da ustanem, i pogleda me snuždeno, očima punima molbe.

- Ah, molim vas, kad biste me vi samo malo pričekali - govorio je, ja sam osjećao kako mu od uzrujanosti dršće ruka kojom me je uhvatio.

- No... još jednu minutu mogu čekati, ali samo jednu, gospodine Kuzmiću!

On se sav smeo, čelo mu se orosilo kapljicama znoja, gledao je pred sebe, mahao rukama i micao usnicama, kao da razgovara sam sa sobom, a njegova je uzrujanost dosegla vrhunac kad je opazio da sam izvadio uru i gledam na kazala.

- No vidite... već je prošla jedna minuta!... - i ja se energično dignem i stanem šetati po sobi, a Kuzmić je neprestano trčkarao za mnom malim koračićima, i sklopljenih ruku molio me, pri čem se i rasplakao:

- Još jednu minutu... gospodin Skok... još jednu.

Ja sam šutio i nisam se osvrtao na njega. Onda otvorim vrata, iziđem na hodnik, i počnem se šetati gore-dolje.